ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ НА САЛАШУ КОД ДИКАЊКЕ

ЉУДИ У СВОМ ВРЕМЕНУ

Пише Игор Мојсејев

Каквим су идејама заразили Украјинце да би их увукли у светску кланицу на њиховој сопственој територији? Најпре, њихови идеолошки куратори су пажљиво проучавали национални карактер становника Незалежне, специфичности и све историјске трауме рођења њихових елита. А ту је имало где да се лута. За разлику од нас, који смо Украјинце целог живота сматрали братским народом (ову мантру са манијакалном упорношћу и сад помамно понављају најпоштованији руски политиколози), Англосаксонци су пажљиво проучавали национални карактер наше „браће“. И, за разлику од кремљских „визионара“ који затварају очи пред очигледним, они су у том карактеру пронашли не само предности већ и доста недостатака и порока. И то су у потпуности искористили

Зашто је Трећи светски рат почео у Украјини? А зашто је Немачка била аутор два претходна рата? Зашто центар савремених светских ратова није могао да настане у Русији, Италији или Француској? Зато што је томе погодовао специфични национални карактер Немаца и Украјинаца. Као некада код Монгола, Француза и Немаца. Својевремено, налазећи се на врхунцу пасионарности, становништво ових земаља било је психички предиспонирано за масакр планетарних размера, у коме је део ове популације требало да буде спаљен. Или су га технички припремили, користећи опет специфичности менталитета.
Монголи су имали свог Џингис-кана, који је усмеравао пасионарност житеља степе у потребном смеру. Чиме их је завео, приморавши их да се отргну од својих домова и оду у далеке земље, сламајући огромне државе – профитом, бесплатним женама, оштрим узбуђењима – остаје мистерија. Али Монголи су узјахали у седла и галопирали преко хоризонта, палећи градове и уништавајући империје. А лидери различитих народа и нација, жедни крви и рата, саздали су специјалну ратну идеологију која „загрева“ свест милиона. Монголи су били жељни плена. Римљани су померали границе Империје. Французи су под вођством Бонапарте стварали нову Европу. Британци су кроз своје колоније проносили „терет белог човека“, коме су сви дужни. Немци су пре почетка Првог и Другог светског рата боловали од идеје о расној супериорности.
Каквим су идејама заразили Украјинце да би их увукли у светску кланицу на њиховој сопственој територији? Најпре, њихови идеолошки куратори су пажљиво проучавали национални карактер становника Незалежне, специфичности и све историјске трауме рођења њихових елита. А ту је имало где да се лута. За разлику од нас, који смо Украјинце целог живота сматрали братским народом (ову мантру са манијакалном упорношћу и сад помамно понављају најпоштованији руски политиколози), Англосаксонци су пажљиво проучавали национални карактер наше „браће“. И, за разлику од кремаљских „визионара“ који затварају очи пред очигледним, они су у том карактеру пронашли не само предности већ и доста недостатака и порока. И то су у потпуности искористили. Саксонци су иначе познати по томе што умеју да пронађу пороке и слабости у људима, народима и нацијама и да свирају на њима као на клавиру.
Шта су пронашли у украјинском националном клавиру? Много шта.

ПАРТИЗАНСКИ ОДРЕД С ИЗДАЈНИКОМ Прво, за разлику од Руса, Украјинци су највећим делом манијакално „наоштрени“ на материјални свет. За милионе Украјинаца страст за бесконачним побољшањем свог материјалног статуса је икона, религија, смисао и главни циљ живота. А пред овом „иконом“ све бледи – јавни морал, патриотизам, љубав према отаџбини, неки морални аспекти и још много тога из сфере нематеријалног. А зарад иконе сопственог богаћења, можете пристати на издају идеала. Стога се порођајна траума издаје преноси са генерације на генерацију. Зашивена је, пуњена, ткана, лепљена, утиснута у генетско-хромозомски код десетина милиона представника братског народа.
Отуда и издаја хетмана Сагајдачног, Мазепе, Бандере, Шухевича, Кучме, Јушченка, Порошенка и многих других „националних лидера“. Не без разлога, још у совјетско време постојала је шала о Украјинцима: „Један Украјинац је само Украјинац, два су партизански одред, три су партизански одред с издајником.“ Ту манијакалну страст за личним богаћењем и спремност да се ради ње оде у издају у потпуности су искористили наши „велики пријатељи и партнери“ Англосаксонци. За њих су ти квалитети били просто Божји дар.
Осим тога, јавни морал Украјинаца, у поређењу с моралом Руса, одувек је имао неку врсту олакшаног, површног, неозбиљног карактера. Сви принципи, постулати и догме (укључујући и религијске) сматрани су својеврсним конвенцијама, које се, опет, лако могу жртвовати зарад „иконе“.
Друга карактеристика. Још један малигни тумор националне свести многих становника Украјине је завист према богатијим суседима и унутрашња неувереност, осећање другоразредности у односу на Запад. Отуда и слогани „Украјина – це Европа!“. Иста она Европа, у коју Украјинце нико није позвао.

„ИДЕАЛНИ ГАС“ МОЗГА Још једна одлика менталитета милиона Украјинаца је недостатак јасног и кохерентног концептуалног апарата. И као резултат – повишена сугестибилност. То је јасно изражено у вербалном излагању мисли. Чак и наводећи једноставне и разумљиве ствари, Украјинци много говоре. Шта тек рећи о великој политици… тек ту их просто понесе. Они лутају по џунгли сложених значења, збуњујући и бескрајно нервирајући све оне који су довољно неразборити да са њима уђу у расправу. „Краткоћа је сестра талента“ – то очигледно није њихова јача страна. Једноставно је нереално пробити се до неке јасне мисли кроз рушевине и хрпе речи. Све те њихове вербалне вежбе потврђују присуство извесног зрна истине у тези „Ко складно мисли, тај складно и излаже“.
Наравно, немају сви људи јасног мишљења високу говорну културу. Дешава се да човек мисли јасно, али лоше излаже. Међутим, у украјинском случају тај термин потврђује пракса. Својевремено је савремени Гебелс Украјине Арестович скренуо пажњу на ово. Истина, и сам је превише причао и мутно се изражавао. То није могло а да не доведе до фројдовских омашки. А кад је ових изговора постало неприхватљиво много, куратори су „укро-Гебелса“ избацили из велике политике. У налету откровења, Арестович је „фројднуо“: „Постоји идеалан гас у глави Украјинца“. У ствари, хтео је да каже нешто друго. Једноставно му није пошло за руком. Идеални гас – то су управо све те русофобске будалаштине које је он сам дуги низ година усађивао у украјинске главе. И сав тај вербални ток, попут идеалног гаса, заиста је испунио цео ментални простор милиона Украјинаца. Повишена сугестибилност је још једна одлика становника Незалежне.

„ХАТА-ЖИНКА-СВИНКА“ Још једна лепа карактеристика националног карактера житеља „незалежне“, коју су страни куратори оберучке прихватили, јесте потпуно одсуство државног размишљања. Украјинци нису суверени људи, и нису слуге Империје. Углавном су то класични, узорни хуторјани. „Хата-жинка-свинка“ – у тако сажетом облику изражена је цела светоназорска парадигма Украјинца. То је формула његовог смисла, главни циљ његовог живота. Оно што је изван његове „Дикањке“, о којој је писао Гогољ, њега не занима.
Мада, ако му се одузме нешто што му никад није ни припадало, али му је неким чудом пало у руке – прави, истински „широки Украјинац“ биће повређен у најбољим осећањима. Рецимо, заузимање Крима, који им никад раније није припадао, милиони Украјинаца су доживели као дубоку личну трагедију. И даље су спремни да се за њега боре до последњег. Таква је специфичност хуторског размишљања, добро изражена шаљивом изреком „Твоје је моје, а моје не дирај!“

„У ИНАТ МАЈЦИ ОДРЕЗАЋУ УШИ“ Још једна одлика Украјинаца, која их је бацила у пакао Трећег светског рата, јесте њихова манична тврдоглавост. Тачније је окарактерисана термином „бандоглавост“. О њима говори изрека „У инат мајци одрезаћу уши“. Квалитет је апсолутно ирационалан. Да би изнервирали проклете Москаље, они су понекад спремни да се растану од живота на бојном пољу. Обратна страна ове свакодневне „тврдоглавости“ јесте истрајност и храброст у борби. Украјинци се често боре до последњег метка, а и кад су потпуно опкољени, не предају се.
Али постоји још један разлог зашто стотине хиљада Украјинаца тако лако одлазе у сигурну смрт. То је невероватно површан однос како према сопственом животу, тако и према животу свих који га окружују. Чини се да им сопствени животи мало вреде. То је или фатализам, или равнодушност, или нека врста бизарне симбиозе ових појмова. Нека врста површног односа према основним животним вредностима и самом животу, нека врста друштвене неодговорности.

ЂАВОЉА „ДИКАЊКА“ У карактеру Украјинаца одувек је постојала нека врста ирационалне „дијаболичности“, бременита најнепредвидивијим последицама како за саме Украјинце, тако и за њихов „блиски круг“. Гогољ се више пута осврнуо на тај национални феномен у својим чувеним „Вечерима на салашу код Дикањке“. Назив салаша је прилично симболичан. Гогољ као да је осећао да ће његова вољена Ненка пре или касније подивљати и претворити се у једну велику „Дикањку“.
Притом, ова „дијаболичност“ је типична и за мушкарце и за жене. Оличење тог феномена у бесмртним Гогољевим вечерима била је извесна Солоха, која се повремено претварала у вештицу, а мушка дијаболичност се изражава у окрутном мучењу затвореника, спремности да сами убију и умру у име неке мутне дијаболичке идеје.
Као резултат, Украјинци су постали идеалан потрошни материјал за Запад у борби против Русије. „Дуго су Американци широм планете тражили будале које су спремне да умру за америчке медењаке, и коначно су их нашли у лику политичких Украјинаца“, приметио је својевремено Сергеј Михејев. А сад је цела Украјина овако или онако уроњена у политику. У томе су ангажовани и они који ратују са „русњом“ на фронтовима. Јер, као што знате, рат је наставак политике другим средствима.

„ГОПАК МОЗГА“ Кажу да се народи мењају. Чечени који су се жестоко борили с руском војском сад се у Украјини боре за Русију. Грузијци, који су претрпели катастрофалан пораз у рату с Русијом у Јужној Осетији, сад одлучно одбијају да се придруже антируским санкцијама. Грузијски премијер Иракли Гарибашвили је на „Митингу деснице и ултрадеснице“ у Будимпешти јасно ставио до знања да би придруживање било које земље европским санкцијама значило урањање у тотално сиромаштво и крвави покољ. То је Грузијцима синуло након серије пораза у рату с Русијом.
Много пре тога ову једноставну истину разумели су и схватили Чечени. Да ли ће Украјинци икад схватити сву погубност и опасност својих заблуда?
Не знам. Да будем искрен, сумњам. Национални карактер неће дати. Од њега се не може сакрити. Од себе не можеш побећи.
Отуда рат на територији целе украјинске „Дикањке“ – од Дњепра до Чопа – деценијама. И отклањање његових последица – још неколико генерација. Све док Украјинци у већини не схвате оно што су схватили Грузијци и Чечени после низа потреса. А можда неће разумети никад.
„Гопак мозга“ у Украјини трајаће дуго. Али другог начина – осим победе над разулареним „плесачима“ – ми сад немамо.
P.S.: Све наведено ни на који начин се не односи на Украјинце који су рођени и одрасли у Русији. Има их на милионе. Али они су асимиловани у руско друштво и руску културу. Они већ имају другачији менталитет. Они су заиста део руског света, део руске цивилизације.

(km.ru; превео Ж. Никчевић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *