NAJLAKŠE JE DOGOVORITI SE OKO LAŽI

Prof. dr Aleksandar Petrović

U svetu posle istine privid je dovoljan i samo je pitanje ko će ponuditi bolji. Tako vlast preuzima lažna slika sveta, s izmišljenim uzrocima i iskrivljenim posledicama, zamagljena isparenjima proročanstva iz veštičjeg kotla koji je došao glave Magbetu jer je poverovao u budućnost čiju dvosmislenost nije shvatao

Prof. dr Aleksandar Petrović, antropolog i istoričar nauke, poznat je po temeljnim uvidima u prirodu privida terminalnog kapitalizma koji se čovečanstvu nameće kao apsolutna istina. U doba kada se naukolikost neukima nameće kao nauka, razgovor s njim je lekovit za um i daje nam mogućnost da ne poverujemo „velikim resetovcima“ kao usrećiteljima čovečanstva.

U geopolitičkom časopisu Limes plus 2008. objavili ste tekst Kanon osunčavanja u staklenoj bašti koji tada nije dospeo na dnevni red, ali je i danas aktuelan jer sa tla Kanona osunčavanja Milutina Milankovića ukazuje na pregrejane projekcije globalnog zagrevanja. Godinu kasnije u Galeriji SANU otvorili ste zajedno s Đorđem Zlokovićem studijsku izložbu Kanon Milutina Milankovića, a predavali ste i na Univerzitetu u Beogradu Teoriju Milutina Milankovića i antropologiju globalnog zagrevanja. Reč je očito o sintetičkom poduhvatu i zanimljivo je da vidimo zašto posle 15 godina tekst nije izgubio aktuelnost i šta nam otkriva ovako istrajni rad na Milankoviću.
Diskurs promene klime sve više postaje neka vrsta modernizovane religije spasenja. On je zadobio i izrazitu političku dimenziju jer se nameće kao glavna tema razgovora Zapada i Istoka. Krajem jula ove godine američki državni sekretar u Kini je razgovarao samo o pitanju klime. Upotrebio je termin „klimatska kriza“ da bi problemu dao dovoljno antropološke dramatičnosti. Jasno je da klimatski točak, koji se tromo i neumitno kreće kroz mnoge hiljade godina, ne može da bude u krizi, ali to potvrđuje da se politika, uvek gladna zgodnih tema, dograbila ovog pitanja da bi se novim pristupima očuvali stari odnosi. Julski američko kineski susret pokazao je da se težište politike pomerilo ka klimi koja je novim terminom „klimatska diplomatija“ potisnula čak i omiljenu retoriku „ljudskih prava“.
Preko ove klimatske politike ili religije „spasa“ Amerika pokušava, dok proksi ratuje u Rusiji oslobađajući bezmerne količine gasova staklene bašte, da očuva svoj mesijanski status i da se približi Kini kao klijentu. Kina je odmah odbacila ovaj poziv na krstaški rat rekavši da će u smanjivanju ugljen-dioksida u atmosferi slediti svoj put. Ali kakav god bio rezultat ove „klimatske diplomatije“, činjenica je da problem klime lansiran u orbitu kao najznačajnija tema javne politike. Pri tome američki političar nastoji da ubedi javnost da ovo „nije politička stvar. To nije bilateralna ili ideološka stvar. To je stvarni život koji se odvija pred našim očima“. Pred našim očima stvarno se odvija mnogo toga. A desilo se i da je ovog jula u ono „što se odvija pred našim očima“ prste umešao i „komedijant slučaj“ ili neko drugi jer se živa u termometru uspravila kao kobra, na pojedinim mestima Kine, Evrope i Amerike na visinu od preko 50 stepeni Celzijusa, što je razgovorima dalo potrebnu ubedljivost i podsticaj zalaganjima koja ne razlikuju meteorologiju od klimatologije.
Šta se onda, kako je rečeno, „odvija pred našim očima“, a šta se ne odvija pred našim očima?
Reč je o gigantomahiji osunčavanja i zatamnjivanja koja iz temelja potresa svet u kome uprkos svemu pokušavamo da živimo. U tu borbu sam ušao kroz kanon osunčavanja Milutina Milankovića kada sam 1995. godine sticajem okolnosti počeo da radim na deset tomova njegovih izabranih dela koje je objavio Zavod za udžbenike. U tom trenutku Milankovića u Srbiji praktično nije bilo. Taj dugotrajni posao sam zaokružio 2022. izložbom Vreme i vaseljena, koja je otvorila Evropsku prestonicu kulture u Novom Sadu. Ušao sam u to jer sam intuitivno bio nezadovoljan prevlašću geocentrične kulture u svim duhovnim sferama, a Milanković je jedini ukazivao na put iz tog začaranog zamka. Iz tog rada su sledile i knjige objavljene u SANU (Ciklusi i zapisi) i Ruskoj akademiji nauka (Kanon lednikovog perioda) posvećene ovom misliocu. Posledica je bila da sam ušao u klimatologiju ne s tehničke strane već iz kosmologije osunčavanja koju je Milanković zasnovao kao jedinu pouzdanu teoriju klime koja važi i za Zemlju i za sve solarne i ekstrasolarne planete sa čvrstom korom. Njegov Kanon osunčavanja je bio čudo i učinilo mi se da ima zavetni karakter jer je matematički nedvosmisleno rekao da astronomski činioci presudno utiču na ravnotežu života. Milankovićeva ideja je bila da u razmišljanju treba početi od nečega čvrstog, a ništa čvršće od njegovog Kanona ni u prirodnoj ni u društvenoj nauci nisam video u poslednjem veku.
Već krajem prošlog veka se osećalo da se nešto bitno događa s problemom klime koji je teorijski brzo prelazio iz „hladnog“ u „toplo“ razdoblje. SANU je dobro implicitno odgovorila na to jer je pored pomenute izložbe 2004. i 2009. organizovala velike međunarodne skupove o Milankovićevoj teoriji i njenim savremenim odzivima. Sećam se kako sam bio fasciniran kada sam se na istom skupu 2004. našao s Džimom Hejsom, Džordžom Kuklom, Andre Beržeom o kojima sam do tada čitao u knjigama. Skoro da nisam mogao da poverujem da sam postao deo tog društva koje je po celoj planeti potvrđivalo Milankovićevu teoriju da bi dešifrovao klimatski kod. Tako sam i postao svestan da nešto treba da učinim. Trebalo je prihvatiti borbu Davida i Golijata, mada s filozofskog stanovišta određenja velikog i malog nisu bitna. Bitno je načelo, ideja, a sve će naći svoj put. Istina jeste malo zrno, ali je ni kapitalni prividi ne mogu sprečiti da donese plod.

Zašto mislite da je promena klime o kojoj govori Kanon osunčavanja presudno značajna za
naš svet?
Prvo da razjasnimo da je promena klime pleonazam. Grčka reč klima povezana je sa srpskom klimati i označava nešto što je nagnuto (klinein) i načelno se ne nalazi u ravnotežnom stanju. Stoga je fraza klimatske promene namerni pleonazam jer reč klima u sebi već uključuje pojam odstupanja i promene. Ova stilska slabost nije greška već proizlazi iz nerazumevanja pitanja klime koje se svodi na veštačke dodatke zagrevanju koji se dodaju postojećim promenama. Termin promena klime samo povećava zbrku.
Ne mislim da je značaj Kanona samo u najboljem matematički iskazanom razumevanju toplotnog režima klime, već danas, možda i više, u odsudnoj odbrani analogne kulture koja je sa svih strana ugrožena virtualnim avetima. Promena klime je, pored tema kovid-19 i veštačke inteligencije, jedan od tri velika narativa sveta posle istine i istorije. Prosvetitelji su bili veliki proizvođači istorije kojom su želeli da razlikuju „civilizaciju“ od neistorijskih naroda. Oni su od nje napravili reklamni pano i pokretnu traku na kojoj se montira sloboda i ispunjenje smisla ljudskog života, ako se samo dovoljno sačeka. Kada je taj pokušaj propao, kada se pokazalo da tok istorije ne vodi slobodi već ropstvu, onda su se okrenuli osmišljavanjima kraja istorije. Kraj istorije su svako iz svojih razloga objavili Hegel, potom Fukujama, a nedavno i Dugin. Reč je o eshatološkoj borbi za ovladavanjem kraja istorije, koja nije ništa novo, imamo je i u helenizovanom i latinizovanom hrišćanstvu, ali sada se oštro ocrtava u velikoj tehnološkoj senci koja prekriva život. Zato treba reći, imajući u vidu opštu usnulost u tehnologiji, da je reč o sudaru analogne i digitalne kulture koji se iznad naših glava i u našim srcima odvija u svim sferama postojanja i nepostojanja da bi se na pepelu analogne kulture uzdigao čarobni dvorac opsenjujućeg digitalnog sjaja. Digitalna tehnologija, autonomna slika, licemerno kao na usluzi, oslobodila se kao Baš-Čelik i zabludama i obmanama ruši sve ljudske granice i mere. Ona potkupljuje ljude očekivanjima nepodnošljivog komfora postojanja kada će gluma, koja je od iskona u osnovi svakog društvenog čina, jer raspinju svakog ko se drzne da sledi istinu, dobiti puno opravdanje u prenošenju tehnologiji svih duševnih, duhovnih i telesnih moći. Jednom reči iščezavaju u samoskrivljenoj nezrelosti, koje su se navodno oslobodili u prosvetiteljstvu, jer je na delu veleizdaja života, samoponištavanje i zamena života za senke. U svetu posle istine privid je dovoljan i samo je pitanje ko će ponuditi bolji. Tako vlast preuzima lažna slika sveta, s izmišljenim uzrocima i iskrivljenim posledicama, zamagljena isparenjima proročanstva iz veštičjeg kotla koji je došao glave Magbetu jer je poverovao u budućnost čiju dvosmislenost nije shvatao. Danas nije reč samo o Magbetu već o mnoštvu onih nadnetih nad kotlom koji kao i Magbet misle da vladaju jer ne shvataju o kakvoj magiji je reč. U ovoj igri s jednakim ushićenjem učestvuju i gospodari i robovi senki. Zato ona tako dobro ide. A ulogu kotla preuzeo je superkompjuter i njegove veštice koje nas svaki dan zasipaju proroštvima ne bi li nam pomutili malo preostalog razuma i oteli nam sadašnjost u ime budućnosti.

Gde je pravo mesto Kanona osunčavanja u toj velikoj igri svetla i senke?
Suština Kanona je da klima počiva na dejstvu astronomskih ciklusa koji povezuju nebesku mehaniku i zemaljsku dinamiku. Drugim rečima, Milankovićeva teorija spaja tri orbitalna ciklusa, koji se sada zovu Milankovićevi, u jedan kanon koji omogućava da kao u ogledalu vidimo Sunce i njegove eonske operacije, promene osunčavanja planeta, koje ostavljaju neizbrisive stratigrafske tragove. Kanon govori o bitnim uslovima saglasnosti neba i zemlje, što mi ovde na Zemlji vidimo kao klimu i njene promene. U Kanonu osunčavanja, koji je treća velika heliocentrična teorija, uzroci promena su izmešteni na nebo s čim se teže može manipulisati jer je ta istina iskazana višom matematikom. To je zapravo jedina teorija koja je potvrđena u svim podnebljima Zemlje, ali i na planetama u Sunčevom sistemu i izvan njega. Ona ima univerzalno važenje i zato je neka vrste sigurne teorijske kuće u koju se mogu, kao u Nojevu barku, skloniti svi oni kojima je stalo do istine, a ne njenih modela i teorijskih isparenja. Sveopšta harmonija Kanona, koji je jedan od najviših izraza ljudske misli, tako prevazilazi i njegov naučni značaj jer oživljava kulturu povezanosti koja je pre više vekova nestala s prosvetiteljskom idejom da sve na ovom svetu treba svrstati u pretince u kojima će se odvojeno čuvati sve ono čega u njemu ima. Zato je Milanković i sada značajan jer problem vraća na njegova temeljna načela, osunčavanje Zemlje i poredak koji iz toga sledi. I zato je čitanje Kanona važno jer se iz njegove perspektive nikako ne može reći da su čovek i industrijski zamah glavni pogon menjanja klime. Takav stav ne dopušta da klimatologija preraste u alibi i pretekst za različite trgovačke namere i ambiciozne političke programe.
Šta Kanon čini danas ne samo naučno već i ideološki aktuelnim?
Danas se ispaljuju salve klimatoloških modela koje treba da stvore privid razumevanja problema čije rešenje se nalazi na drugom mestu. Iz vladajućeg nazora prosvetiteljskog zanosa čoveka koji savladava prirodu i nameće joj svoja antropocentrična pravila drugačije nije ni moguće. Ali Milanković je pokazao da je zemaljska dinamika samo ogledalo nebeske mehanike i da naše „mešanje karata“ tu ne može mnogo da promeni. Stoga se naučnici sa svojim modelima zapravo nalaze u ogledalu, a ne u stvarnosti i oni bruseći ogledalo ne uspevaju da dodirnu stvarnost. Zarobljeni u ogledalu oni govore zapravo samo o senkama, a ne o izvoru osunčavanja koje vlada svim tokovima. Rasprava o klimi tako je mahom napustila naučni teren. Posle 1941. Milankovićevog Kanona osunčavanja i njegove primena na problem ledenih doba i 1975. ostvarenog globalnog projekta KLIMAP novih ideja u nauci o klimi nije bilo mnogo. Nauku je smenila tehnologija koja kako se kad čega seti pravi klimatske modele, gura ih i čeka da vidi šta će biti. A biće ono što oni koji ih prave hoće. Drugo i ne može.
Kada i kako Milanković počinje svoju borbu protiv privida?
Milanković je razbio ogledalo početkom 20. veka kada je evropskoj nauci matematičkim jezikom pokazao da nisu dramatični geocentrični događaji, kao što su na primer erupcije vulkana, pokretač izmene klimatskog bilansa, već je to različito osunčavanje uporednika tokom milenijuma i eona. Sinergijsko dejstvo tri Milankovićeva ciklusa stvara razliku osunčavanja gornjih slojeva atmosfere i vodi u promene. To je stvar učinilo jasnom, koliko se to može, što je nova velika pobeda heliocentrične ideje. Naravno, svaku istinu na ovom svetu osporavaju učeni književnici i fariseji, tako da se Milankovićev kanon, iako teorijski potvrđen na svim delovima naše planete, a i van nje, samo podrazumeva u politici klime. Iako su sumnje u Milankovićevu teoriju danas marginalne, svode se mahom na traženje dlake u jajetu, ipak su se pojavili novi vulkani starih teorija, novi geocentrični uticaji koji sada dejstvo vulkana predstavljaju u obliku industrije koja poput veštačkog vulkana iz svog grotla izbacuje u atmosferu gasove staklene bašte. Drugim rečima, imperija uzvraća udarac.
Postoji otuda težnja da se paleoklimatologija svede na meteorologiju da bi se o celini govorilo na osnovu detalja i tako napravila stara logička greška pars pro toto. Meteorologija je dostupna tehnologiji, oružja nasilne izmene vremenskih uslova razvijaju se uspešno proteklih pola veka i vremenom se može upravljati. Ali to se ne odnosi na klimu koja je od tehnološke intervencije zaštićena visokim i neprolaznim zidom vremena gde se ne samo ljudski već i civilizacijski vek svodi na kratki zamah krila leptira bez mogućnosti bilo kakvog uticaja. Nema klimatskog oružja niti ga može biti.
Pored svega, geocentrična teorija toplotnih pojava ima unutarnji problem. Ako već zbog gasova staklene bašte dolazi do otopljavanja lednika, dakle više vode u klimatskom sistemu, koji je u suštini ples vode u tri agregatna stanja, neminovno je da bude više kiše koja onda spira te gasove u svetski okean i samim tim hladi zemlju. Zemlja ima svoj mehanizam kome ljudi nisu potrebni. Drugo, ako je već toliko veliki jad zbog nagomilanog ugljen-dioksida, zašto se jednostavno ne sadi drveće koje je u ime „razvoja“ posečeno s ove planete. Drveće se hrani ugljen-dioksidom i ispušta kiseonik, savršenije rešenje nije moguće zamisliti. Ali nikome nije stalo do rešenja, već mahnite mantre da ništa ne sme da stoji na putu razvoja, čak ni drveće, a koliko sada vidimo čak ni ljudi. Razvoj je zapravo sam sebi dovoljan i niko i ništa mu nije potrebno. On nema lice čoveka, već bezličnu masku kapitala.
Ali da li se u razvoju došlo do toga da on protivreči sam sebi?
Sada je „razvoj“ otišao toliko daleko da je kao glavni neprijatelj označeno samo Sunce, a kao glavno rešenje predloženo je ritualno tehnološko prizivanje mraka. Čista mitologija u tehnološkom vidu. EU razmatra geoinženjering bezumnog napada na Sunce, osuđenog naravno na neuspeh ili uspeh u povećanju entropije, da bi se pod izgovorom borbe protiv zagrevanja blokiralo Sunčevo zračenje ili se, kako se kaže, modifikovalo. To je već noćna mora.
I ranije su iznošene ideje o ogledalima u orbiti, ali ovog puta je reč o korenitom razdvajanju Zemlje od Sunca jer bi ulogu ogledala preuzeli aerosoli raspršeni u atmosferi. Pol Krucen je početkom ovog milenijuma predložio da se nebo bombarduje oblacima sumporaste prašine da bi se zaustavili Sunčevi zraci, a njemu se pridružio i Mihajl Budiko s predlogom da se atmosfera ispuni listićima metala koji bi odbijali svetlost. Džems Lavluk zamišlja pobijanje vertikalnih cevi prečnika deset metara u okean na 200 metara dubine da bi se tako crple hranljive materije i pospešivao rast algi koje se hrane ugljendioksidom. Već je nešto u ovom smeru i učinjeno jer je nemački institut Alfred Vegener u Severni ledeni okean izbacio ogromne količine gvožđa kako bi povećao populaciju fitoplanktona koji hlorofilskom fitosintezom upijaju ugljendioksid iz atmosfere. Sve su to fina dar- mar domišljanja kojima je zajedničko da nemaju nikakav osećaj za celinu i da kao sprečavajući katastrofu vode upravo u nju. Još se Nikola Tesla u svojoj autobiografiji smeje nekom američkom naučniku „koji je želeo da upumpava vazduh iz vrućih zona u umerene zone, potpuno zaboravljajući na činjenicu da je Bog već stvorio gigantsku mašinu u tu svrhu“.
To nadmeno poboljšavanje prirode zasnovano na znanju nepovezanih delova je jedna od osobina prosvetiteljstva koje našem svetu nanosi više štete nego svi ratovi zajedno jer započinje raspad sistema iznutra da bi se potom čudili otkud on spolja. Takvo iluminatsko prosvetiteljstvo, čiji najviši izraz je tehnologija, pod vidom brige za ljude priziva pad u tamu koja se vidi kao konačno rešenje. I to treba reći da ne bismo i dalje bili žrtva obrasca prosvetiteljstva koje je tolike učene Srbe zaludeo u 19. i 20. veku.
Otkud uopšte ta priča o globalnom zagrevanju koja na svoj način ponovo uzdiže sliku svemoćnog racionalnog čoveka koji savladava ili uništava prirodu?
Racionalizovano ludilo svemoći je zahvaljujući tehnologiji na vrhuncu. Antropocentrična priča o klimi je potvrda prosvetiteljskog poduhvata kolonizacije prirode. Priroda je pretvorena u roba da stenje pod jarmom prosvećene tehnologije koja uništava žive vrste neverovatnom statističkom brzinom od jedne na svakih petnaest minuta. Nametanje protivprirodnih formi života, dosledno izvedeno iz ideje vladavine nad prirodom, za prosvetitelje je dokaz njihovog uspeha. Iza toga je naravno samo prazni egoizam, a ne bilo kakvo ostvarenje utopijskog cilja. Priču o neprirodnom klimatskom zagrevanju je lansirao američki naučnik Džems Hansen 1998. u svom svedočenju o „promenama klime“ pred američkim Kongresom. Nauka mu je bila polazište na osnovu koga je zauzeo stav starozavetnog proroka jer 2009. objavljuje knjigu The Truth About the Coming Climate Catastrophe and Our Last Chance to Save Humanity. Tada je počeo da spasava čovečanstvo koristeći pojmove klimatska katastrofa, poslednja prilika koje daju ton propovedi poslednjih vremena. Hansen je svoje stavove zasnivano na modelima rasta prosečne globalne temperature. Iako to na prvi pogled deluje ubedljivo, prosečna temperatura je sasvim apstraktna statistika jer ne govori ništa o različitim toplotnim bilansima severne i južne hemisfere, kao i razlikama pojedinih godišnjih doba što prema Milankoviću klimu „gura“ u tranziciju. Milanković nas je poučio da sveža leta, a ne rast ili pad globalne temperature vode u klimatske promene. Tu je i problem kratkog vremenskog razmaka od 1880. od kada se mere temperature, a koji je tako malen da ne može nikako da se poveže s klimom koja obuhvata milenijumski raspon vremena. Srednja globalna temperatura nije nikako dobra za dijagnozu stanja niti za meru ljudskog uticaja na klimu. Hansen je rast temperature povezao s povećanim prisustvom ugljen-dioksida u atmosferi što može da bude, ali ne mora da znači jer smo u srednjem veku, a i u ranijim razdobljima imali rast temperatura, ali bez povećanog prisustva ugljen-dioksida. Sve u svemu, ne mnogo utemeljena priča, dobra za medije, ali ne i za Milankovića koga Hansen i ne pominje. Kada se sledi narativ globalnog zagrevanja, važno je pažljivo obilaziti Milankovića ili ga bar „podrazumevati“.
Pre Hansena vladajuća priča bila je dolazak globalnog zahlađenja. Magazin Tajm 31. januara 1977. donosi naslovnu priču Kako preživeti ledeno doba koje dolazi. I tu se kao glavni zaplet pojavljuje srednja godišnja temperatura koja zbog industrijskih aktivnosti može da padne za 6,66 stepeni. Naučnici su tada ustanovili da se između 1945. i 1968. nalazimo na jednoj šestini puta do temperatura novog ledenog doba.
To stanovište posle Hansenovg svedočenja je magičnom brzinom napušteno i počelo je utrkivanje projekcijama rasta „prosečne temperature“ iz koga se unisono izvođeni, čini se po svaku cenu, katastrofični zaključci. UN su 1988. osnovale Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) koji je išao tako daleko da je u nizu svojih scenarija otopljavanja predvideo i mogućnost da prosečna temperatura poraste za 1,5 stepeni, te će, kako kažu, in the coming decades climate changes will increase in all regions. Situacija se, što bi se reklo starim marksističkim jezikom, intenzivira i „promene klime“ će se povećati. Ne samo što govori ideološkim jezikom ovaj panel predviđa potapanje priobalskih pojaseva, a s druge strane širenje suše jer se u ovakva teorijska isparenja može sve uklopiti.

Kraj u sledećem broju