Раде Баста на службеном путу у Вашингтону! Раде Баста у САД примљен…, сусрео се са…, после састанка код…, изјавио о… итд. Овако обликоване вести које су медији безмало изнебуха пренели широј српској јавности, примљене су најпре с малом неверицом, потом и мешавином извесног негодовања и злурадости. Зар тако брзо? И тако брутално огољено? Тек што је смењен, и тек што је своју политичку памет, лојалност и вољу везао за „идеју европског пута“ (основао покрет Европски пут), доживео је Баста прекоокеанску промотивну турнеју о каквој сањају овдашњи заговорници неолибералног поретка и атлантистичке доминације на планети. Тако је и питање с почетка овог осврта добило свој нарочит модалитет: Шта све можеш када си Баста! Када си, дакле, личност карактерних и професионалних особина, или политичког нерва и слуха чија су флексибилност и солидни капацитети за идеолошка пресвлачења довољни да се један дрес (владе чији си доскорашњи члан, под заклетвом, био) брзо замени костимом противничке екипе?
Незванична „трансатлантска“ каријера дојучерашњег српског министра привреде кренула је, наиме, узлазно после 11. јула, датума када је Скупштина Србије на својој седници изгласала његово разрешење. Разлог смене: као министар у Влади Србије, Раде Баста се залагао за увођење санкција Русији, тврдећи да Србија „плаћа велику цену због њиховог неувођења“. Само који дан касније неочекиване вести готово су се сударале: У Вашингтону се Раде Баста сусрео с бившим директором ЦИА Мајклом Помпеом, а потом и с бившим председником САД Билом Клинтоном. Уследио је сусрет са сенатором из редова демократа Бобом Мендезом, председником Комитета за спољну политику Сената. Извештавање о садржају и порукама ових (срдачних) разговора било је једнообразно: „Србија да настави свој европски пут, јер јој је место у ЕУ и међу западним земљама.“ Поентирало се, међутим, оштрије – „Русија и Србија не деле исте вредности, па је потребно српско дистанцирање од Москве!“
Један од „Печатових“ аутора у овом броју примећује: „И немојте мислити да је дојучерашњи министар Раде Баста, кога је ’нашао’ Палма, испао из игре. Сетите се ко је све враћан кад је требало. А Баста јавља о састанку са старим послодавцима у Вашингтону. Прво Помпео из ЦИА, па онда и Бил Клинтон. (…) То значи да је претекао многе који се овде такмиче у истој лиги.“
Баста није само „за Америку и даље кредибилан партнер“, како се овде говори, већ је управо сада пожељан партнер. Ако је тачно да је играч Раде „предриблао“ многе из своје такмичарске зоне, занимљиво би било одгонетнути: ко су домаћи скривени шаптачи Палминог фаворита? Има ли он, поред познатих овдашњих политичких истомишљеника, јатаке који, невидљиви и загонетни, прате чврст проатлантистички и антируски корак дојучерашњег званичног чимбеника службеног Београда?
То се, наравно, неће открити пре него што би се уз могуће „враћеног“ Басту, а под диригентском вољом његовог претпостављеног овдашњег ментора, на српској политичкој сцени позиционирао читав „ансамбл“ такође враћених или пак потпуно нових актера, по мисаоној – идеолошкој и политичкој матрици поравнатих и блиских.
Док је Вашингтон активан о питању избора и јавне подршке „својим“ кадровима у Београду, посебно у редовима власти и утицајне друштвене врхушке, истовремено се одвија и званично изрицање казни онима који му нису по вољи, поготово „преступницима“ чија је подршка Русији јавна и несумњива.
У ширем образложењу недавног стављања на листу санкција директора Безбедносно-информативне агенције Србије Александру Вулину („дуго смо и пажљиво посматрали Вулина“, објавио је амбасадор САД у Београду) каже се да је то учињено и због веза с Русијом. „Стављање шефа БИА Александра Вулина на америчку листу санкција треба сматрати новим актом агресије САД на Србију“, саопштила је потом руска Спољна обавештајна служба (СВР). „Ово је покушај Вашингтона да се грубо умеша у послове независне државе и нови акт агресије САД на Србију.“
На низ могућих хипотетичких питања у склопу ових догађаја посредно важних за будућност српске државе, на чијој најширој друштвеној сцени траје оштар сукоб две велике силе – САД и Русије – указују недавна предвиђања руског економисте Михаила Хазина (програм „Соловјев уживо“): Медији су пренели Хазинове похвале стратешкој мудрости председника Путина. „Будући да је руски председник успео“, како каже, „да пребаци фокус САД на Кину, Руска Федерација је имала огромно маневарско поље у Европи. Ако Американци напусте Стари свет да би организовали борбу против Кине, цео источни део европског континента прећи ће под контролу Русије. Јер – Американци не могу да напусте Европу, а да тамо не оставе нешто што ће преузети контролу над ситуацијом. Русија је та која може постати гарант стабилности у овом региону.“
По Хазину, иначе, важи и да „САД желе да пронађу добар разлог да напусте Источну Европу“, а према овом „сценарију“ Американци могу да натерају Пољаке и балтичке народе да нападну Русију. „Руска команда може одлучити да користи тактичко нуклеарно оружје за заштиту своје територије, што ће Американци одмах назвати разлогом за прераспоређивање својих трупа из Источне Европе.“
После хипотетичког нуклеарног удара Русије, сматра економиста, Американци могу да заузму позиције у Западној Европи дуж граница Немачке. У овом случају, они ће Русији дати Пољску, балтичке државе, и уопште, целу Источну Европу под стварну контролу.
Уколико би се и део ових (експертских) предвиђања европске будућности остварио, мало је вероватно да би поново спуштена гвоздена завеса (у западној Европи дуж граница Немачке) под своју заштиту ставила и земље Балкана. Не само Источна већ и Југоисточна Европа могла би бити у сфери руске контроле. Промене би биле огромне. Тврдња која се често понавља не само из Кремља – да ће европске елите бити коренито промењене –постаје јаснија у околностима оваквих претпоставки.
За политичке актере попут нашег разрешеног министра привреде можемо у том случају да закључимо: није извесно шта ће будућност донети играчима који су у овом тренутку најевропљани у контроверзном сазвежђу српске званичне и оне друге политике.
Ko priča uporno o evropskom putu je lud ili izdajnik,pre ovo drugo.To je samo magla naših vjekovnih dušmani da se na perfidan način sakrije pravi cilj i namjera u rušenju i potiranju svega što je srpsko.Tu se ne biraju sredstva,posle bomardovanja danas se koriste sva druga srestva:ekonomska,politička,diplomatska, špiunaža i dr.
Postavljaju se i dovode na vlast samo podobni kadrovi.
Čitam dnevnike od Gleza fon Horstenaua pa vidim da se i danas u Srbiji provodi ista praksa kao za vrijeme Hitlera,čak još i gora.
Kome je do ovakve EU neka sjeda u prvi autobus I ide a nas jednom ostavi na miru,da prestane to sluđivanje naroda.
У својим бројним коментарима увек сам говорила, у вези с темом „безалтернативни пут у ЕУ“ сасвим слично. Пошто нас тамо вуче, практично, шака људи моћна да тако нешто ради – без обзира шта већина народа мисли и жели (иначе би био организован референдум!), најбоље је да та шака људи промени место становања: првим аутобусом, авионом… а нас да остави на миру од тих сулудих идеја и „пријатеља“ које читамо као отворену књигу.
Широк је овај свет, много шири од полуделе ЕУ (у пропадању) – зар нам је то мало? Пријатељи могу да нам буду само они који нам пружају руку не условљавајући то ничим. И који уважавају наше право да поштујемо своју историју, културу, језик, писмо, претке, обичаје, веру, светиње… а не они којида нас терају да постанемо аморфна маса с којом свако може да чини шта хоће, као да смо, српски речено, „тикве без корена“. Срби, као Словени, имају итекако разлог да буду поносни на своје порекло, историју и чист образ! Ми можда јесмо малобројан народ, али смо, ипак, ВЕЛИКИ. Само нам фали да дођемо себи и ујединимо се – за добробит СВИХ који живе у Србији.
Причао ми колега да су га у основној школи звали базда буздован, сад је свима јасно зашто.