ПРИЗРЕНСКА ФИЛОЗОФИЈА

КОСОВСКА ХРОНИКА

Курти отворено наводи да је стварање „велике Албаније“ главна „филозофија“ коју он баштини. Да то што мисли спроводи у дело недвосмислено показују и његови најновији потези. A да Колективни запад нема никакав проблем с том стратегијом, него само с тактиком којом ће се она спровести, показују Вашингтон и Брисел

Иако је то одавно свима кристално јасно, и то не само свима који живе „у региону“ него и шире, такозвани премијер такозваног Косова Аљбин Курти се тек пре неки дан потпуно отворио – „филозофија“ Призренске лиге је оно што он баштини, а његов главни циљ је „уједињење Албанаца“. Другим речима, њему у срцу није „независно Косово“ него „велика Албанија“, што је циљ који су, макар до сада, категорички одбацивали сви западни играчи (оним источним је и независно Косово неприхватљиво). „Лојални Лиги, можемо напредовати на нашем путу ка политичком јачању наших држава, заједно са својим америчким и европским савезницима. Да очувамо институционалну повезаност, и ја сам овде да очувам филозофију Лиге“, рекао је Курти 10. јуна поводом 145. годишњице оснивања Призренске албанске лиге.
Призренска лига, односно Лига за одбрану права Албанског народа формирана је након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Османског царства 1878. године. Из албанске национал-романтичарске визуре, Призренска лига била је израз „рилиндије“, општеалбанског националног препорода, док су је многи историчари, како је то у свом делу „Књига о Косову“ пред смрт 1986. навео академик Димитрије Богдановић, сматрали „инструментом турске политике и политике европских сила (Аустрије, Италије, Енглеске), једним од облика манипулације албанским народом у вођењу балканске политике“. И данас, 145 година касније, видимо да ниједна од ове две тезе не мора нужно бити погрешна, односно да оне нису у супротности. И данас Аљбин Курти себе може сматрати некаквим Аристотелом који баштини филозофију свог Платона („филозофију“ Призренске лиге), док је заправо марионета чије конце држе западне силе, у данашњим околностима пре свих САД (иако се њему и његовој политици макар номинално противе). Мало шта се данас заиста разликује у односу на период од пре век и по, осим што Србија и Црна Гора, нажалост, нису више јединствене као што су тада биле. Штавише, Црна Гора је одлучила да се одрекне завета који је краљ Никола изнео у химни „Онамо, намо“ и признањем „Косова“ се приклони „филозофији“ Призренске лиге, од чега ни нове власти у Подгорици, по свему судећи, немају намеру да одустану.

ТАКТИЧКЕ И СТРАТЕШКЕ РАЗЛИКЕ Да Колективни запад, иако тренутно ствара привид сукоба са Аљбином Куртијем, нема никакав искрени проблем с формирањем „велике Албаније“, у пракси је показано у новембру 2021, када су албански премијер Еди Рама и такозвани Курти званично укинули граничну контролу између „две земље“ уз оцене да је то „прави пут ка циљу да се не доживљавају као две различите државе“ (албански министар унутрашњих послова Бледар Чучи), што је прошло уз прећутно одобравање Колективног запада, односно уз потпуну тишину спрам тог догађаја. Додатну тежину свему овоме дала је чињеница да је управо у то време, када се „Косово“ отварало према Албанији, власт у Приштини затварала своју „границу“ спрам централне Србије увођењем „реципроцитета“ око регистарских таблица.
И Еди Рама отворено је и јасно тада подржао идеју стварања „велике Албаније“, односно уједињења „Косова“ с „матицом“: „Ако ме питате хипотетички о мирном референдуму о националном јединству, прекршио бих закон о тајности гласања да кажем отворено, гласао бих за. У случају да питате да ли ће се ово десити или не, пошто ме провоцирате, то ће се десити, када – не знам, али ће се десити једног дана.“
То што се тада ћутало, а данас се Аљбин Курти због потеза које повлачи, односно не повлачи жестоко критикује са Запада указује на само једну ствар – „неспоразум“ између такозваног премијера такозваног Косова и Вашингтона и Брисела није стратешке него тактичке природе. Није спорно шта се жели с албанским народом на Балкану него је спорно како то извести. У том, и само у том контексту заиста треба посматрати садашњи сукоб Куртија са својим америчким и европским савезницима, како је он то сам лепо рекао. Није америчком амбасадору Кристоферу Хилу, када каже да сумња у партнерство с Куртијем, проблем то што он жели да постигне, него начин на који то ради. Ни када изасланици (такозвани амбасадори) Квинте (САД, Француске, Немачке, Италије и Велике Британије) на Косову бојкотују церемонију поводом измишљеног празника „Дана ослобођења“ (12. јун, дан уласка НАТО трупа на Косово 1999), то није јер они имају нешто против суштине тог „косовског“ празника него јер Курти у свом заносу није послушан, па им квари планове. Све је то једна мала свађа међу пријатељима која ништа неће пореметити, осим што ће, можда, Курти остати без фотеље. То му не би био први пут, а заменио би га неко мало стрпљивији, али с истим циљевима.
На ово указује и текст „Албанијан поста“, албанског листа који је постао познат по „добрим изворима на Западу“, односно као мегафон администрација у Бриселу и Вашингтону, о могућим санкцијама које би могле бити наметнуте Куртију „ако не размисли“. „Курти добро зна шта се од њега очекује“, навели су ти западни извори том албанском медију. Према њиховим речима, санкције би обухватале изолацију Куртија чија би „једина међународна активност постало учешће на округлим столовима које организују европске невладине организације“, а ако се ситуација не побољша, могло би доћи до ревизије финансијске помоћи из ЕУ и САД, као и „одуговлачење процеса чланства у Савету Европе“ (иначе планирају да „Косово“ ту учлане), подршке војсци „Косова“ (која не би требало да постоји ни по „уставу Косова“, а ни по Резолуцији 1244), одлагања визне либерализације… Ништа што би заиста угрозило „независност“.

ПЛАН ОД ПЕТ ТАЧАКА У тренутку док „Косову“ прете празном пушком, а Куртију ситном сачмом, „косовски премијер“ својим партнерима износи план у пет тачака којим би требало да се реши „проблем на северу“, односно српско питање. Не треба бити академик па увидети да је циљ тог плана дословно решавање српског питања. „Изразио сам спремност за деескалацију ситуације на северу, за који је прва тачка владавина права“, рекао је Курти новинарима после састанка са амбасадорима Квинте у уторак. Та прва тачка плана гласи: „Владавина права на северу. Ескалација захтева хитно привођење правди свих који су применили насиље над косовском полицијом, НАТО војницима и новинарима.“ Његова идеја за „деескалацију“ је да похапси Србе. Да мисли то што говори и да то што говори намерава и да уради показао је свега неколико сати после тог састанка хапшењем Милуна Миленковића у Косовској Митровици којег Приштина оптужује да је „организатор напада на Кфор“. Ситуација је одмах деескалирана тако што су „косовски специјалци“ уперили пушке у Србе који су се нашли на лицу места, а потом на оне који су изашли да протестују због тог чина, и бацали шок бомбе и остало из асортимана.
Остале тачке из тог генијалног плана за смиривање напетости су подједнако проткане мудрошћу. Другом тачком захтева се „моментално повлачење насилних група и заустављање криминалних активности“. Где да се повуку те „насилне групе“? У Србију? Пошто су у Куртијевим очима сви Срби који нису Рада Трајковић и Ненад Рашић припадници насилне групе, јасно је шта то подразумева. Трећа тачка је да „косовска полиција“ и Кфор или Еулекс врше заједничке безбедносне процене сваких 15 дана. Да процењују шта? Колико су Рада Трајковић и Ненад Рашић безбедни, пошто су само они остали? Четврта тачка је идеја о расписивању ванредних избора. Да на њих изађе ко? Оних три одсто који би у случају испуњавања прве две тачке једини остали да живе на северу Косова и Метохије? Пета тачка је организовање састанка „лидера двеју земаља ове недеље у Бриселу“. Да се договоре шта? Оно о чему је Курти током свих последњих разговора у Бриселу једином – признању „косовске независности“?
То је све у складу с „филозофијом“ Призренске лиге која, нажалост, за главни постулат има само коначно решење српског питања на простору „природне Албаније“.