Pobeda populizma s pokrićem

IZBORI U CRNOJ GORI

Na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori očekivana pobeda Pokreta Evropa sad, uz neočekivano malu izlaznost. Takođe, neočekivano loš rezultat srpskih stranaka. DPS Mila Đukanovića je, nakon političke smrti u aprilu na predsedničkim izborima, sada dobio i politički parastos

Najavljivani kao izbori veka, kao najznačajnije glasanje u istoriji Crne Gore, što će po nekom naknadnom epilogu možda i biti, u ovom trenutku opšti je utisak da je izborna priča prošla mlako.
U izbornoj trci u kojoj je učestvovalo 15 stranaka i izbornih lista pobedu su odneli favoriti: Pokret Evropa sad Milojka Spajića, sa osvojenih 26 odsto glasova. Na drugom mestu je lista „Zajedno“, okupljena oko DPS-a sa 23,5 odsto glasova. Slede srpska koalicija „Za budućnost Crne Gore“ sastavljena od Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije i Radničke partije sa 14,8 odsto, zatim lista „Hrabro se bori“ Alekse Bečića i Dritana Abazovića sa 13 odsto glasova, a iznad izbornog cenzusa su i Bošnjačka stranka sa sedam odsto, odnosno koalicija Socijaldemokratske narodne partije i Demosa sa 3,5 odsto glasova. Ostalih devet stranaka i lista ostalo je ispod cenzusa od tri odsto. Prevedeno u mandate, prema i dalje preliminarnim rezultatima, PES bi trebao da dobije 23 ili 24 poslaničkih mesta, lista oko DPS-a 22, srpske stranke 13, Bečić i Abazović 11 (ili 12), Bošnjačka stranka šest (ili sedam), a SND i Demos dva mandata. U Parlament će automatski ući predstavnici albanske i hrvatske manjinske nacionalne zajednice sa zagarantovanih dva, odnosno jednim mandatom.
Milojko Spajić, lider Pokreta Evropa sad i izvesno budući premijer, ima(će) na svojim plećima gotovo svu odgovornost za budućnost zemlje. Pobedila je opcija koja je iz niza razloga u prilično umornoj zemlji jedina mogla da trijumfuje. Pobedio je populizam s pokrićem. Evropa je sad, a šta će biti sutra, ostaje da se vidi.
Ove izbore je za crnogorsku praksu pratila rekordno mala izlaznost od svega 56 odsto izašlih birača. Da li je došlo do zamora stanovništva koje je pre samo dva meseca glasalo na predsedničkim izborima, ili su za građane ovi izbori bili predvidljiviji, time i manje interesantni, teško je reći. U svakom slučaju, izlaznost na ovim parlamentarnim izborima bila je za 15 odsto manja u odnosu na aprilske predsedničke izbore i za čak 20 odsto manja u odnosu na prošlo parlamentarno glasanje. Ujedno ovo su izbori s najmanjom izlaznošću od osamostaljenja Crne Gore 2006. godine.
Nakon objavljivanja prvih preliminarnh rezultata istinski se slavilo u samo dva tabora, Pokretu Evropa sad i u Bošnjačkoj stranci, dok je u taboru liste „Hrabro se bori“, koju predvode Aleksa Bečić i Dritan Abazović, vladalo umereno zadovoljstvo. Razloga za slavlje nije imala lista oko DPS-a, uprkos drugom mestu, a ni srpska koalicija predvođena dvojcem Mandić–Knežević. Pobednik je svakako Pokret Evropa sad. Ne samo zbog činjenice da su osvojili najviše glasova, time i najviše mandata, nego i jer su kao debitanti u parlamentarnoj trci jedini nastupali samostalno. Takođe, ne treba smetnuti s uma da je PES u aprilu dobio predsednika Crne Gore, sada će dobiti i premijera, tako da je njihova pobeda u crnogorskoj politici apsolutna.
Bečić i Abazović imaju razloga za umereno zadovoljstvo, s obzirom da je njihov rezultat od 13 odsto iznad očekivanog. A Bošnjačka stranka, koja je vodila vrlo temeljnu i dobro osmišljenu kampanju, sa sedam odsto osvojenih glasova uspela je da mobiliše i sebi privoli gotovo kompletno bošnjačko biračko telo u Crnoj Gori.
Sasvim suprotno važi za srpske stranke: NSD, DNP i RP, čiji je rezultat od 14,8 odsto blago rečeno razočarao. Šta se desilo sa srpskim biračkim potencijalom, zašto se uspavao ili rasuo glasajući za druge stranke, tema je koja zahteva posebnu analizu. Ipak, najveći gubitnik je lista okupljena oko DPS-a, uprkos drugom mestu na izbornoj tabeli. Demokratska partija socijalista je nakon gubitka predsedničkih izbora, drugi put uzastopno kiksnula i na parlamentarnim, s tim što je prvi put od svog osnivanja na parlamentarnim izborima osvojila manje od 30 odsto glasova. Dokaz da su se u Crnoj Gori neke bitne promene zaista desile.
Prve izjave nakon izbora bile su blage, nenametljive, možda čak i previše suzdržane. Budući premijer Milojko Spajić kratko je prokomentarisao da je pobeda PES-a još jedna potvrda da je Crna Gora raskrstila s dosadašnjom političkom praksom i da će nova vlada biti brzo formirana. Naravno, Spajić nije propustio priliku da kaže da su prioriteti: standard, ekonomija i Evropska unija.

POSTIZBORNA KOMBINATORIKA Skupština Crne Gore ima 81 poslaničko mesto i nije teško zaključiti da će Milojku Spajiću i Pokretu Evropa sad trebati podrška jedne ili dve parlamentarne liste da bi formirali vladu. Iako je rano da se govori o postizbornoj matematici, gotovo je sigurno da će u novu vladu ući Bošnjačka stranka, ali ne i lista „Hrabro se bori“.
Bošnjaci su prilično poželjan koalicioni partner za vladu čiji će stožer biti građanska i evroatlantistička snaga poput Pokreta Evropa sad. Za razliku od njih, Dritan Abazović je zbog „kripto afere“, gde je direktno optužio Milojka Spajića za umešanost u nečasne radnje, verovatno za sebe i za Aleksu Bečića zatvorio vrata nove vlade. Mnogi misle da upravo lista koju predvode Bečić i Abazović može najviše da profitira kao opozicija do narednih izbora ako buduća vlada sa Spajićem na čelu zakaže na reformskom putu.
Ipak, gotovo je izvesno da će u Vladu još neka velika lista, ili koalicija „Zajedno“ predvođena DPS-om ili lista okupljena oko srpskih stranaka. Ovo pitanje je i najveća postizborna dilema. Milan Knežević je nedavno na mitingu „Srbija nade“ u Beogradu rekao, tačnije ponovio da će njegovo prisustvo u budućoj vladi biti uslovljeno povlačenjem priznanja tzv. Kosova, što je gotovo nemoguće. Što se DPS-a tiče, njih je Spajić nebrojeno puta označio kao najveće i jedine krivce za ekonomski i svaki drugi krah Crne Gore, i kao najmanje poželjne koalicione partnere. Ipak, nije nemoguće da Bošnjačka stranka svoje učešće u vladi uslovi neučešćem Srba, odnosno učešćem DPS-a. Nije nemoguće ni da Zapad, čija je realna moć nad Crnom Gorom neograničena, zabrani učešće Srba u novoj vladi, ali ima i mišljenja koja kažu totalno suprotno: da će Zapad insistirati kod PES-a da Srbi budu u vladi jer bi uspavane srpske snage u vladi, što se podrške naroda tiče, u najboljem slučaju stagnirale, dok bi u opoziciji mogle da profitiraju.
Potencijalna koalicija PES-a i DPS-a naizgled nije realna, ali ne treba zaboraviti da nakon rešavanja pitanja imovine i statusa Srpske pravoslavne crkve, što je bila tačka sporenja između dva najjača politička subjekta u Crnoj Gori, i nakon što je izvesno da se Milo Đukanović politički upokojio, nije ostalo drugih, bar programskih neslaganja između njih. Zapravo, njihovi programi liče kao jaje jajetu. Treba dodati i da vrata vlade unapred nisu zatvorena ni za, po parlamentarnom potencijalu, političke patuljke Socijaldemokratsku partiju i Demos.

„CATCH ALL“ NA CRNOGORSKI NAČIN Mnogi se slažu da su s Milojkom Spajićem dobile sve političke struje u Crnoj Gori, i uopšte sve političke struje zainteresovane za Crnu Goru, izuzev Kine i Rusije. Dobili su Srbi, jer Spajić za sebe kaže da govori srpskim jezikom, uz to je oštro kritikovao politiku Mila Đukanovića prema SPC koju je nazvao jedinom vekovnom verskom institucijom na prostoru Crne Gore ne ulazeći dublje u nacionalne, istorijske i jezičke sporove. Njegovom pobedom dobili su i Crnogorci. Budući premijer sebe predstavlja kao lojalnog građanina Crne Gore, kao patriotu spremnog da poštuje sve fundamente crnogorske nacije.
Njegovom pobedom možda najviše dobija Zapad. Spajić ne dovodi u pitanje evroatlantsku budućnost Crne Gore. Ukratko, njegova vlada imaće fokus na ekonomske reforme i standard građana. Nikakvog otpriznavanja tzv. Kosova i približavanja Istoku neće biti, ali je vrlo realna dalja unutrašnja pacifikacija između suprotstavljenih verskih i nacionalnih činilaca i bolji međudržavni odnosi sa Srbijom.
Inače, Milojko Spajić spada u red najobrazovanijih političara ne samo u Crnoj Gori nego i u ovom delu Evrope. Rođen je 1987. godine u Pljevljima, gde je završio gimnaziju, da bi obrazovanje nastavio u Japanu, gde je, kao stipendista Vlade Japana, diplomirao ekonomiju na vrlo cenjenom Univerzitetu u Osaki. Zvanje magistra finansijskog inženjeringa stekao je na HEK univerzitetu u Francuskoj kao stipendista Vlade Francuske. Prethodnih desetak godina Spajić je gradio vrlo uspešnu poslovnu karijeru vezanu isključivo za inostranstvo, tačnije za zapadni korporativni svet. Radio je na Volstritu u Njujorku, u Parizu i Tokiju, dok je od 2018. do 2022. bio zaposlen u „Goldman Saksu“. Govori pet svetskih jezika.
Do decembra 2020. budući premijer je bio gotovo nepoznat u Crnoj Gori. Tada se na poziv Zdravka Krivokapića, posle decenijskog odsustva, vraća u zemlju, gde će u „ekspertskoj vladi“ do aprila 2022. biti ministar finansija. I upravo tu leži koren njegove popularnosti. Odmerenost u stavu, česte, ali vrlo umesne kritike svega urađenog u eri Đukanovića, pomirljivi tonovi upućeni sukobljenim frakcijama u zemlji, zajedno s brojnim predlozima ekonomskih reformi, učinili su da Spajić brzo ispliva na površinu kao osoba kojoj se veruje.
Sve što važi za Spajića bez većih izuzetaka važi i za njegovog stranačkog kompanjona, potpredsednika PES-a i odnedavno predsednika Crne Gore Jakova Milatovića. Obojica su se kao najbolji crnogorski đaci vratili u zemlju iz zapadnog sveta kao uspešni mladi ljudi bez mrlja u karijeri i bez političke biografije.
Osnovna načela PES-a i glavna predizborna obećanja Milojka Spajića su brz ulazak u EU, čvrsto držanje NATO kursa, prosečna plata od 1.000 evra, prosečna penzija od 450 evra, nulta stopa nezaposlenosti i vladavina prava, odnosno efikasnost pravnog sistema, što podrazumeva čišćenje društvenog i državnog aparata od svih oblika maligniteta nastalih za vreme 30-godišnje vladavine Mila Đukanovića i DPS-a.
Ciljevi su jasni i brojni, ostaje da se vidi koliko su realni i sprovodljivi. Uopšte i Spajić i Milatović su do pobeda na predsedničkim i parlamentarnim izborima delovali kao opozicija bez obzira na ministarske mandate u inače čudnoj ekspertskoj vladi Zdravka Krivokapića. Sada su prvi put u poziciji da donose ključne odluke. PES ima praktično svu vlast u zemlji i bez obzira s kim budu formirali vladu odgovornost je na njima. Pre svega na Milojku Spajiću.
Spajić i Milatović su svoj pokret oformili isključivo oko struke, birajući za saradnike i savetnike eminentne univerzitetske profesore, akademike i eksperte, uglavnom bez političkog iskustva. U pitanju je pristup „catch all“ (okupi sve), i leve i desne, i nacionalne i anacionalne, zapravo široka ideološka platforma za koju neki kažu da je i „ideologija bez ideologije“ sa ekonomskim reformama u fokusu. U „catch all“ politici jasno se vidi potencijal da PES profitira na račun svih drugih stranaka, što se već dešava imajući u vidu da se članstvo pokreta za samo dva meseca između predsedničkih i parlamentarnih izbora povećalo čak za trećinu. I ne samo to. Rast njihovih izbornih rezultata uzrokovao je pad gotovo svih drugih.
Ne treba zaboraviti da je PES jedina stranka u Evropi u 21. veku koja je za svega godinu dana od osnivanja pobedila i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, a da nije imala nikakvu stranačku infrastrukturu, odnosno da nije nastala secesijom postojeće stranke. Svakako rezultat vredan pažnje, ali i oko toga u javnosti kruže dve teorije. Po prvoj, PES su osnovale crnogorske patriotske snage, sastavljene od mladih i uspešnih Crnogoraca, mahom sa inostranim karijerama a koji su bili spremni da se vrate u otadžbinu i preuzmu brigu o njoj. Po drugoj teoriji, PES je osnovao Zapad da kroz nesumnjivo evroatlantsku partiju koju vode zapadni đaci i suštinski predstavnici liberalnog kapitalizma kontroliše i vlast i ostale političke partije u zemlji, na taj način obezbeđujući kontinuitet Crne Gore kao EU i NATO države, što je lošom vladavinom Mila Ćukanovića u jednom trenutku bilo poljuljano.