СВЕТИОНИК – ЧЛАН ПАРТИЈЕ ИЛИ: НАКОН ИЗБОРА У MONTENEGRU

У седмици за нама одржани су у Црној Гори парламентарни избори. У презадуженој Републици побиједили су они који су фразама потказивали себе да су без икакве идеологије, осим што су народ (с наводним подстепеном интелигенције од IQ 85 у просјеку) купили јефтиним обећањима о бољем сутра

Дану, кога смо добили да нам води Републику? Листом све народне одрођенике (што би могла да буде дефиниција политичара у 21. вијеку), јер су сва та имена била на страни корона наратива, они су нас затварали 2020, они су нас лагали, они су вакцинисали неопрезнике. * Не бити члан партије данас, у временима у којима море људи јесте учлањено или због младалачке наивности, или због муке, или због похлепе, ријетко због амбиције – херојски је. Зашто су хероји сви људи нестраначки? Зато што као биљка солњача, што као сукулент расте тамо гдје ништа друго не успијева, некако ипак проналазе економски начин да опстану. * Запало нас је да живимо у добу које можда нисмо сами креирали (фигуре на великој шаховској табли увијек помијерају људи из закулисе), али смо могли, и још увијек можемо, да га учинимо бољим – ако сами одмах постанемо бољи. Бог ће помоћи ако буде имао коме. Није ли нас тако учио Св. патријарх Павле?

Јуна 1989, нешто пред државну прославу 600 година Битке на Косову, у години Милошевићевог политичког успона осовљеног на трима ногама, односу према сепаратистичким републикама Словенији и Хрватској, Зајму за препород Србије и антологијском обећању косовским Србима: „Нико не сме да вас бије!“, те говору на Газиместану, пред највећи скуп у нашој историји предао сам документа за пријем на Филолошки факултет, и као да се то подразумијевало, и партијску књижицу Савеза комуниста Југославије приде.
Милева Чутурило, легендарни секретар Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, данас покојна, с уздржаним презиром ми је вратила, прстом гурнувши преко полираног стола ону књижицу, из чега сам схватио да су сва моја похађања политичких школа у земљи која се распадала била узалудна. Подразумијевало се, у вријеме социјалистичко оно, да добар ђак на крају буде инициран у једину партију, што му је, као данас у Кини, гарантовало да, у зависности од интелигенције, социјалне интелигенције и политичке интелигенције, доспије високо, више, па и највише.
Нешто раније, почетком 1989, као которски гимназијалац, био сам свједок распада система. Тих су дана, након масовних протеста против тзв. старог руководства, на чело Црне Горе дошли јунаци синтагме „млади, лијепи и паметни“ Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић.
Јуна 1989. уписао сам два факултета, Факултет политичких наука у Београду и Филолошки факултет у Београду, али не катедру чији је секретар била Милева Чутурило, жена која ми је скоро три деценије, кад год се сретнемо, с поносом (претпостављајући ме географским Црногорцем а не Бокељом) говорила о својим педигрираним српским преткињама с Цетиња. Вратио сам индекс Факултету политичких наука да неком не бих заузимао мјесто, и уписао групу 01, Српски језик и књижевност.
На овом мјесту не почиње прича о нашој свакодневици, али је се сјећа, језички, јер су 1989. године моје уши опазиле како су комунистичке раге Радовић, Орландић, Жарковић само избацивале фразе не би ли се обдржали у својој удобности, на трону једне од шест Република унутар СФРЈ, али су они млади, лијепи и паметни Булатовић, Ђукановић и Маровић знали како да просјечног географског Црногорца језиком пољубе у уво. Па је народ на протестима викао из грла, да би, временом, сада ново руководство исти народ повукло за нос. Будући да се повлачење за нос допушта само берберину, повлачење народа за нос плаћа се свргавањем. Тема овог вербалног огледа неће бити начин свргавања (премда на наше очи у Београду траје друга по реду обојена револуција), него чињеница да свака власт одумире онда када више нема шта да каже, па почиње да прича упразно.
Члан партије био сам свега три мјесеца. Моја се књижица угасила сама од себе на мјесту гдје се проучавају ријечи, и дјела настала од ријечи, и идеје настале од дјела. Зашто се угасила? Зато што се до мог пунољетства подразумијевало да слиједим пут револуције, али како су револуционари на моје уши више неголи на очи продавали револуцију за паре, окренуо сам се, такође временом, посебно током НАТО бомбардовања, див-јунацима, српским херојима и ослободиоцима из Првог свјетског рата, схвативши да се у миру изгубило све што се стекло у Великом рату, 1914–1918. На крају, хришћанство и комунизам нису чланови истог скупа, не иду руку подруку.
У седмици за нама одржани су у Црној Гори парламентарни избори. У презадуженој Републици побиједили су они који су фразама потказивали себе да су без икакве идеологије, осим што су народ (с наводним подстепеном интелигенције од IQ 85 у просјеку) купили јефтиним обећањима о бољем сутра. Побједници избора, иако у тренутку писања овог текста не знам ко су, фарабути су, имбруљуни и фиканажи, добро плаћени играчи у туђој представи, издајници који у колу које није општенародно играју руку подруку с велеиздајницима.
Овај текст није пророчки зато што је дебото писан уочи избора него је тачан зато што потписник ових редова није присуствовао нити једној страначкој „конвенцији“, није одгледао нити једно сучељавање, није прочитао нити једно страначко саопштење, није узео да чита ни летак од хиљаде летаках од којих је бременито постало моје сандуче, али сам као обвезник више него поданик постао свјестан силесије утрошених пара кад ми је на прозор стана с погледом на море слетио врабац и на crnogorsko-српско, bosansko i hrvatskom препоручио да гласам за људе промјена, за будућност, за Европу, за интеграције, за бољи стандард, и да се запосле наши млади, да се лијече наши болесни, и да боља киша пада, и да љепше сунце сија… Ништа Косово, ништа Русија, ништа Кина, ништа о нужном васкрсу образовања у години када је 500 матураната преписало исти погрешан одговор.
Прекрштених руку гледао сам у чуду како су у презадуженој Републици странке смогле толико да закупе све просторе у медијима, писаним и електронским, да закупе све билборде и оките их иконама фотошопираних лидера, да организују скупове и на њих довуку све присташе, али кад ми је на прозор обојадисан бокешкозеленом бојом слетио врабац пун фраза, схватио сам да политичарима нису били довољни медији и билборди и друштвене мреже, не, морали су и природу да оскврну за своје себичне, страначке потребе. Горко се шалим, нема за сада још страначких врабаца: све што сам о странкама и програма сазнао – сазнао сам мијењајући фреквенције у колима, гледајући поучна предавања на интернету (прекидана увредљиво често политичким маркетингом) и слушајући што говоре људи у мимоходу, никад за кафанским столом. Дакле, и да је глуво, уво би чуло како странке виде себе, и да је ћораво, око би опазило то исто.
Да ли је на црногорским парламентарним изборима било тзв. српских партија и коалиција? Било је.
Но што су могле, и чему су се, парадигмом Колективног запада инфициране, јадне надале? Није ли онај исти гинисовски у чекању да постане калиф на мјесто калфа, Мандић, одмахујући руком као да тјера муву, у једном гостовању, на некој црногорској телевизији, између шалтања канала, на питање новинара да ли ће отпризнати Косово, тежити присаједињењу Црне Горе и Србије опет, да ли ће отказати послушност НАТО-у, рекао: не!, то су раније преузете обавезе и ми морамо да се понашамо у складу с раније преузетим обавезама.
Молим?
Мој лидер мора да буде Лазар, који зна што га чека јер му је узор Исус Христ. Ако Мандић преузима све обавезе које је на себе набацила презадужена колонија, макар у старом сазиву, sorry Мандићу, не можеш бити демократски владика црногорско-приморских Срба.
Дану, кога смо добили да нам води Републику? Листом све народне одрођенике (што би могла да буде дефиниција политичара у 21. вијеку), јер су сва та имена била на страни корона наратива, они су нас затварали 2020, они су нас лагали, они су нас вакцинисали (по ријечима вође ковид устанка у Црној Гори Владимира Никића), они нам све вријеме раде о глави испод жита колико и пред IQ 85 публиком представљеног плана о укидању кеша и тиме укидању слободе, о увођењу е-новца, дигиталног пасоша, обавезних вакцинација, укидању приватне својине (по Агенди 2030), закона о ЛГБТ+ браковима, усвајању дјеце одузете од биолошких родитеља због трице, они ће, ти исти политичари који су побиједили на црногорским парламентарним изборима затворити очи што нас сваког дана запрашују хемијским траговима, што Мила нису ставили иза решетака, што Ђукановићима нису конфисковали све, што нису зинули о презадужености, што народ не спремају на опасан сусрет с вјештачком интелигенцијом, што су допустили да одумре и школство и здравство и судство, што ријечи једне неће рећи кад стигне бефел да се као онда козе сада побију краве и почну да узгајају црви и скакавци да би се давали дјеци за маренду.
Народ је, можда због оних IQ 85 у просјеку, гласао за људе који су све вријеме фразирали, иако су тек на почетку владавине.
Обично се ништа не казује кад поједеш идеолошку супстанцу, што бива на политичком крају, али да фразираш на почетку каријере, то је почетак краја не једног времена него политичке ере.
Ми, по несрећи, живимо у временима када је политика крепала јер нема квалитетног горива од идеологије, и када народ, по навици, излази да гласа чак и за оне који су или познати али гинисовски неспособни (као црногорски Изногуд), или толико нови и толико млади да бирач напросто жели да им повјерује, све будаласто мислећи: ове ћемо лакше смијенити. Нећете, драги бирачи. Унутар парадигме нема смјене. Политички Курта исти је као политички Мурта.
Не бити члан партије данас, у временима у којима море људи јесте учлањено или због младалачке наивности, или због муке, или због похлепе, ријетко због амбиције – херојски је. Зашто су хероји сви људи нестраначки?
Зато што као биљка солњача, што као сукулент расте тамо гдје ништа друго не успијева, некако ипак проналазе економски начин да опстану.
Неко би од читалаца сада могао да лупи шаком о сто, и да каже, дану, Маловићу, која су твоја нестраначка рјешења? С руком на срцу, једно од рјешења могла би да буде револуција, у зависности од исхода рата на Новом источном фронту. Но ја као човјек који у Христу види првог и последњег револуционара, као добар, чини ми се, читач знакова времена, видим да глобална прича иде ка своме библијском сценарију. Нека буде што бити не може. Запало нас је да живимо у добу које можда нисмо сами креирали (фигуре на великој шаховској табли увијек помијерају људи из закулисе), али смо могли, и још увијек можемо, да га учинимо бољим – ако сами одмах постанемо бољи. Бог ће помоћи ако буде имао коме. Није ли нас тако учио Св. патријарх Павле?

Да ли је Црна Гора Република? Пазимо… Од Устава из 1992. до Устава из 2007. била је то Република Црна Гора. Но како је Ђукановићева власт жељела да раскује СФРЈ карику у којој је Црна Гора била најмања од шест република, при чему је сама ријеч република асоцирала на СФРЈ контекст, прва одлука након покраденог Референдума од 21. маја 2006. била је да се након доношења Устава из 2007. некле ствари преименују, па је тако „Службени лист Републике Црне Горе“ преименован у ЈУ „Службени лист Црне Горе“, а потом је све што је било „републичко“ постало или „државно“ или без предзнака. Републичка изборна комисија – РИК постала је тако (хватам се за стомак) ДИК – Државна изборна комисија. Иако је Црна Гора творевина републиканског типа, увијек када Црну Гору током стилских нијансирања назовете Републиком, наљуте се сви Montenegrini. Не подносе подсјећање на државну заједницу са Србијом, на Републику Србију и Црну Гору. А каква је Црна Гора држава републиканског типа, какве наде у њој има ако је просјечни коефицијент интелигенције IQ 85 (наду би давао макар коефицијент IQ 100), показује, а заправо потказује податак на који је пажњу скренуо Желидраг Никчевић. Тај је Србин поријеклом из Црне Горе први опазио да свечана Преамбула Устава Црне Горе почиње погрешним падежом. „Полазећи од одлуке грађана Црне Горе да живе у независној и сувереној држави Црној Гори, донесеној на референдуму од 21. маја 2006. године…“ Да би реченица у Преамбули Устава Црне Горе била исправна, требало би да пише: од одлуке… донесене, а не донесеној. Авај, реченица којa стоји закуцана у Преамбули Устава не може да се промијени уколико у Парламенту за промјену падежа не гласа двотрећинска већина посланика. А они се од 2007. ето убише да са себе и потомства и државе републиканског типа сперу љагу слабе писмености. Каква писменост, таква и држава.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море