Одлазак Милана Кундере

Милан Кундера (1929–2023)

На вест о пишчевој смрти пријатељ ми је рекао да је готово био сигуран да је Кундера већ умро, негде на почетку своје коначне битке с тешком болешћу. Из искошене перспективе, ова констатација можда је ипак и тачна – да ли је Кундера био мртав заправо и пре смрти? Њега, свакако, у јавности није ни било, нити је у глобализованој култури почетка 21. века било потребе за њим. Утилитарно гледано, он јесте већ био покојни – његове „теме и његов стил“ припадају прошлом добу

Када умре велики писац, а Милан Кундера несумњиво то јесте био и највероватније ће бити и даље, уколико разумевање књижевности не пређе потпуно у руке проповедника „освешћености“, основно питање није да ли ће његово дело бити читано већ шта се у тренутку смрти препознаје као заоставштина свету који је напустио. У том смислу, смрт доноси неку врсту реинтерпретације његове биографије, што је поступак веома драг горепоменутим проповедницима. Тако је Кенан Малик, у тексту из Гардијана који преноси Пешчаник, од свег Кундериног дела највећи нагласак дао оним деловима његових текстова у којима се проблематизује омеђеност националног идентитета и наглашава унутрашња разноликост Европе.

Некролог објављен у Гардијану проблематичан је с више аспеката. На првом месту, он скрива главни разлог свог објављивања: смрт једног приповедача. Из те перспективе, питања о односу глобалног и партикуларног, националног и мултикултуралног идентитета споредна су пред чињеницом да су француска и чешка књижевност изгубиле једног од својих најважнијих писаца у 20. веку и на почетку 21. столећа, који је своју славу стекао приповедним, а не публицистичким текстовима. За Гардијановог критичара, након окончања Хладног рата „чинило се да и Кундерине теме и његов стил припадају прошлом добу. Многи критичари су пажњу усмерили на неке друге одлике његовог текста, мање вредне дивљења, посебно на његов непријатељски, чак и окрутан третман женских ликова“. Као неко ко традиционалније сагледава књижевно дело, на чему сам захвалан студијама књижевности на Филолошком факултету у Београду, не могу а да се не запитам како из видокруга енглеског аутора нестаје, рецимо, маестрално повезивање политичке, егзистенцијалне, еротске, па и архетипске драме у Неподношљивој лакоћи постојања? Зар је немогуће запитати се која је сврха еротских мотива у његовом делу, уместо што се понавља да је одређена критика замерила Кундери на статусу женских ликова унутар једног приповедног универзума који је, као и многа велика дела високог модернизма, у бити окренут великим питањима од којих су постмодернизам и његови наследници (они још и више) игнорантски дигли руке?

Један моменат из личног искуства могао би да надопуни утисак који је оставио Гардијанов текст. Мој пријатељ, на вест о Кундериној смрти, рекао је да је готово био сигуран да је Кундера већ умро, негде на почетку своје коначне битке с тешком болешћу. Из искошене перспективе, ова констатација можда је ипак и тачна – да ли је Кундера био мртав заправо и пре смрти? Њега, свакако, у јавности није ни било, нити је у глобализованој култури почетка 21. века било потребе за њим. Утилитарно гледано, он јесте већ био покојни – његове „теме и његов стил“ припадају прошлом добу. А мимо тема и стила, шта остаје једном писцу? Ако су теме сексуалности и љубави, критике комунистичког система, или однос памћења, смрти и апсурдности (као у Књизи смеха и заборава) део прошлости, ако је савршен стил проткан рефлексивним деловима који осликавају немир модерног човека такође део „прошлог доба“, да ли се онда испоставља да је управо Хладни рат био последњи тренутак када су таква питања уопште могла да се поставе – јер је победник у овом сукобу добио и право на коначне одговоре?

У том контексту, изванредна рецепција, коју је Милан Кундера имао у Југославији, али већ и рана критика, коју је у српској књижевности започео Небојша Васовић, показују се у другачијем светлу. Чак и Кундерина подршка бомбардовању СРЈ 1999, и накнадно другачије гледање на овај догађај у књизи Сусрет, као да поцртавају двострукост и парадокс у који је чешко-француски писац био загледан током свог зенита, али овај пут целог једног континента и једне културе. На једном полу је био имагинарни, неруски стари континент у који је сместио своју средњу Европу, док се с другачијом, како он каже, „новом Европом“ сусрео идући трагом Курција Малапартеа. А та друга Европа је побеђена и американизована управо током Хладног рата.

Зато би, из српске перспективе, требало нагласити удес писаца попут Кундере. Као истински дисидент, приповедач чији романи су хранили нашу илузију да смо нешто друго у односу на комунистички блок, аутор Шале је кроз преводе својих романа на српски обележио врхунац наше уобразиље о западном свету. Извесно је да од те уобразиље ни сам није био поштеђен. Разочарање које смо доживели његовом подршком Западу у ратовима деведесетих зато осликава и путању нашег колективног отрежњења.

Историја, којом се Кундера бавио, поново је пошла путем парадокса: средња Европа, као заборављени Запад управо ових година открива напрасно и неочекивано своје суштинско неприпадање Западу, што би могло да утиче и на рецепцију Кундере некада у будућности. Не, дакле његов стил и теме већ његови политички есеји и интервјуи, сва је прилика, биће део неке давне епохе. А та свест о епохалном политичком неразумевању, које му се и не може замерити, биће најбољи путоказ да се читаоци Кундери врате као добром приповедачу – једино и само.