Нестрпљиви Хил

Холбруковање Србије

Амерички амбасадор у Београду се труди да учтивим и слаткоречивим изјавама „купи“ и српску јавност, јер је оне које треба већ „купио“, иако ни за јоту није променио политичку стратегију САД према Србији

Код нас кажу да рођендане не треба славити пре стварног датума јер, злу не требало, то слути нешто негативно, па чак и оно најгоре. Амерички амбасадор Кристофер Хил је рационална особа која не придаје важност мистичним тумачењима, иначе не би прославу и обележавање националног празника САД, Дана независности, у знак сећања на 4. јул 1776. када је у Филаделфији објављена Декларација о независности, уприличио у својој резиденцији још 29. јуна. Чак је том приликом изјавио да „никада није сматрао да је стрпљење нека посебна врлина“ и да „чињеница да 4. јул прослављамо данас, 29. јуна, говори о томе“. Вероватно не зна за нашу изреку „трпен – спасен“.
А кад домаћин не преза од урока, то не чине ни гости, који су се сјатили у дедињску резиденцију да домаћину честитају празник. Прослави је присуствовао председник Србије Александар Вучић, којег је амбасадор Хил упознао с перформансама електричних возила компанија „Форд“ и „Ривијан“, који су део изложбе постављене у дворишту резиденције. На пријему су били и премијерка Ана Брнабић, више министара – Ивица Дачић, Томислав Момировић, Дарија Кисић, Горан Весић, директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић, градоначелник Београда Александар Шапић, представници институција, верских заједница, опозиције (са све Чедомиром Стојковићем), дипломатског кора, бизнис заједнице (међу којима је био и Мирослав Мишковић)…

ПРИЈАТЕЉСКА СВАЂА Нестрпљење и хитрост прожимали су цео Хилов говор, нарочито када су у питању односи Србије и САД који, по речима америчког амбасадора, без сумње напредују никад брже. А онда „шлаг на торту“ – речи да су две земље „као два пријатеља која су се у неком моменту мало разишла, али који су сада поново заједно“, изјавио је Хил у делу говора који је одржао на српском. Те речи су само део већ изговорених у интервјуима и изјавама, попут оне с почетка ове године у којој је изнео своје изненађење сталним подсећањем на 1999. годину и НАТО бомбардовање, управо упоређујући те догађаје с пријатељском свађом.
„То је као када причате са неким пријатељем и он се стално враћа на неку свађу која се догодила давно. Тако је у животу држава. Морате да гледате унапред, али је у исто време неучтиво рећи то и свом пријатељу и групи људи“, каже Хил, третирајући злочиначко бомбардовање као „малу свађу“ међу пријатељима који су се „мало разишли“. То што је најмоћнији војни савез на планети, састављен тада од 19 држава, 78 дана немилосрдно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација бомбардовао тадашњу Савезну Републику Југославију, само је „мала свађа“. Он не може да разуме да Срби памте како су им „изнервирани пријатељи“ порушили мостове, спржили фабрике, разорили пруге, оставили буктињу, пепео и прах… За њега је 1999. година била „давно“ јер, ето, он верује да народ Србије има снаге да се издигне изнад скорашњих трагедија и настави да развија своју земљу.
Можда би све то имало смисла, попут многих примера после Другог светског рата, да се Америка извинила за агресију без преседана на крају прошлог века и да је платила ратну штету која износи најмање 100 милијарди долара. Можда би Србија тада помислила на „помирење с пријатељима“, а незаборав сачувала за себе.
Уместо тога слаткоречиви изливи о спорту, кошарци, тенису, ватерполу и констатација да је „дивно искуство“ бити дипломата у Београду. Али не би Хил тек тако имао надимак „Холбрук у рукавицама“, да својим исхитреним и нестрпљивим изјавама понекад покаже и своје право лице. Нарочито када је Русија у питању, усред Београда агресивно и без имало дипломатског бонтона говори да јој Русија није пријатељ, да Београд треба да се прикључи санкцијама РФ због сукоба у Украјини, да би волео да Србија једног дана донесе одлуку да се прикључи НАТО-у, заокружујући „добронамерне“ савете нормализацијом односа с Приштином уз међусобно признање. Тада врло нетактично и арогантно, речима које не трпе дилему, Србију усмерава на другу страну, да за њу постоји само један пут и да су то Запад и Европска унија.
Чак ни тако искусни дипломата не успева у потпуности да кроз формалну пристојност и наглашену „пријатељску реторику“ прикрије своју мимикрију иза које се помаља холбруковски лик. Он каже да је овде први пут био са седам година, када је његов отац служио у америчкој амбасади, потом са 25 година када је „помагао око неких економских питања“, сада по трећи пут, као амбасадор. При томе, вешто избегава да помене своју улогу с краја прошлог века, у догађајима око Косова и Метохије, као десна рука Ричарда Холбрука и Мадлен Олбрајт. Вешта пропаганда и потпора у београдским политичким и медијским круговима ће га и за тај период приказати као неког ко је имао добре намере, али да није могао преко својих надређених које је беспоговорно слушао.
Дугогодишњи дипломата и представник у Уједињеним нацијама Бранко Бранковић се Хила добро сећа за време преговора с Албанцима у Рамбујеу, када је амбасадор био шеф међународне групе преговарача. „Био је напоран и за време Слободана Милошевића, али га тада није било много у медијима. Право лице је показао у Рамбујеу, када је забрањивао представницима Албанаца да директно разговарају са нама. Тражили смо да причамо како бисмо се договорили са њима, а он је говорио: ‘Не може, још нису спремни’“, рекао је Бранковић прошле године.

ВЕРБАЛНА МИМИКРИЈА Чак и у моментима када неки домаћи аналитичари Хилове изјаве тумаче као прекретницу у односу САД према НАТО бомбардовању, у њима има речи које указују на неискрен став о догађајима из 1999. „Посветио сам свој живот дипломатији – проналажењу дипломатских решења за наизглед нерешиве проблеме. Током своје каријере научио сам да дипломатија понекад има промашаје. Када се то догоди, резултати могу бити трагични. Изражавам своје лично саучешће породицама оних који су изгубили животе током ратова 1990-их, укључујући и оне који су резултат ваздушне кампање НАТО-а. Знам да српски народ никада неће заборавити то страшно време, нити треба“, поручио је Хил. Дакле, „ваздушне кампање“, а не бомбардовања, „саучешће“, а не извињење. То говори више од свих слаткоречивих тирада којим Хил покушава да остави утисак некога ко је дошао да промени политику САД према Србији. Уосталом, није он тек тако извучен из пензије и послат у ову „специјалну мисију“. Знала је Бајденова администрација кога шаље и зашто баш њега.
Па ипак, рекло би се да Хилове речи нису само пуке фразе јер на терену делују и остварују се, и то брже него што би се многи надали, због чега америчком амбасадору „лепе“ епитет незваничног гувернера Србије.
Тако је амбасада САД у Србији у марту 2020. поновила да је „забринута што Србија набавља руску војну опрему и позвала Београд да одустане од трансакција с Москвом које могу да изазову санкције“. Остаће упамћена Хилова порука да „Србија мора да одлучи да ли хоће да има самодовољну војску и да купује оружје из различитих земаља, или да се придружи колективној одбрани. То треба Срби да одлуче, а ја мислим да и јесу одлучили да им је будућност на Западу, а не на неком недефинисаном Истоку“. Хил је рекао да су Украјина и Косово „веома различите ситуације“, и позвао да се не доводи у везу оно што се 1999. догодило на Косову с оним што се данас дешава у Украјини. Очигледно, Американци агресију и НАТО бомбардовање Србије доживљавају као беневолентну активност одвојену од било каквог зла, патњи и ужаса. Отуда и „ваздушна кампања“, а не бомбардовање.
И гле, Србија је почела да купује оружје и с других страна, из Кине и Европе, иако је њено наоружање компатибилно с руским, на којем се до сада и заснивало. Најављена је и скора одлука о куповини француских борбених авиона „рафал“ за наше ваздухопловство, што је генерал у пензији Митар Ковач врло критички прокоментарисао јер је, како је недавно изјавио, куповина борбене авијације стратешка одлука, која ће нас, без икакве одлуке народа или скупштине, практично везати за једну непријатељску НАТО земљу, одвојити од савезника на истоку, и ставити у врло опасну ситуацију у случају неког будућег рата, када ћемо бити стратешки зависни од интереса земље која активно учествује у отимању наше територије, и у стварању накарадног “давосовског” глобалног поретка.
Још су деликатније неке одлуке а директно су везане за судбину наше јужне покрајине Косова и Метохије. Сви су видели да су амерички војници у саставу КФОР-а штитили нелегално изабране албанске председенике општина на северу КиМ од оних који траже своје представнике јер су ту неупитна већина. Прост закључак би био да је КФОР ту био против Срба. Шта више, међу америчким војницима у саставу КФОР-а били су и припадници „антитерористичке јединице“ полиције такозваног Косова. И то у својим униформама, са својим ознакама. Дакле, Американци и наоружани Албанци заједно.

ВОЈНА САРАДЊА А само неколико дана касније, најављене је војне вежбе на самој граници са КиМ за коју се мислило да је стављена ад акта. Мораторијум који је уведен на учешће Војске Србије у међународним војним вежбама накратко ће бити прекинут крајем јуна, када заједно са оружаним снагама САД и још осам земаља Србија учествовати у вежби „Платинасти вук“. Тада је саопштено да Србија неће уводити санкције Русији, али и да Војска Србије, имајући у виду политику војне неутралности, прекида до даљег све војне вежбе са страним партнерима, и са Истока и са Запада.
Вежба се, дакле, одиграва у тренутку када је у Србији и даље на снази забрана одржавања војних вежби са иностраним војскама, уведена после почетка рата у Украјини и то са истом војскомц са којом су албански полицајци бранили и спречавали Србе да уђу у просторије својих општина.
САД су, супротно од Русије, поздравиле одлуку Србије да буде домаћин заједничких војних вежби. У одговору америчке амбасаде за Радио Слободна Европа наводи се да Сједињене Државе цене војно партнерство са Србијом и веома поштују српску војску и њено руководство. „Залажемо се за снажно билатерално војно и одбрамбено партнерство са Србијом усредсређено на наше заједничке циљеве мира и стабилности у региону и глобално“, навела је Амбасада САД, не помињући војну неутралност Србије.
Одлука Владе Србије да се суспендују вежбе а другим земљама није укинута. Нема никога, било с које стране политичког спектра, ко делимично укидање мораторијума не види као резултат притиска, а циници иду тако далеко да га пореде са одржавањем „Прајда“, чију званичну забрану је амерички амбасадор Кристофер Хил дезавуисао речима: „Биће шетње“. И било је. И би вежба, и то 28. Јуна, на Видовда, баш као што је и војнА вежба Аустроугарске у Босни и Херцеговини 1914. године, после које су уследиле веома трагична дешавања, почела је на Видовдан. Чак је Аустрија признала да то ради намерно јер је Видовдан велики празник српског народа.
И ту није крај. Сам амбасадор Кристофер Хил нас је на примему поводом америчког Дана независности подсетио и на везу у области безбедности, обавештавајући нас да је га је начелник Генералштаба ВС генерал Милан Мојсиловић позвао на свечану церемонију испраћаја српских војника у међународну мировну операцију на Синајском полуострву, где ће учествовати у саставу америчког контингента, што до сада никада нисмо чинили.
Надам се да ћемо таквих примера имати више у будућности, рекао је Хил, очигледно не без основа.