ЕРДОГАН ПОПУСТИО ДА БИ ПРОФИТИРАО

После давањa сагласности за улазак Шведске у НАТО Турска очекује више разумевања од својих западних партнера за њене потребе и проблеме

НАТО је добио Шведску, а шта ће, заузврат, добити Турска која је, после више од годину дана одбијања, пристала да та скандинавска земља постане чланица западне војне алијансе? Ово питање врло је актуелно после овогодишњег самита НАТО-а у Вилњусу (11. и 12. јула), на ком су доминирале безбедносне теме и рат у Украјини која, на велико разочарање њеног председника Володимира Зеленског, ипак није добила рок до када ће ући у тај савез, који је свесрдно помаже у крвавом сукобу с Русијом.
Изјава председника Реџепа Таjипа Ердогана да ће турски парламент, „најбрже могуће“, ратификовати споразум о уласку Шведске у НАТО, била је прилично изненађујућа зато што је он, пред полазак у литванску престоницу, не само казао да власт у Стокхолму није испунила захтеве његове земље у вези борбе против тероризма него и нагласио да ће Турска дати „зелено светло“ за Шведску када њој буду отворена врата за улазак у Европску унију. Многи западни медији су пожурили да промену турског става према Шведској означе као тежак ударац Владимиру Путину и поуздан знак да се Анкара поново окреће Западу, односно да излази из фазе блиских односа с Русијом, чиме, већ дуго, веома иритира Брисел и Вашингтон. Оцена Москве била је другачија. „Турска је чланица НАТО-а, они испуњавају своје обавезе и ми то разумемо. Наш однос је друга прича – постоје неслагања, али и места где нам се интереси поклапају“, нагласио је портпарол Кремља Дмитриј Песков.

РАЗЛОЗИ ЗА ЕРДОГАНОВО ПОПУШТАЊЕ Још од прошлог лета, када је Анкара стопирала улазак Шведске и Финске у НАТО „због пружања уточишта терористима који делују против турских интереса“, говорило се да је реч о Ердогановом тактичком потезу, чији је циљ да, једнога дана, као накнаду за попуштање, од Запада добије одређене уступке и бенефиције. Помињано је очекивање Анкаре да и друге земље, осим скандинавских, међу којима су и САД и Немачка, појачају прогон екстремиста који, директно или индиректно, угрожавају Турску, затим њена жеља да осигура набавку америчких борбених авиона Ф-16, која јој је онемогућена због кршења људских права и куповине руских антиракетних система С-400, као и повећање инвестиција са Запада и боља трговинска повезаност с тим регионом, како би земља брже изашла из озбиљне економске кризе, погоршане катастрофалним земљотресом у фебруару ове године.
У том „пакету“ није, међутим, помињана и намера да се убрза улазак Турске у ЕУ, због чега је поменута Ердоганова изјава о пожељном отварању бриселских врата за његову земљу била неочекивана. Њоме је био затечен и Брисел, одакле је турски председник одмах упозорен да су НАТО и ЕУ два потпуно одвојена процеса. Преговори о приступању Турске ЕУ, започети 2005. године, изгубили су интензитет после покушаја државног удара у Турској 2016, на који је Ердоганов режим одговорио оштрим мерама, а Брисел то прогласио кршењем људских права. Турски председник је у међувремену више пута љутито поновио да ЕУ неће Турску, али и да његова земља није спремна да моли и прихвата диктате из Брисела. Време пред нама показаће да ли је Ердоган, који је на пролетошњим изборима осигурао још пет година владавине, у Вилњусу само, како неки мисле, блефирао говорећи о ЕУ или већ има спремљен план оживљавања дијалога с Бриселом. Према тим мишљењима, он је, преко примера са Шведском, само хтео да покаже да је Турска спремнија за чвршће повезивање са земљама тог блока него оне с њом. „Он зна да од тога (уласка Турске у ЕУ) нема ништа, али је желео да поручи: Немојте ме одбацивати“, навео је Радио Дојче веле. С уверењем да ЕУ не жели Турску огласила се и званична Москва, уз савет Турцима да, у вези с тим питањем, „не би требало да носе ружичасте наочаре“.
Једино је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, ваљда да би одобровољио Турке које је толико притискао због њиховог вета, одмах показао да озбиљно схвата позив Турске ЕУ. Зато је, заједно са шведским премијером Улфом Кристерсоном, обећао Ердогану да ће Шведска помоћи Анкари да почне приближавање с Бриселом и то тако што ће почети да ради на побољшању турских царинских аранжмана са ЕУ и добијању слободног визног режима за њене грађане у Европи. Турска је, минулих година, покушала постићи те циљеве, али није успела да испуни строге стандарде трговинског блока. Треба рећи да и они који се надају оживљавању дијалога између Анкаре и Брисела нису превелики оптимисти у погледу његове брзине и коначног исхода. Чини се, наиме, да Ердоганова Турска није склона да мења своју постојећу позицију у односу на Исток и Запад, јер сматра да је то у интересу 85 милиона њених грађана.

МОГУЋИ ДОБИЦИ ЗА ТУРСКУ У овом тренутку се чини да је Ердоган, давањем „зеленог светла“ за улазак Шведске у НАТО (о чему ће национална скупштина „одлучити после летњег одмора“) повећао шансе да од Американаца добије жељених 40 борбених авиона Ф-16 и резервне делова за своју постојећу, а застарелу флоту. То се може закључити из изјава високих званичника САД, које су турског лидера дуго убеђивале да не „затаже“ око Шведске, након што је, пролетос, подржао улазак Финске у алијансу. Председник Џозеф Бајден је поздравио нови Ердоганов став и рекао да ће с турским колегом радити „на јачању одбране…“, што је нашироко протумачено као поуздан знак да ће продаја америчких авиона и другог наоружања Турској сигурно бити остварена. Позитиван сигнал Анкари стигао је и из америчког Конгреса, досад главне кочнице том дилу, „због људских права, опасности по Грчку и куповине руских ракетних система“. Председник сенатског Одбора за спољне послове Боб Менендез рекао је да сада (после дизања турског вета за Шведску) „можда постоји пут напред“ кад се ради о испоруци авиона Ф-16 и другог наоружања Турској.
Кад је реч о очекивању Турске да јој савезници у НАТО-у више уважавају захтеве за помоћ у борби против тероризма, аналитичари процењују да се, после Вилњуса, и ту може очекивати напредак. При томе напомињу да једино није реално веровати у могућност да САД Анкари изруче верског вођу Фетулаха Гулена, ког је Ердоган означио организатором пуча против њега, пре седам година. Турцима је важно и да њихови партнери у војној алијанси имају више разумевања за акције које њихова држава, на властитој територији, предузима против припадника Курдистанске радничке партије (ПКК) – коју, осим њих, терористичком организацијом сматрају и САД и ЕУ – и других екстремиста, што значи да мање говоре о одмаздама и кршењима људских права.
Доста је тумачења да је Ердогана на попуштање у односу на кандидатуру Шведске у великој мери нагнала и тешка економска ситуација у земљи, обележена инфлацијом од око 40 одсто, растом незапослености и чињеницом да неопходни западни капитал све више заобилази Турску. Тај често тврдоглави лидер је, изгледа, коначно схватио да његовој земљи савезништво с Русијом и поправљање односа са земљама Залива не могу осигурати високе технологије и да је решење за то, као и за општи напредак земље, у развијању приснијих односа са Западом. И његова недавна одлука да за министра финансија поново именује Мехмеда Шимшека (на тој позицији се налазио и пре неколико година), стручњака школованог на Западу који је био и директор једне америчке инвестиционе банке, сматра се доказом да Ердоган признаје да су Турској, за даље привредне реформе, потребне значајније западне инвестиције, али и лакши извоз турске робе на тржишта западних земаља.

ШТА ДОБИЈАЈУ НАТО И ШВЕДСКА Са Шведском у свом саставу, западна војна алијанса добија контролу над Балтиком и могућност за брже пребацивање снага у Естонију Литванију и Летонију. Шведско острво Готланд, које је усред Балтичког мора, сигурно ће постати једна од значајнијих стратешких база за НАТО. Шведска армија није велика – броји око 38.000 војника – али има врло модерно ваздухопловство и представља подморничку силу с огромним искуством. Њене подморнице „господаре“ Балтиком још од 1904, а нико од њених суседа није имао такву активност. До сада је ова богата земља, с дугом традицијом неутралности, за одбрану издвајала око 1,3 одсто бруто домаћег производа, а тај проценат ће у годинама које долазе сигурно порасти. Шведски војници су већ учествовали у многим мисијама НАТО-а, између осталог и у Авганистану. Чешће преиспитивање неутралног статуса њихове државе Швеђани су започели у време руске анексије Крима 2014. године, а расположење да се он напусти нагло је појачано кад је почео руско-украјински рат. Захтев за пријем у НАТО Шведска је, заједно с Финском, поднела уочи прошлогодишњег самита тог војног савеза.
Најважнија промена коју Шведској доноси учлањење у НАТО је то што ће се и на њу односити члан 5 заједничког споразума, према ком се напад на једну чланицу те војне алијансе сматра нападом на све, и предвиђа заједничку одбрану. Уз то, Швеђани ће уласком постати равноправни чланови Савета НАТО-а, главног тела Алијансе за доношење одлука где ће имати и право вета.