ХАМЛЕТ У ЦРНОЈ ГОРИ

ЦРНА ГОРА ЧЕКА НОВУ ВЛАДУ

Према најавама водећег политичког двојца Милатовић–Спајић, нова влада Црне Горе могла би да буде формирана до краја августа. Посебно је наглашено да ће бити реформска и прогресивна

После славодобитног периода праћеног звуцима победничких фанфара, бубњева, али и гусала, дошло је време да се живот политичке теорије замени животом политичке праксе. Ако су дани победе за Јакова Милатовића и Милојка Спајића били као поглед с врха Ловћена, онда ће дани који следе бити тежак ход ка том врху с нимало лаким теретом на леђима. Чаша од победничког шампањца је остала празна и на њено место већ сада је дошла чаша пуна жучи оличена у бројним проблемима црногорске свакодневице. Од народне еуфорије једино брзо расте народно разочарање, и тога Милатовић и Спајић морају да буду свесни. За њих двојицу, данас више него за било кога другог у Европи, важи оно хамлетовско: бити или не бити. Питање је сад, одговор је на њима.
Након парламентарних избора одржаних 11. јуна, које је пратила мања излазност од очекиване, али и мања свеукупна изборна тензија, Црна Гора улази у одлучујуће недеље договора својих политичких субјеката са циљем формирања нове владе. Иако је по Уставу Црне Горе крајњи рок да се влада формира 90 дана од потврђивања коначних изборних резултата, у овом случају половина октобра, што је иначе далеко више од европске праксе, јавност Црне Горе очекује да влада ступи на дужност много раније, тј. у периоду не дужем од месец до месец и по дана од почетка рада новог сазива парламента, чија је конститутивна седница заказана за крај јула. На трагу тих очекивања је и у овом тренутку водећи двојац црногорске политичке сцене, председник Јаков Милатовић и готово извесно будући премијер Милојко Спајић. Милатовић је најавио да ће у разговоре с лидерима парламентарних странака кренути одмах по почетку рада новог сазива парламента, а да би одлуку о новом мандатару могао да донесе већ средином или крајем августа. Наравно, није спорно да ће за почетак мандатар, а нешто касније и први човек владе, бити његов страначки саборац, уједно и председник њиховог Покрета Европа сад (ПЕС) Милојко Спајић. Енигма је пак то које ће странке поред ПЕС-а чинити будућу владу Црне Горе. Проста математика каже да ће ПЕС-у бити потребнашира владајућа коалиција да би влада била колико-толико стабилна и на дужи рок одржива. С обзиром на то да се од будуће владе очекује да буде реформска, па чак, како то присталице ПЕС-а истичу, и „револуционарно реформска“, што ће извесно значити и честе измене и допуне закона а самим тим и прилично интензиван рад парламента, евентуална мањинска влада, како је и Спајић више пута рекао – не долази у обзир.

ОДШКРИНУТА ВРАТА Подсећања ради, црногорски парламент има 81 посланичко место, а по последњој изборној расподели, ПЕС је добио 24 мандата, коалиција око ДПС-а – 21 мандат, коалиција „За будућност Црне Горе“, коју чине српске странке, располаже са 13 мандата, Алекса Бечић и Дритан Абазовић, тј. коалиција Демократа и покрета УРА има 11 мандата, Бошњачка странка има три мање, док је преостали број посланичких места подељен између албанских и хрватских мањинских партија. Спајић је након избора био изричит да су врата нове владе затворена једино за ДПС и Абазовића. Ђукановићев ДПС је бар за сада и даље непожељан из јасног разлога – због свега учињеног у минулим деценијама, док је Абазовић постао persona non grata због директних оптужби које је изрекао на Спајићев рачун везаних за „крипто аферу“ која је свега недељу дана пред изборе потресла Црну Гору. Занимљиво је да Спајић ипак не искључује могућност потенцијалне сарадње с Абазовићевим коалиционим партнером Алексом Бечићем, иако је то мало вероватно пошто њих двојица имају јак предизборни коалициони споразум.
Иначе, испред Покрета Европа сад, Милојко Спајић је недавно обелоданио 10 принципа који ће бити основ сваке евентуалне будуће сарадње у влади. Принципи, који су добили епитет темељне платформе будућег политичког живота Црне Горе, односе се на наставак евроинтеграција са што бржим уласком у ЕУ, на реформу правосуђа и јавне управе, односно на дубоку и системску реконструкцију црногорске економије, што би омогућило раст животног стандарда и испуњење нимало наивних и нимало скромних предизборних обећања. Елем, аналитичари сматрају да су у новој влади већ виђене мањинске странке, на првом месту најјача међу њима Бошњачка странка са осам мандата, а затим и странке албанске и хрватске мањине. Ипак, копља се ломе око бар једног великог партнера који је ПЕС-у неопходан да би влада имала префикс и карактер већинске.
Ако Спајић остане при своме да су врата владе затворена за ДПС и Абазовића, што вероватно аутоматски искључује и Алексу Бечића, једина већа листа која за Спајића и ПЕС може да буде тас на ваги је коалиција „За будућност Црне Горе“, коју чине српске странке. Ипак, поставља се питање: колико се српским странкама исплати да буду у влади? Ако се зна да Црна Гора неће мењати свој став према тзв. Косову, односно да неће мењати свој спољнополитички курс а самим тим и политику према Русији и Кини, те ако се зна да неће преиспитивати раније донете одлуке везане за црногорску историју, језик и писмо, дискутабилно је шта ће Срби у тој влади. Због наведеног, уколико српске снаге изаберу опозицију, није немогуће да се Спајић, ипак, окрене ДПС-у или реалније Абазовићу, што ће значити да су нека предизборна обећања већ на првом кораку изневерена. У сваком случају, наредне недеље у Црној Гори могу да буду политички врло неизвесне и занимљиве. Баш у том периоду видећемо и прве реалне контуре потенцијала будуће владе, али и Покрета Европа сад, као стожера исте.
Једно је сигурно, пад Мила Ђукановића јесте историјски тренутак за Црну Гору, али и предуслов да би се дошло до модерне и просперитетне државе. Нема сумње, Спајић и Милатовић су млади и образовани људи без мрља у каријерама, али тек сада ће се видети да ли њихова прича из периода када су били суштинска опозиција – има покриће.
Због одговорности према грађанима Црне Горе треба стално подсећати на велика и смела обећања која је ПЕС давао у току две претходне изборне кампање, председничке, коју је водио Јаков Милатовић, и парламентарне, чији је коловођа био Милојко Спајић. Покрет Европа сад грађанима се заветовао да ће очистити државу од свих системских малигнитета насталих након вишедеценијске владавине Мила Ђукановића. ПЕС је обећао и реформу правосуђа с трајним решењем питања криминала у држави, али и коначно чишћење јавне управе од аномалија попут мита, корупције и непотизма. Ипак, најзначајнија предизборна обећања односе се на брз економски напредак, који ће пратити просечна плата од 1.000 евра, просечна пензија од 450 евра и нулта стопа незапослености, и то, како су рекли лидери ПЕС-а, већ половином мандата. Узимајући у обзир да је Црна Гора презадужена земља која више од 50 одсто својих јавних финансија регулише задуживањем код страних банака, као и то да је незапосленост двоцифрена, а просечна плата готово упола мања од обећане, остаје да се види колико су програмска начела и пре свега предизборна обећања ПЕС-а реална и остварива. Можда је непопуларно рећи, али намеће се закључак да је за испуњење таквих циљева ПЕС-у, осим стабилне владе и поузданих партнера, потребан и Аладин са чаробном лампом. Ако Милатовић и Спајић мисле да се та чаробна лампа зове Европска унија, вероватно греше у старту. Из те бриселске лампа, уместо доброг духа, може да изађе само ђаво. Заправо, изашао је одавно. Црн да црњи не може бити.

ПЕС – ПРОИЗВОД, ПРОЈЕКАТ ИЛИ НЕШТО ЧЕТВРТО Покрет Европа сад је за врло кратко време стекао бројне симпатије у Црној Гори. Штавише, реч је о тренутно најбрже растућој странци у Европи чије се чланство за само два месеца између председничких и парламентарних избора повећало за чак трећину. Такође, то је једина странка у модерној европској историји која је као дебитант победила и на председничким и на парламентарним изборима.
Популарност ПЕС-а, може се рећи, почива на четири стуба. На првом месту то је јавна неукаљаност и некомпромитованост двојице младих лидера Милојка Спајића и Јакова Милатовића, двојице високообразованих и у свом домену успешних људи, који представљају дашак свежине на учмалој црногорској политичкој сцени. На другом месту је њихова безрезервна критика и борба против Мила Ђукановића, док је трећи стуб њиховог успона, можда потпорног и кључног карактера, везан за ЕУ и Америку, тј. за Колективни запад. Они не би били ту где јесу и ПЕС не би растао толико брзо да није дефинисан као изразито проевропска и НАТО странка. За разлику од неких других политичких струја у Црној Гори, пре свега оних са српским предзнаком, које је Запад на све начине годинама спутавао, у њиховом случају Вашингтон и Брисел не само да су били благонаклони него су још пружили и додатну, изнад свега медијску подршку, али и политичку заштиту, што је омогућило да ова млада странка брзо напредује.
Подршка коју су од почетка добили од Запада најбоље се огледа у чињеници да доскора свемоћни Мило Ђукановић, преко себи наклоњених медија, а таквих је у Црној Гори, али и у региону много, ни у једном тренутку није прибегао медијској сатанизацији тандема Спајић–Милатовић. Чак и у ситуацији када је постало јасно да ће му ова двојица доћи главе, Милов наступ и однос према њима био коректан. Свакако, овде није реч о „меком срцу Мила Ђукановића“ већ о јасном показатељу да иза младих снага стоји неко много моћан, с далеко озбиљнијом логистиком, а то је Запад.
За Црну Гору то може да буде добро само ако се њихова предизборна обећања испуне и ако народ бар делимично почне да живи у складу са својим очекивањима. Што се Запада тиче, све се чешће могу чути мишљења да је покушај ликвидације СПЦ у Црној Гори био последњи задатак који су Вашингтон и Брисел задали Ђукановићу. Када план није успео, онима који истински владају Црном Гором постало је јасно да ће морати да образују или помогну стварању нове политичке опције која ће заменити Ђукановића, али ће у доброј мери задржати континуитет с Ђукановићевом политиком, тако да ЕУ, НАТО и уопште неолиберално политичко државно стремљење не дођу у питање. Сходно томе, прво смо имали Дритана Абазовића, ниоткуда, а онда и Покрета Европа сад, с тим што се и Алекса Бечић можда може додати тој групи. У сва три случаја, и Дритан, и ПЕС, и Бечић, према анализи медијске слике у Црној Гори, добили су приличан медијски простор, заправо, много времена у медијима и то уз афирмативни призвук без отровних стрелица и готово без успутних дисторзија, што је раритет када су у питању нове снаге без политичког искуства и без партијске инфраструктуре.
Занимљиво је да се све то дешава након победе литија и пошто су јасно декларисане српске политичке снаге биле врло близу да у Црној Гори постану владајуће. Куриозитет је да након литија, истина, имамо постепени пад Мила Ђукановића, али имамо и неочекивани пад популарности српских странака, чак и њихово унутрашње превирање, док у исто време неке нове снаге нагло добијају на популарности и то с начелном политиком врло сличној Ђукановићевој, уз напомену: бар за сада без антисрпског наратива и делања, што је поштено рећи.
Четврти разлог наглог раста популарности ПЕС-а можемо свести под шири и свеобухватнији феномен црногорског друштва. Чињеница да неки нови људи, дотле потпуно непознати широј јавности, преко ноћи постају изузетно популарни, а да њихова странка добија приметан пораст броја чланова на недељном нивоу, потврђује и да је народ дубоко разочаран општим стањем државе и друштва, али и да је и даље дубоко уверен да партијска књижица има већу тежину од факултетске дипломе или држављанства. ПЕС, који се према свом програму бори против партитократије и уопште партијске државе, помало обесхрабрујуће, није ставио мораторијум на учлањење у њихову странку за време владајућег мандата, што се негде, бар из прикрајка и могло очекивати. У сваком случају, покрет Милојка Спајића и Јакова Милатовића је на власт у доброј мери дошао и захваљујући смелим обећањима. Папир све трпи, али пракса много тога демантује. Колико је реално да Црна Гора у блиској будућности има просечну плату од 1.000 евра и нулту стопу незапослености какву није достигла ни Швајцарска – показаће време.