Све или ништа

У Београду је 18. маја у исто време одржано неколико концерата уметничке музике – на Коларцу, у Гварнеријусу, Руском дому, Конаку књегиње Љубице и свечаној сали Музичке школе Станковић

Концерти које смо набројали у поднаслову овог приказа су оглашени у медијима, вероватно их је било још. Овај пример непланираности довео је до осипања публике, јер у Београду имамо ограничени број љубитеља класике. Концерт у школи Станковић, најстаријој концертној сали у граду, организовао је УМУС, а наступиле су две младе, шармантне и талентоване уметнице импресивних каријера – Мина Менделсон, виолина, и Бојана Димковић Шумањски, клавир. На срећу, квантитет публике не одређује квалитет концерта, па смо присуствовали изванредном уметничком доживљају и представљању непознатих и мало извођених дела.
Свита у старом стилу совјетског композитора Алфреда Шниткеа, једног од најизвођенијих аутора 20. века, представља барокну основу у новом руху. Луцидно комбинујући барок и савремени сензибилитет, Шнитке оставља доста слободног простора за интерпретацију, што је погодовало уметницама. Мина Менделсон је прецизним потезима, чистим и лепим виолинским тоном, водила кроз промене расположења у пет ставова, док је пијанисткиња знала да искористи своје шлагворте на најбољи начин. Симпатична равнотежа између барока и 20. века. Ноктурно број 2 руског композитора Николаја Метнера, као српска премијера, био је набијен романтичним полетом раног 20. столећа. Иако у сенци својих савременика Рахмањинова и Скрјабина, Метнер је успео да остави свој печат на клавирској музици, али и на овом префињеном ноктурну у коме су уживале уметнице и публика.
Ретко свирана Шуманова Соната за виолину и клавир у а-молу прави је представник тамног романтизма и праве камерне музике, с подједнаким захтевима за оба инструмента, понекад чак више за клавир, јер је Шуман био пре свега пијаниста – чак је и штампана са ознаком за клавир и виолину, не обратно. На премијери 1851. године је клавирски парт свирала Шуманова жена Клара. Технички захтевне деонице су предложак за музички и интерпретативно захтевну камерну музику. Страст почетних тактова се развија у брзе промене расположења, с којима су се успешно избориле, и преко тога, обе уметнице, виолина никад не губећи чисти и зрели тон, клавир са укусом не прелазећи звуковна ограничења инструмента. Веома импресиван трећи став, фуриозан технички и музички.
Српски композитор Дејан Деспић написао је Вињете за клавир (у неколико варијанти) у неокласичном стилу. Десет минијатура од којих неке трају само 30 секунди, представљају изазов да се у тако кратком времену свака од њих обележи атмосфером коју наговештава наслов. Alla Marcia евоцира свечану поворку, Ла Валс – Шопена, Caccia – ловачке рогове, свака скицирајући атмосферу тренутка. Деспић нам нуди обиље позитивног духа, шаљивости, елана и радости, што је уметницама заиста одговарало. Духовитост и бриткост великог мајстора Деспића изашла је на светло дана с пуним сјајем и донела радост и публици и извођачима. Концерт је ефектно завршен Кинеским тамбурином Фрица Крајслера. Овај врхунски музички догађај требало би поновити на ползу оних који му нису присуствовали.