(Де)ескалација по америчкој мустри

Косово и Метохија

На сцени је модернизована верзија сатанизације Срба а увођење санкција директору БИА нови је напад на Србију и њене најосетљивије институције. У овој фази хибридног рата против Србије проблем је Вулин, а не Курти

На Западу је потпуно сазрело сазнање да међународног признања лажне државе Косово неће бити нити у УН, због руског вета, нити посредног, због чврстог става Србије и непристајања на перфидне дипломатске игре и замке које би водиле у том правцу. Остао је само један пут ка том циљу – етничко чишћење Срба са КиМ. Зато се приштинска политика претворила у сурови терор који треба да подстиче тихи егзодус или да покрене онај прави, масовни о коме Кутри одавно машта као о некаквој „косовској олуји“. Курти је, баш такав као што јесте, потребан западним моћницима који су створили ову лажну државу и који је толики низ година вештачки одржавају у животу. Јер и они су схватили да је протеривање Срба механизам који је на Балкану успешно проверен у пракси. Тамо где су Срби протерани и где их нема, нема ни проблема са становишта потпуне контроле територија и влада од стране водећих држава НАТО-а. Благовремена и свестрана сатанизација Срба потпуно оправдава све незаконите, нехумане, па и нељудске поступке. Медијском операцијом, преко најјачих медијских западних кућа наметне се „аргументован“ општи став, да су они који су жртве уједно и криви за то што их је снашло.
Курти је природно надарен да смишља насилне методе према Србима, а очито је од западних ментора добио одрешене руке у том правцу. Континуирано и упорно дуго су радили на томе да КиМ постане неподношљив амбијент за живот Срба. То што још увек нису успели, није због тога што недостаје насиља него што су се Срби на подручју јужне српске покрајине показали као тврд орах. Насиље је такорећи свакодневно, све тежег облика, али није у томе највећи проблем већ у потпуном изостанку одговорности, и управо ту се види прљава улога и саучесништво западних моћника – саучесништво нечињењем. Албански насилници, било да су у питању сеоске кабадахије или из структура приштинске власти, обично се не открију, а још горе од тога је да не одговарају и када су откривени. Мисије УН и ЕУ, уместо да штите разоружане Србе од којекаквих наоружаних паравојски и банди, претвориле су се у правом смислу речи у мисије за успостављање косовске државности.

ОПАСНИ СПИСКОВИ Иако је Курти био спреман да улази у високе ризике изазивања сукоба, и са српским народом на северу КиМ, и са српском војском и полицијом, до сада није успео да покрене онај велики егзодус о коме сања, али јесте успео да до перфекције дотера прљаве методе које подстичу тихи егзодус. Идеја са списковима за хапшење Срба није његова оригинална него плагијат хрватских успешних метода. Док га званични посредници у преговорима и други самонаметнути западни фактори тобоже критикују и кукају како не знају шта с њим да раде, дозвољавају му да на спектакуларан начин хапси невине Србе, премлаћује их и повређује, пише лажне оптужнице и злоставља их у притвору. Хапшења невиних оставља јачи психолошки ефекат јер застрашује далеко шири круг Срба, груба хапшења и батинања пред породицом стварају додатну дозу страха, понижења и несигурности, али ипак спискови стварају највећу забринутост и главобољу. Измислили су прикривене ратне злочинце, српске терористичке организације на КиМ, српске криминалне кланове, шверцере и дилере, насилне банде, и тако криминализовали комплетан српски народ. Чињеница да Запад то некритички прихвата говори да су у питању договор и координација. Тако Курти сада прави лепезу спискова – ратних злочинаца, опасних терориста, криминалаца, насилника и ко зна чега све не, за које тврди да су под контролом српске власти и намерно убачени да дестабилизују „демократско Косово“. Неки спискови су јавни или „случајно“ процуре у јавност ради бољег застрашивања, где они који су на списку морају да оду са КиМ како би избегли хапшење и тортуру, али зато се других, тајних сви плаше, јер је циљ да сваки Србин размишља о дефинитивном одласку. Тако и у паузама насилних акција спискови одрађују посао и попуњавају ту празнину јер континуитет притисака не сме да се прекида. Неуспешно покретање колективног српског егзодуса замењено је снажним подстицајима тихог егзодуса, који је исто тако ефикасан, само што дуже траје. Зато, поред угрожавања појединачне и колективне безбедности, мора бити угрожена и егзистенција Срба кроз забрану доставе робе из централне Србије и сурово ометање снабдевањем лековима што онемогућава успешно лечење уопште.
Сваком Србину на КиМ мора се створити уверљив утисак да се сигурно налази на неком од тајних спискова за хапшење и да неће имати никакву шансу да се одбрани од лажних оптужби, тако да егзодус види као једини спас. Далеко већи проблем од Куртијевог насиља јесте што се све јасније види прљава улога западних фактора у осмишљавању и подршци те широке акције продужене експлоатације насиља и безакоња. Први који су се прикључили Куртијевој сатанизацији Срба су Британци, али само је у питању редослед јер ће, без сумње, све то подржати и остале државе Квинте. Када је у питању нова сатанизација, они иду много шире, јер не ударају само на опстанак Срба на КиМ него на стубове опстанка српске државе и интереса Срба на Балкану. Протурају лажи да Србија тајно наоружава Србе на КиМ преко особља и инфраструктуре СПЦ и да при томе користе санитетска возила.
Значи, сваки кључни ослонац за опстанак Срба у српској покрајини, уместо заштите, мора бити под жестоким ударом са Запада, што представља заједничку прљаву стратегију. Све то је сада велики проблем за српски државни врх – релативно је лако оправдати улазак наших оружаних снага у зону под „заштитом и контролом“ УН када би били у питању нови погром или масовни егзодус, али би то било далеко теже када су у питању овакве перфидне и подле акције. Зато је потребна динамична и широка дипломатска акција као упозорење свима да Србија неће дозволити ни ове перфидне и прикривене начине етничког чишћења. Дипломатска акција подразумева анимацију друге две велике силе, Русије и Кине, али и свих осталих чланица УН, било да су признале „Косово“ или не. Иницијатива Србије је почела тражењем широке подршка за одржавање ванредне седнице Савета безбедности УН о КиМ. Свет мора да схвати да је покретање тихог егзодуса једнако опасно и неприхватљиво као и покретање масовног, јер су на крају резултати етничког чишћења исти. Прихватање таквог начина решавања проблема је ништа друго до „озакоњен“ злочин, с геноцидном конотацијом. Ако иницијатива буде успешна, биће то прилика да се с перфидним планом тихог етничког чишћења Срба с КиМ упозна цео свет, не би ли се тај процес зауставио и да би се, ако постоје икакве шансе, решавање проблема на КиМ стварно вратило у УН, а не само привидно како то сада функционише преко мисије Кфора.

ПРИТИСЦИ И СУГЕСТИЈЕ У лепези хибридних напада на Србију сада је актуелна комбинација подстицања унутрашње нестабилности и што реалније претње прокси ратом са НАТО-ом. Да би српска јавност у већини прихватила став да је подаништво за нас најбоље решење, пре тога треба наметнути пројектовану „истину“ (лаж) да смо за све што нас је снашло сами криви и да треба признати „Косово“, али и прихватити да смо починили геноцид у Сребреници, уместо што неразумно инсистирамо да је геноцид почињен над нама. Да би та сулуда колективна одлука била што лакше прихваћена, сугерише се да је сврставање (на Запад) једина разумна могућност у данашњем свету и да тај процес треба започети увођењем санкција Русији. Знају они да је тај циљ тешко постићи само пропагандом извана и преко инсталираних антисрпских медија у земљи, и зато улажу огроман новац у брзо фабриковање аутошовиниста у Србији. Довољно је упитати се одакле Србији толики аутошовинисти док их други немају, да ствар постане јасна. Велики број НВО настоји да се дочепа дела „плена“ из те огромне своте која треба да промени српско јавно мњење. Они грозничаво праве „пројекте“ које су странци спремни да финансирају, и брзо „укопчају“ шифру успеха – ако су пројекти антисрпски, добиће новац, и више него што су очекивали да би мотив за деловање био већи, а ако „пројекат“ није антисрпски, нема новца. Тако хорски почињу све гласније да вичу „сами смо криви, наши пријатељи са Запада су у праву“.
Све то је прилично прозирно јер се координација унутрашњих и вањских фактора јасно види кроз нападе на исте политичке и државне личности. Док прозападни део опозиције у Скупштини и на улици инсистира на смени министра унутрашњих послова Братислава Гашића, америчка администрација уводи санкције шефу наше најважније тајне службе. Да директор БИА Александар Вулин није по вољи нашим „пријатељима“ Американцима, и није неко изненађење. Међутим, ниво дрскости и недостатак дипломатске културе у начину како су нам то саопштили јесте велико и непријатно изненађење. Урадили су то у јеку најновије кампање наглог унапређења америчко-српских међудржавних односа. Наравно да Срби прижељкују добре и коректне односе и с трећом светском силом, али на равноправним основама, без диктата и условљавања. Било је већ таквих покушаја, али сви редом су пропали, не нашом кривицом. Наравно да је увођење санкција директору БИА нови напад на Србију и да је и најновији покушај ресетовања међудржавне сарадње тиме осуђен на пропаст, без обзира што амбасадор Хил упорно понавља да то није напад на српске институције. И наравно да јесте, и то оне најосетљивије и у овој фази хибридног рата против Србије најважније.

„ОПЕРАТИВНЕ САНКЦИЈЕ“ Директор БИА Александар Вулин је санкционисан, како се наводи у саопштењу министарства финансија САД, „због умешаности у транснационални организовани криминал, илегалне операције у вези с наркотицима и злоупотребу јавне функције“. Без устезања, први је изјаву у вези с тим, вероватно и најбољу, дао председник Вучић: „Није кокаин пронађен код Вулина у кабинету него у Белој кући.“. Рекао је још нешто што у потпуности разјашњава овај амерички срамни потез: „Вулину не би увели санкције да сам најавио санкције Русији. То није нешто што ја мислим, већ то знам јер ми је тако речено.“ Да дрскост буде већа, амбасадор Кристофер Хил се огласио након тога рекавши „да су САД врло пажљиво посматрале активности директора БИА и закључиле да Вулин није неко кога желе да виде у САД, нити да имају контакте с њим“. Шта то значи него да су оперативно сагледавали нашег директора БИА и нашу агенцију, у нашој земљи. Није ствар у томе што су то радили иако је противзаконито него што се не устручавају да то јавно кажу.
Јасно је да су санкције Вулину уведене јер је наставио сарадњу с руским службама као што сарађује и с другима, али суштина је у нечему другом. Ове санкције су уједно захтев нашем државном врху да смени директора Вулина. То опет значи да нема ништа од наше међудржавне сарадње на равноправним основама и да се диктат и подаништво подразумевају. Јер ми, на пример, не можемо тражити смену директора ЦИА због сурове тортуре над киднапованим људима у тајним затворима по свету. Да има неке истине и да имају конкретне доказе за своје тврдње, Американци би их већ театрално саопштили. Наравно да немају, али тиме опасност за наше важне државне институције није прошла. Не заборавимо да се ради о држави чије су моћне обавештајне службе усавршила прљаве методе подметања злочина, где имамо сијасет примера само на Балкану, од Маркала до Рачка. Удар на БИА није случајан, јер је то једина цивилна агенција способна да брзо и успешно препознаје и раскринкава методе хибридног ратовања против Србије. Очито да Американци на челу српске полиције и тајних служби желе своје људе, а није тешко наслутити зашто јер се увелико прича о некаквој „обојеној револуцији“ у Србији.