Усијања усред ледених односа Берлина и Москве

Док власт заоштрава политику према Русији, шок за шоком: Две трећине грађана сматра да је Немачка у „погрешним рукама“, с драматичним падом популарности владајуће „семафор коалиције“, док би „проскрибована“ Алтернатива за Немачку, кад би се парламентарни избори сада организовали, постала, са (чак) 18 процената гласова, друга по снази политичка странка и снага у Бундестагу

Још је то, срећом, у немачко-руским односима (само) дипломатски рат, иако ни од оног пустошног и разарајућег нисмо далеко ако НАТО заиста крене у директан, а не само посредан (преко Украјине) обрачун с Русијом.
Ново политичко усијање у све хладнијим односима Берлина и Москве – никад леденијим и горим у последњих неколико деценија – изазвала је одлука немачких власти да до краја године затворе четири руска конзулата: у Хамбургу, Лајпцигу, Минхену и Франкфурту на Мајни. Немачке власти су, уз то, најавиле да ће затворити своје конзулате у Калињинграду, Јекатеринбургу и Новосибирску а, уз амбасаду у Москви, задржати (само) конзулат у Санкт Петербургу.
Ригорозно радикалан, а по руском „читању“ отворено провокативан, потез званичног Берлина уследио је после захтева Москве да Немачка ограничи број својих чиновника у Русији, укључујући наставнике и службенике Гете института. И, очекивано, изазвао оштар руски одговор.
Потез Берлина означен је као „још један непријатељски корак“ и „додатно уништавање руско-немачких односа и вишедеценијске интензивне, обострано корисне сарадње“. Руска страна, наведено је у саопштењу Министарства спољних послова РФ, категорички одбацује било какве покушаје Берлина да са себе скине кривицу за ескалацију коју непрестано подстиче, те поново позива немачке власти да се с тим прекине, уз опаску да Берлин, очигледно, „у жару непријатељске политике, губи компас“.
Много је оних и у самој Немачкој који критички прате и процењују непримерен радикализам у спољној политици, у време глобалних ломова и криза, не само у односу према „проказаној“ (због рата у Украјини) Русији (ту је, на пример, и дрско „читање лекција“ Кини) „зелене“ шефице немачке дипломатије Аналене Бербок.
У томе је, очигледно, садржан и један од разлога осетног пада популарности „несуђене канцеларке“: Зелени су пред парламентарне изборе у септембру 2021. наступали с великим амбицијама и аспирацијама. И што је још горе и поразније: драматичног неповерења у владајућу „семафор коалицију“ канцелара Олафа Шолца.

ПОЛИТИЧКИ ШОК Резултати најновијег истраживања, које је крајем маја за потребе првог програма телевизијског јавног сервиса АРД обавио у редовном испипавању „пулса нације“ институт „Инфратест димап“, изазвали су прави политички шок. Две трећине грађана је дубоко уверено да Немачка „није у правим рукама“: досад никад толико драстично незадовољство у три странке на власти посве различитих идеолошких и програмских опредељења.
И још један, за власт у Берлину, алармантан податак: никад толики раст популарности „проскрибоване“ Алтернативе за Немачку. Истраживање је, наиме, показало да би ова странка, која је „трн у оку“ традиционалним странкама, кад би се у овом часу одржали парламентарни избори, освојила (невероватних) 18 одсто гласова: колико (можда и мало више) и странка канцелара Олафа Шолца, осетно више од дуго фаворизованих Зелених. Боље од алтернативаца тренутно се котира (са 29 процената) само унија демохришћана, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) у савезу са сестринском Хришћанском-социјалном унијом (ЦСУ) из Баварске.
Показало се да Алтернатива боље од других странака у овим вртложним временима велике неизвесности осећа шта грађане тишти. Уз њу, истина, и даље иде печат ксенофобичне странке, али су њени „сензори“ ширег спектра. Јесте направила узлет на жестокој критици мигрантске политике (бивше) канцеларке Меркел, политике која се испоставила као несондирана и, коначно, проблематична. Канцеларка је у наступу нападног хуманизма „заборавила“ да припреми домаћу јавност, и обезбеди солидарну подршку суседа и партнера у Европској унији, за улазак стотина хиљада дошљака.
То није могло проћи без политичких последица. И по њу саму. Избегличка „мути“ (мајка) се, мало закаснело, тргла: почела је да затвара она широм отворена немачка врата, али су последице остале. Чинило се да ће то, у очигледно погрешним проценама политичких аналитичара, поткресати крила Алтернативи, као „странци (добро искоришћеног) тренутка“.
Најновије истраживање, а има више разлога да се њиме још позабавимо, показало је да Алтернатива има и даље критички став према стихијском прихватању избеглица. Али, и више од тога, према актуелној политици савезне владе у економској сфери (енергетика) и посебно све снажнијем уласку у ратну лаву – уз незаустављиву испоруку наоружања Украјини и издашно финансирање, на рачун сопствених грађана, режима у Кијеву.
Још један разлог да останемо код овог истраживања: једина од (тренутно) парламентарних странака која, кад би се парламентарни избори сада организовали, не би успела да прекорачи праг од пет одсто и поново се нађе у Бундестагу је Левица. Очигледно је то последица раскола који већ дуже време потресају странку у њеном профилисању и трагању за (изгубљеним) идентитетом.
Непосредна последица унутарстраначких превирања: Најпрепознатљивије лице Левице, њена доскорашња „икона“, „црвена“ Сара Вагенкнехт (супруга некадашњег лидера Социјалдемократске партије и најпознатијег међу чувеним Брантовим политичким унуцима Оскара Лафонтена) најављује (скоро) оснивање сопствене странке.
Две странке, Алтернатива за Немачку и Левица, „школски“ су пример онога што се не тако ретко дешава: да се, иако на посве различитим политичким половима, у неким ситуацијама „додирују“ и у неким питањима саглашавају. То се показало посебно у нашем случају. Током последње расправе у Бундестагу око продужења мандата ангажовању Бундесвера на Косову и Метохији, посланици ове две странке говорили су (готово) у „један глас“: да се ради о погрешном признању „погрешне државе“.
Посланик Алтернативе и њен портпарол кад је реч о спољној политици Петр Бистрон је и у разговору с новинарима „Косово онлајна“, пре неколико дана, поновио да је признање тзв. Косова било и остало грешка. Уз поруку и препоруку Србима да остану истрајни и мирни: Оно што је створено неправдом, а насилно отцепљење територије Косова и Метохије НАТО агресијом, била је и јесте неправда, не може (пре)дуго да опстане, Косово је Србија…
У низању грешака, осврнуо се и на Куртијево упињање да Србе прикаже као вазале Русије, а Албанце с Косова као жртве. То, међутим, упозорио је, одговара наративу у „земљама у којима доминирају Сједињене Америчке Државе: свако ко стане на пут америчким интересима аутоматски се дискредитује као агент Москве.
Зашто је, после и поводом насиља над Србима у Урошевцу, званични Берлин, за разлику (чак) од Вашингтона и Париза, ћутљив и у најмању руку уздржан? У Берлину се, каже посланик Бистрон, често затварају очи пред стварношћу, игноришу се чињенице које се не уклапају у (важећи) наратив и концепт: свима је јасно да је регион и даље буре барута, а у Берлину „бунцају како је ситуација мирна“.

ШТА КЉУЧА ИСПОД ПОВРШИНЕ Аналитичари у Немачкој не затварају, међутим, очи пред чињеницом да у овој, традиционално политички и социјално стабилној земљи, „испод површине“ кључа: стижу, наиме, опомињући, повремено веома алармантни сигнали и са екстремно леве и са екстремно десне сцене да би, у неком случају, враг могао да однесе шалу.
Центристичке странке, мало лево или мало десно од (политичког) центра, бивале су у овој земљи, готово по инерцији, и без обзира ко је од њих бивао у том часу на власти, „алергичније“ на опасност која је долазила с крајње левице. Иако се званично увек наглашава да се исто поступа према левичарском и десничарском екстремизму, као и према исламском тероризму.
И сада је такав случај, премда је број кривичних дела у минулој години, и првим месецима ове, а која су, по извештају Уреда за заштиту уставног поретка (тајна служба) што помно региструје све, у процентима, учинили екстремни левичари осетно мањи у односу на оно што су починили екстремни десничари, укључујући и неонацисте.
Једним делом је то страх од обнове фамозног РАФ-а, левичарске терористичке формације под називом Фракција црвене армије, коју су основали Андреас Бадер и Улрике Мајнхоф. У вишегодишњем рату који су рафовци водили са „државним симболима капитализма“ пало је много веома утицајних глава међу политичарима, банкарима, индустријалцима, дипломатама и високим официрима, укључујући и неке из НАТО-а.
Баук РАФ-а лебдео је, очигледно, и над процесом студенткињи Лени. Е (28) из Лајпцига. Њој је виши суд у Дрездену изрекао драстичну казну: пет година и три месеца затвора због наношења тешких повреда једном неонацисти. И двојици њених другова изречене су казне затвора, до три године. Лена се у затвору налази већ две и по године.
Процес је изазвао велико интересовање медијске и политичке јавности. И бурна реаговања на левом политичком спектру. Пред зградом суда окупила се маса Лениних истомишљеника који су судију оптуживали да је – „фашиста“.
Нову пометњу, и страх, унео је феномен покрета „Ласт џенерејшн“ (Последња генерација), поникао такође слева. Реч је о младим људима забринутим за човекову околину који прибегавају ненасилним, досад, по начину, неуобичајеним протестима: лепе руке за асфалт на улицама и ауто-путевима и – блокирају саобраћај. С њима муке има полиција, али и правосуђе: они не пружају никакав отпор полицији, не прибегавају насиљу и тешко их је квалификовати као уобичајене екстремисте.
А страх да би враг заиста могао да однесе шалу, дошао је – здесна: кад је откривено да се дружина „Грађани рајха“, окупљена око несуђеног монарха (регента) новог немачког рајха, стварног принца Хајнриха Тринаестог Ројса, припремала да „сулудо али опасно“, како је оценио новинар „Дојче велеа“, изведе пуч.
Њихове констатације да Немачка није суверена држава, да се налази под окупацијом и контролом савезника, падале су, очигледно, на плодно тле у разним друштвеним слојевима, институцијама и организацијама. И што је посебно забрињавајуће међу онима који су се, професијом, заклели да ће, по сваку цену, чувати уставни поредак: у војсци и полицији.
Међу челним људима „сулудих и опасних“ пучиста нашли су се, наиме, пуковник Максимилијан Едер, бивши командант специјалних јединица Бундесвера (предлагао је, између осталог, да специјалне јединице „оду у Берлин и раскрсте с политичарима који воде земљу“), па командант (такође бивши, отпуштен због „крађе оружја“) падобранског батаљона Ридигер фон П, затим високо котирани полицајци и судија из Берлина, посланица Бундесвера…
Респектабилно друштво „сулудих и опасних намера“, „Грађани рајха“, данима је узбуђивало немачку јавност, с озбиљном резонанцом („тако је некад у овој земљи почело…“) изван немачких граница. „Грађани рајха“ су тренутно потонули у мук и лавиринте истражног поступка. Све док, као понорница, поново не груну у јавност, као, унапред програмирано, спектакуларни судски процес…