Победа популизма с покрићем

ИЗБОРИ У ЦРНОЈ ГОРИ

На парламентарним изборима у Црној Гори очекивана победа Покрета Европа сад, уз неочекивано малу излазност. Такође, неочекивано лош резултат српских странака. ДПС Мила Ђукановића је, након политичке смрти у априлу на председничким изборима, сада добио и политички парастос

Најављивани као избори века, као најзначајније гласање у историји Црне Горе, што ће по неком накнадном епилогу можда и бити, у овом тренутку општи је утисак да је изборна прича прошла млако.
У изборној трци у којој је учествовало 15 странака и изборних листа победу су однели фаворити: Покрет Европа сад Милојка Спајића, са освојених 26 одсто гласова. На другом месту је листа „Заједно“, окупљена око ДПС-а са 23,5 одсто гласова. Следе српска коалиција „За будућност Црне Горе“ састављена од Нове српске демократије, Демократске народне партије и Радничке партије са 14,8 одсто, затим листа „Храбро се бори“ Алексе Бечића и Дритана Абазовића са 13 одсто гласова, а изнад изборног цензуса су и Бошњачка странка са седам одсто, односно коалиција Социјалдемократске народне партије и Демоса са 3,5 одсто гласова. Осталих девет странака и листа остало је испод цензуса од три одсто. Преведено у мандате, према и даље прелиминарним резултатима, ПЕС би требао да добије 23 или 24 посланичких места, листа око ДПС-а 22, српске странке 13, Бечић и Абазовић 11 (или 12), Бошњачка странка шест (или седам), а СНД и Демос два мандата. У Парламент ће аутоматски ући представници албанске и хрватске мањинске националне заједнице са загарантованих два, односно једним мандатом.
Милојко Спајић, лидер Покрета Европа сад и извесно будући премијер, има(ће) на својим плећима готово сву одговорност за будућност земље. Победила је опција која је из низа разлога у прилично уморној земљи једина могла да тријумфује. Победио је популизам с покрићем. Европа је сад, а шта ће бити сутра, остаје да се види.
Ове изборе је за црногорску праксу пратила рекордно мала излазност од свега 56 одсто изашлих бирача. Да ли је дошло до замора становништва које је пре само два месеца гласало на председничким изборима, или су за грађане ови избори били предвидљивији, тиме и мање интересантни, тешко је рећи. У сваком случају, излазност на овим парламентарним изборима била је за 15 одсто мања у односу на априлске председничке изборе и за чак 20 одсто мања у односу на прошло парламентарно гласање. Уједно ово су избори с најмањом излазношћу од осамостаљења Црне Горе 2006. године.
Након објављивања првих прелиминарнх резултата истински се славило у само два табора, Покрету Европа сад и у Бошњачкој странци, док је у табору листе „Храбро се бори“, коју предводе Алекса Бечић и Дритан Абазовић, владало умерено задовољство. Разлога за славље није имала листа око ДПС-а, упркос другом месту, а ни српска коалиција предвођена двојцем Мандић–Кнежевић. Победник је свакако Покрет Европа сад. Не само због чињенице да су освојили највише гласова, тиме и највише мандата, него и јер су као дебитанти у парламентарној трци једини наступали самостално. Такође, не треба сметнути с ума да је ПЕС у априлу добио председника Црне Горе, сада ће добити и премијера, тако да је њихова победа у црногорској политици апсолутна.
Бечић и Абазовић имају разлога за умерено задовољство, с обзиром да је њихов резултат од 13 одсто изнад очекиваног. А Бошњачка странка, која је водила врло темељну и добро осмишљену кампању, са седам одсто освојених гласова успела је да мобилише и себи приволи готово комплетно бошњачко бирачко тело у Црној Гори.
Сасвим супротно важи за српске странке: НСД, ДНП и РП, чији је резултат од 14,8 одсто благо речено разочарао. Шта се десило са српским бирачким потенцијалом, зашто се успавао или расуо гласајући за друге странке, тема је која захтева посебну анализу. Ипак, највећи губитник је листа окупљена око ДПС-а, упркос другом месту на изборној табели. Демократска партија социјалиста је након губитка председничких избора, други пут узастопно кикснула и на парламентарним, с тим што је први пут од свог оснивања на парламентарним изборима освојила мање од 30 одсто гласова. Доказ да су се у Црној Гори неке битне промене заиста десиле.
Прве изјаве након избора биле су благе, ненаметљиве, можда чак и превише суздржане. Будући премијер Милојко Спајић кратко је прокоментарисао да је победа ПЕС-а још једна потврда да је Црна Гора раскрстила с досадашњом политичком праксом и да ће нова влада бити брзо формирана. Наравно, Спајић није пропустио прилику да каже да су приоритети: стандард, економија и Европска унија.

ПОСТИЗБОРНА КОМБИНАТОРИКА Скупштина Црне Горе има 81 посланичко место и није тешко закључити да ће Милојку Спајићу и Покрету Европа сад требати подршка једне или две парламентарне листе да би формирали владу. Иако је рано да се говори о постизборној математици, готово је сигурно да ће у нову владу ући Бошњачка странка, али не и листа „Храбро се бори“.
Бошњаци су прилично пожељан коалициони партнер за владу чији ће стожер бити грађанска и евроатлантистичка снага попут Покрета Европа сад. За разлику од њих, Дритан Абазовић је због „крипто афере“, где је директно оптужио Милојка Спајића за умешаност у нечасне радње, вероватно за себе и за Алексу Бечића затворио врата нове владе. Многи мисле да управо листа коју предводе Бечић и Абазовић може највише да профитира као опозиција до наредних избора ако будућа влада са Спајићем на челу закаже на реформском путу.
Ипак, готово је извесно да ће у Владу још нека велика листа, или коалиција „Заједно“ предвођена ДПС-ом или листа окупљена око српских странака. Ово питање је и највећа постизборна дилема. Милан Кнежевић је недавно на митингу „Србија наде“ у Београду рекао, тачније поновио да ће његово присуство у будућој влади бити условљено повлачењем признања тзв. Косова, што је готово немогуће. Што се ДПС-а тиче, њих је Спајић небројено пута означио као највеће и једине кривце за економски и сваки други крах Црне Горе, и као најмање пожељне коалиционе партнере. Ипак, није немогуће да Бошњачка странка своје учешће у влади услови неучешћем Срба, односно учешћем ДПС-а. Није немогуће ни да Запад, чија је реална моћ над Црном Гором неограничена, забрани учешће Срба у новој влади, али има и мишљења која кажу тотално супротно: да ће Запад инсистирати код ПЕС-а да Срби буду у влади јер би успаване српске снаге у влади, што се подршке народа тиче, у најбољем случају стагнирале, док би у опозицији могле да профитирају.
Потенцијална коалиција ПЕС-а и ДПС-а наизглед није реална, али не треба заборавити да након решавања питања имовине и статуса Српске православне цркве, што је била тачка спорења између два најјача политичка субјекта у Црној Гори, и након што је извесно да се Мило Ђукановић политички упокојио, није остало других, бар програмских неслагања између њих. Заправо, њихови програми личе као јаје јајету. Треба додати и да врата владе унапред нису затворена ни за, по парламентарном потенцијалу, политичке патуљке Социјалдемократску партију и Демос.

„CATCH ALL“ НА ЦРНОГОРСКИ НАЧИН Многи се слажу да су с Милојком Спајићем добиле све политичке струје у Црној Гори, и уопште све политичке струје заинтересоване за Црну Гору, изузев Кине и Русије. Добили су Срби, јер Спајић за себе каже да говори српским језиком, уз то је оштро критиковао политику Мила Ђукановића према СПЦ коју је назвао једином вековном верском институцијом на простору Црне Горе не улазећи дубље у националне, историјске и језичке спорове. Његовом победом добили су и Црногорци. Будући премијер себе представља као лојалног грађанина Црне Горе, као патриоту спремног да поштује све фундаменте црногорске нације.
Његовом победом можда највише добија Запад. Спајић не доводи у питање евроатлантску будућност Црне Горе. Укратко, његова влада имаће фокус на економске реформе и стандард грађана. Никаквог отпризнавања тзв. Косова и приближавања Истоку неће бити, али је врло реална даља унутрашња пацификација између супротстављених верских и националних чинилаца и бољи међудржавни односи са Србијом.
Иначе, Милојко Спајић спада у ред најобразованијих политичара не само у Црној Гори него и у овом делу Европе. Рођен је 1987. године у Пљевљима, где је завршио гимназију, да би образовање наставио у Јапану, где је, као стипендиста Владе Јапана, дипломирао економију на врло цењеном Универзитету у Осаки. Звање магистра финансијског инжењеринга стекао је на ХЕК универзитету у Француској као стипендиста Владе Француске. Претходних десетак година Спајић је градио врло успешну пословну каријеру везану искључиво за иностранство, тачније за западни корпоративни свет. Радио је на Волстриту у Њујорку, у Паризу и Токију, док је од 2018. до 2022. био запослен у „Голдман Саксу“. Говори пет светских језика.
До децембра 2020. будући премијер је био готово непознат у Црној Гори. Тада се на позив Здравка Кривокапића, после деценијског одсуства, враћа у земљу, где ће у „експертској влади“ до априла 2022. бити министар финансија. И управо ту лежи корен његове популарности. Одмереност у ставу, честе, али врло умесне критике свега урађеног у ери Ђукановића, помирљиви тонови упућени сукобљеним фракцијама у земљи, заједно с бројним предлозима економских реформи, учинили су да Спајић брзо исплива на површину као особа којој се верује.
Све што важи за Спајића без већих изузетака важи и за његовог страначког компањона, потпредседника ПЕС-а и однедавно председника Црне Горе Јакова Милатовића. Обојица су се као најбољи црногорски ђаци вратили у земљу из западног света као успешни млади људи без мрља у каријери и без политичке биографије.
Основна начела ПЕС-а и главна предизборна обећања Милојка Спајића су брз улазак у ЕУ, чврсто држање НАТО курса, просечна плата од 1.000 евра, просечна пензија од 450 евра, нулта стопа незапослености и владавина права, односно ефикасност правног система, што подразумева чишћење друштвеног и државног апарата од свих облика малигнитета насталих за време 30-годишње владавине Мила Ђукановића и ДПС-а.
Циљеви су јасни и бројни, остаје да се види колико су реални и спроводљиви. Уопште и Спајић и Милатовић су до победа на председничким и парламентарним изборима деловали као опозиција без обзира на министарске мандате у иначе чудној експертској влади Здравка Кривокапића. Сада су први пут у позицији да доносе кључне одлуке. ПЕС има практично сву власт у земљи и без обзира с ким буду формирали владу одговорност је на њима. Пре свега на Милојку Спајићу.
Спајић и Милатовић су свој покрет оформили искључиво око струке, бирајући за сараднике и саветнике еминентне универзитетске професоре, академике и експерте, углавном без политичког искуства. У питању је приступ „catch all“ (окупи све), и леве и десне, и националне и анационалне, заправо широка идеолошка платформа за коју неки кажу да је и „идеологија без идеологије“ са економским реформама у фокусу. У „catch all“ политици јасно се види потенцијал да ПЕС профитира на рачун свих других странака, што се већ дешава имајући у виду да се чланство покрета за само два месеца између председничких и парламентарних избора повећало чак за трећину. И не само то. Раст њихових изборних резултата узроковао је пад готово свих других.
Не треба заборавити да је ПЕС једина странка у Европи у 21. веку која је за свега годину дана од оснивања победила и на председничким и на парламентарним изборима, а да није имала никакву страначку инфраструктуру, односно да није настала сецесијом постојеће странке. Свакако резултат вредан пажње, али и око тога у јавности круже две теорије. По првој, ПЕС су основале црногорске патриотске снаге, састављене од младих и успешних Црногораца, махом са иностраним каријерама а који су били спремни да се врате у отаџбину и преузму бригу о њој. По другој теорији, ПЕС је основао Запад да кроз несумњиво евроатлантску партију коју воде западни ђаци и суштински представници либералног капитализма контролише и власт и остале политичке партије у земљи, на тај начин обезбеђујући континуитет Црне Горе као ЕУ и НАТО државе, што је лошом владавином Мила Ћукановића у једном тренутку било пољуљано.