Канцелар, а не каубој

Веома лоше оцене савезној влади на „првом полувремену“ и трочланој коалицији у којој све опасније варничи: Олаф Шолц, упркос неповољним условима, демонстрира непоколебљиву самоувереност уз опаску да је ово „породица са три странке и више од осамдесет милиона грађана у којој свако има сопствено мишљење о свим темама које се тичу будућности а он није ни (каубој) Џон Вејн ни (ауторитарни) папа“

Трочлана владајућа коалиција социјалдемократа, еколога и либерала (семафор) окончала је прво полувреме (две године) и отишла на летњи одмор с никад горим оценама: троје од четворо Немаца незадовољно је владиним (досадашњим) учинком.
То, на драматичан и готово драстичан начин, показују и истраживања јавног мњења: канцеларова Социјалдемократска партија је, према најновијим анкетама, спала на треће (понижавајуће) место, иза (очекивано) конзервативаца (ЦДУ/ЦСУ) и (неочекивано) Алтернативе за Немачку, Зелени су никад слабији за последњих пет година, либерали с трећином мањка у односу на последње изборе. Алармантан, упозоравајући салдо: влада од јесени не би, у оваквој ситуацији, имала (неопходну) већину у Бундестагу.
Али то, очигледно, не забрињава онога чија би то требало да буде највећа брига. Канцелар Олаф Шолц и у тако неповољним околностима демонстрира своје пословично и непоколебљиво самопоуздање: ова влада ће и 2025. на парламентарним изборима добити већину, изјавио је, самоуверено, на последњој конференцији за медије пред (већ започети) летњи распуст.
То се, констатују немачки новинари, граничи с „уображеношћу и ароганцијом“. Канцеларов језик, и у овако драматичним приликама, звучи „роботизовано“. Уз његово име у медијима је, иначе, ишла и пре него што је постао канцелар, синтагма „шолцомат“.
А времена су, заиста, драматична. И у много чему, с „новим рачунањем времена“, поводом, и због, рата у Украјини, посебно за Немачку. Ништа од (амбициозних) обећања и планова трочлане коалиције на чијој основи је дошла на власт: уместо 400.000 станова годишње и пет ветрењача на дан, непланираних (астрономских) сто милијарди за Бундесвер, грдне милијарде за алтернативу (јефтином и профитабилном) руском гасу, бацање „пара из хеликоптера“ како би се, бар донекле, ублажио финансијски удар на грађане, најмање милион избеглица само из Украјине…

ЈАВНА ГЛОЖЕЊА КОАЛИЦИОНАРА То дакако није могло проћи без последица: рекордна задуженост традиционално (ригорозно) штедљиве немачке државе. И крај „запањујуће слоге“ (Дојче веле) три посве, програмски и интересно, различите странке владајуће коалиције. Крајње лоши резултати коалиционара на локалним и покрајинским изборима чинили су, и учинили, своје: јавна гложења и варничења око више горућих тема и проблема, посебно између Зелених и либерала, доводе у питање опстанак (гашење) „семафора“.
У свему томе, канцелар, први човек у (раштимованом) оркестру, остаје „невидљив и нечујан“, с непомућеним миром, који не делује (превише) умирујуће на јавност и, посебно, бирачко тело коалиционара.
Ово је, каже Шолц, породица с три странке и више од 80 милиона грађана у којој свако има сопствено мишљење о свим темама које се тичу будућности. А он није, упозорава, (каубој) Џон Вејн ни (ауторитарни) папа…
Ако канцелар није толико моћан да мења околности, околности су мењале њега и, веома радикално, његове спољнополитичке аспирације, у чијем средишту је требало да буде нова „источна политика“, попут оне (чувене) Брантове, с још интензивнијим односима између Немачке и Русије. Ништа од тога. На релацији Берлин–Москва шибају ледени ветрови.
До радикалне прекретнице (канцеларова Zeitenwende) није, истина, дошло брзо и нагло. Шолц је у почетку упадљиво „шолцовао“: „Гардијанова“ кованица која је требало да означи човека који лако обећава, а тешко извршава оно што је обећао, тражећи, оклевајући, увек за то изнова разлоге и изговоре. Све док Вашингтон све то није прекинуо, а канцелар понизно и безусловно прихватио диктат с оне стране Атлантика. И у том заокрету прешао невероватан круг: на почетку рата у Украјини, Кијеву је обећао неколико хиљада шлемова и (једну) пољску болницу, да би убрзо стигао до тешких хаубица и (још тежих) „леопард“ тенкова…
Готово вазалску понизност владајуће елите, прекинули су, пркосно, немачки уметници. После више узалудних апела савезној влади и европским лидерима да пруже заштиту и олакшају казаматске услове оснивачу „Викиликса“ Џулијану Асанжу, управо на 15. годишњицу покретања лавине која ће из темеља уздрмати најјачу силу света и разголитити сва њена непочинства, једна од најугледнијих немачких установа и најстарија европска институција културе (основана 1696) берлинска Академија уметности је демонстративно доделила хероју планетарног формата (и неправедној бирократској жртви) престижну, једну од најважнијих у Немачкој, награду „Конрад Волф“.
Веома важна награда (због тога је и вест о њеној додели за ову годину постала светска), чије одличје су, до сада, понела најзвучнија имена филмске уметности, од Маргарете фон Трота и Фолкера Шелендорфа до Ларса фон Трира. И веома интересантна личност по којој награда носи име. О чему нешто касније.

ПРСТ У ОКО ВАШИНГТОНУ Најпре о тексту образложења награде која је, овога пута, додељена за „изузетан допринос у области медија“, тексту који, по својој директности и оштрини, гура прст у око америчкој политичкој елити и земљи у којој Асанжа, ако га Лондон изручи, чека казна „за издају“ тешка (само) 175 година!
Кроз рад и ставове Џулијана Асанжа, констатује жири, сазнало се много тога о илегалном деловању, неправдама, убиствима и ратним злочинима, о стварима које су врло важне за јавност, за грађане, за све нас, а требало је да остану у мраку, невидљиве.
Ради се о откривању финансијских токова и скривених банкарских рачуна, званичној електронској преписци, сликама ненаоружаних цивила и новинара које су убили војници Сједињених Америчких Држава у Ираку, насумичном убијању цивила у Авганистану, пројектима тајних служби за манипулацију јавним мњењем. О понижавању и мучењима у злогласном затвору Абу Граиб које су фотографисали починиоци тих злодела, смејући се, те о ситуацији у још увек постојећем логору за робијаше у бази Гвантанамо на Куби…
Викиликс Џулијана Асанжа, каже се даље у образложењу, шири информације о овој, нашој стварности, како бисмо ми грађани могли да је препознамо и делујемо у складу с тим. То је демократски чин. Џулијан Асанж је достојан лауреат. Његово дело Викиликс разоткрива шта раде владе, разоткрива ратне лажи којима се прикривају злочини. Реч је о новинарском истраживању у најбољем значењу те речи.
У тексту образложења које иде уз велику награду, подсећа се и на голготу кроз коју је Асанж пролазио, и пролази у лондонском заточеништву. Све је то документовано у извештају специјалног известиоца Уједињених нација за тортуру Нилса Мелцера.

КОНРАД И МАРКУС ВОЛФ А сада, на крају, о личности чије име носи ово одличје. И изузетној ситуацији да су се, после поновног немачког уједињења, у некој важној институцији, „сетили“ особе са источне стране, из угашене Немачке Демократске Републике.
Реч је о Конраду Волфу (1925–1982), источнонемачком филмском редитељу и дугогодишњем (од 1965. до смрти, 1982. године) председнику Академије уметности Источне Немачке.
Конрад Волф је потицао из угледне јеврејске породице. Његов отац Фридрих Волф, писац и дипломата, био је, од 1928, ватрени присталица Комунистичке партије Немачке. Два разлога, порекло и политичко опредељење, за бекство из земље у часу кад су нацисти дошли на власт, преко Аустрије, Швајцарске и Француске у Москву. Конрад је тамо имао контакт са совјетским филмом.
Као војник Црвене армије стигао је до Берлина. Униформу је скинуо 1948. Своје ратне доживљаје описао је у филму „Имао сам деветнаест година“. Вратио се у Москву, на студије. У дилеми „да ли је Немац или Рус“. Снимио је више филмова од којих су неки били овенчани наградама на међународним филмским смотрама. Филм „Звезде“ специјалном наградом у Кану 1959. године.
По много чему још интересантнија и интригантнија личност био је Конрадов рођени брат Маркус („Миша“) Волф, генерал мајор, чувени а годинама тајновити („човек без лица“) шеф спољне обавештајне службе фамозног Штазија.
Миљеник такође чувеног совјетског КГБ-а, потоњег лидера Совјетског Савеза Јурија Андропова, бавио се формално различитим (а увек обавештајним) пословима. Као новинар Михаел Штерн извештавао је са чувених Нирнбершких процеса нацистичким главешинама. Под именом Курт Вернер деловао је у дипломатској служби, најпре у Хелсинкију, а потом у неколико афричких држава.
Главна сфера интересовања Маркуса Волфа била је, међутим, Западна Немачка. Засејао је на ту страну велики број својих шпијуна. Његов највећи успех био је, неспорно, „инсталирање“ агента Гинтера Гијома.
Као тобожњи бегунац с источне стране, градио је, уз помоћ свог „учитеља“ Волфа, стреловиту каријеру, у саме врхове власти у Бону. Кад је откривен, био је на функцији личног секретара канцелара Вилија Бранта. У том својству пратио је Бранта на годишњи одмор, у Норвешку. Тамо су, кроз његове руке, стизале највише НАТО тајне, упућене немачком канцелару. Брант је промптно поднео оставку чим је грунула „Афера Гијом“.
Маркус Волф је, за разлику од неких источнонемачких политичких лидера, укључујући годинама неприкосновеног Ериха Хонекера, прошао безболно кроз процес немачког уједињења, пишући (веома читане) мемоаре.
Запамтио сам, као стални дописник „Политике“, како се пред једном књижаром у Бону формирао (неуобичајено) велики ред. Радило се о представљању књиге интригантног наслова „Из кухиње Маркуса Волфа“: људи су, очигледно, били убеђени да ће међу њеним корицама наћи узбудљивије (шпијунско) штиво а не кухињске рецепте…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *