МОЖЕМО ПРЕВАЗИЋИ АМЕРИЧКЕ ЗАВЕРЕ

ЏОН БОСНИЋ

новинар, политички консултант и економски саветник

Руско-украјински рат ће се завршити ове године и то победом Русије, а Руси и Кинези ће помоћи Србији да сачува Косово

Први интервју са Џоном Боснићем објављен је у „Печату“ у октобру 2011. у коме је говорио о филму „Тежина ланаца“. У другом интервјуу, у децембру 2012, Џон је извештавао о својим активностима у Србији, у коју се преселио након скоро 20 година проведених у Јапану, где је радио као новинар, политички консултант и економски саветник, затим неколико година у Канади и Вашингтону, где је био активиста и консултант за менаџмент у организацијама Срба. Овај, трећи по реду разговор с њим, догађа се у тренутку драматичном и тешком, како за свет, тако и за нашу земљу.

Укључени сте у многе компаније и организације, рачунајући и њујоршки Истраживачки институт Јасеновац, новинску агенцију „Интер медија центар“ у Јапану, сервисну компанију „Граунд зироу“ у Србији и водеће међународне медије у Азији, Европи и Северној Америци. Који су ваши циљеви и приоритети?
У последње време сам био најактивнији с Институтом за истраживање Јасеновца (JRI), који је истовремено истраживачка организација и група за лобирање. Мој покојни отац, професор политичких наука Сава Боснић присуствовао је оснивачком састанку JRI 1997. и првој међународној конференцији у Њујорку. Организација проучава хрватску мрежу логора смрти у Другом светском рату са седиштем у хрватском селу Јасеновац. Ту је убијена прва девојка мог оца 1941. и тамо је до 1945. године поклано више од сто чланова породице Боснић.
Године 2006. оснивач JRI, амерички професор историје Бари Литучи позвао ме је да се придружим управном одбору како бих повећао видљивост организације. На сајту JRI, www.jasenovac.org, наведени су бивши и садашњи активисти непрофитне НВО, која је 22. и 23. априла ове године била домаћин прве међународне конференције у Београду. Конференција је привукла учеснике из осам земаља, поред тога што је преношена преко интернета десетинама хиљада људи широм света.
Основао сам „Интер медија центар“ као независну новинску агенцију у Токију да шаљем новинаре да извештавају о распаду Југославије и сукобима који су уследили. Наш рад је довео до тога да је јапанска влада задржала неутралан став о сукобу, уместо да се придружи западном свету у демонизацији Срба. Срео сам се неколико пута с највишим званичником Уједињених нација у Босни током грађанског рата – амбасадором Јасушијем Акашијем, који је користио детаљне информације репортера наше агенције како би се одупро притиску САД да бомбардује СРЈ. Како је рат одмицао, „Интер медија центар“ отворио је сталну канцеларију у Београду.
После сукоба отворио сам услужну компанију у Београду „Граунд зироу“, да подсетим Американце да су бомбардовали Београд много пре напада 11. 9. на Њујорк и Вашингтон. Назив подсећа да је рушење Кула близнакиња уследило после америчког напада на београдску кулу Ушће 1999.
Како је влада САД реаговала на ваше активности?
Под присмотром сам америчке владе од 1980-их, када сам био радикални лидер универзитетских студената у Канади. Када сам се преселио у Јапан 1990, радио сам са јапанским медијима, поново привлачећи пажњу Ције. Након што сам се вратио с извештавања о ратовима на Балкану за јапанске медије, јапанске обавештајне службе су ме позвале да будем саветник за политику њиховог премијера. Док сам тамо радио, светски шампион у шаху Боби Фишер је ухапшен током посете Јапану.
Америчка влада је хтела Фишера, под оптужбом да је прекршио санкције САД против Југославије, када је победио у чувеном реваншу, Спаског 1992, и тако освојио пет милиона долара. Пошто није постојала легална могућност да Јапан изручи Фишера, јер нема споразума о изручивању између две земље, амерички Стејт департмент је незаконито поништио Фишеров амерички пасош ретроактивно, до датума пре његовог уласка у Јапан, а затим је стварно украо његов пасош од јапанске полиције и уништио га, остављајући Фишера у правном лимбу: у страној држави без важећих докумената. У ствари, покушавали су да га депортују назад у САД, јер нису могли легално да захтевају да им га Јапан преда.
Поднео сам оставку на место саветника јапанског премијера када ми је рекао да нема другог избора осим да следи наређења Вашингтона. Тада сам водио правну и пи-ар битку која је ослободила Фишера, а такође и моју душу од корумпираног западног система. Љут због америчке интервенције против мене и Фишера у Јапану, након ослобађања Фишера одлучио сам да се преселим из Токија у Вашингтон, да браним етничке Србе у Северној Америци као лобиста, за Конгрес српског јединства, борећи се против америчке агресије на Балкану.
Ција се тада инфилтрирала у Конгрес српског јединства, где сам био извршни директор. Искористили су свој утицај да уцене америчке Србе, чланове организације, претећи да ће угасити организацију а њих надгледати.
Да ли су се ваше битке с америчком империјом наставиле након борбе за Фишерово ослобађање и вашег лобирања у Вашингтону?
Да, и појачале су се! Сазнао сам за продор Ције у српску заједницу и организовао побуну Срба у САД да се угаси Конгрес српског јединства због деловања против интереса и Србије, и Срба у Америци. Када сам се преселио из Вашингтона у Београд, пријатељ у немачкој амбасади ме је обавестио да ме је прислушкивало и шпијунирало чак пет обавештајних служби, укључујући, наравно, наше службе овде у Београду. А ако ме прислушкује чак пет служби, то значи да они тешко могу да ме прислушкују јер толико њих смањи сигнал!
Енглески шпијун ме је тада у јавном извештају оптужио да сам руски агент, иако сам радио са Русијом у име јапанске владе на отварању гасовода Источни Сибир – Пацифик.
Када сам се добровољно пријавио да надгледам изборе које је водила Русија у Донбасу, један сајт НАТО-а ме је лажно назвао руским обавештајцем, што наравно нисам – исправан опис би био да сам, као и скоро сви други Срби, симпатизер Руса због наше заједничке историје и традиције. У потпуности се противим англо-америчким ратовима и обојеним револуцијама попут њиховог илегалног пуча којим је збачен наш југословенски председник Милошевић, а који је претворио Србију у псеудоколонију НАТО-а.
С обзиром на вашу улогу у ослобађању Бобија Фишера, најкомпетентнији сте да коментаришете случај Џулијана Асанжа?
Један од мојих најближих пријатеља је сада шеф Викиликса, замењује Џулијана којег муче у енглеској тамници. Пратио је суђење Фишеру као репортер исландске телевизије. Тако смо се спријатељили. Био је у Београду због консултација о Асанжу. Сада радимо заједно на ослобађању Асанжа.
Као и већина Срба, верујем у судбину. Мислио сам да заиста нема шансе да ја, као Србин, озбиљан шахиста, и саветник јапанског премијера, имам прилику да спасем Бобија Фишера без учешћа Божјег! Игром случаја, био сам дежурни извештач енглеског светског сервиса Радио ТВ Јапан када је Фишер ухапшен. Нашао сам Фишерове присталице у Јапану и радио с њима на ослобађању, упркос томе што сам знао да је то крај моје каријере у Јапану, где сам имао веома велику плату и ВИП статус. Међутим, прихватио сам ризик и позвао Бобијеву будућу жену, јапанску шампионку у шаху Мијоко Ватаи, и захтевао да ме одведе до њега у затвор. Боби се опирао, али сам га натерао да ме прихвати као свог правног саветника. У том процесу ослободио сам се англо-америчког царства и нашао пут кући у Србију, након што је моја породица провела више од 60 година у изгнанству, од комунистичког преузимања власти 1945.
Боби Фишер није имао никакве шансе за правично суђење у Јапану, где судије осуђују 98 одсто свих осумњичених. Тада сам зарађивао чак 50.000 долара месечно, али не жалим ни због чега – слобода вреди више од сваког новца!
Прихватио сам изазов да спасем Фишера и стигао у суд да се суочим с пристрасним судијом, преводиоцем, стенографом и полицајцем. Судија је захтевао да изнесем одбрану, а да ми није дозволио да чујем оптужбе против Фишера. Али пошто сам био бивши саветник јапанског премијера, успео сам да уплашим судију да добијем право суђење. То ми је дало прилику да блокирам суд тако што сам говорио 48 сати без прекида током три дана, што ми је дало времена да ангажујем јапанске адвокате и да законски блокирам цео процес.
Како сте то урадили?
Тврдио сам да Јапанци не могу послати Фишера на суђење у Америку док се не исцрпу све могућности правних жалби у Јапану. У ствари, искористио сам слабости јапанског система. Судови у Јапану раде веома споро. Да би жалба, односно спор стигао до Врховног суда, некада је потребно и десет година. Када је наш судија признао да је истовремено био и тужилац, тврдио сам да је правно немогуће остварити правично суђење. Такође сам поднео жалбу против америчке владе која их је приморала да потроше милионе долара да преместе цео суд из Калифорније у Јапан да би саслушали Фишерову жалбу на њихово незаконито поништење његовог америчког пасоша, без покретања било каквог судског поступка и без било каквог обавештавања о предузетим мерама.
Када сам започео Фишерову одбрану против депортације у САД, питао сам јапанског судију колико обично трају таква суђења, а он је одговорио: „Око десет минута“!!! Знао сам да морам да блокирам суђење, па сам тражио од судије да обећа да неће прекидати моје изношење одбране. Када је то обећао, причао сам три дана! Трећег дана сам схватио и како да блокирам процес заувек: поднео сам жалбу Вишем суду Јапана, тврдећи да би, ако би Фишер био послат у Сједињене Државе, било повређено његово уставно право на потпуни жалбени процес у Јапану, јер ако би га изручили тада, касније јапанско министарство правде не би имало никакву правну моћ да примора своје колонијалне господаре у Вашингтону да пошаљу Фишера назад у Јапан да буде ослобођен. Као саветник премијера Јапана, боље сам познавао Устав од јапанског судије, који се иначе није бавио уставним питањима.
Када сам блокирао процес, успео сам да пронађем бриљантну јапанску правницу која је такође имала диплому америчког права. Заједно смо онемогућили Јапан да изручи Фишера, а онда сам користио своје медијске везе (радио сам у јапанским медијима више од десет година) да водим медијску пи-ар кампању у којој оптужујем Јапан не само да крши Фишерова људски права него и да је патетично слаба колонија америчке империје. На крају, лош пи-ар је једноставно био превише за Јапан и пустили су Фишера да оде на Исланд, који му је издао нови пасош.
Жао ми је што морам да кажем да је моје почетне напоре да Фишеру обезбедим азил у Србији саботирао тадашњи министар спољних послова Вук Драшковић, који је рекао да „не може да уради ништа што САД не одобравају“. Затим сам покушао да добијем азил за Фишера од Гадафијеве Либије, Кастрове Кубе, Ахмадинеџадовог Ирана, па чак и Северне Кореје Ким Џонг Ила. Сви су одбили. Али храбри Исланђани су пристали да спасу Фишера дајући му држављанство и нови пасош. У последњем покушају, Вашингтон је претио Исланду, али сам приморао Фишерову адвокатицу да му прокријумчари његов исландски пасош у затворску ћелију тако што сам јој га сакрио у грудњак. Затим сам фотографисао Фишера иза решетака како држи исландски пасош и каже: „Имам важећи пасош! Зашто сам још у затвору?!“ Вашингтон је запретио Исланду санкцијама (против њихове рибарске индустрије, и против њиховог чланства у НАТО-у), што је само разбеснело исландски народ и политичаре, и они су инсистирали да Боби коначно буде ослобођен. Био је то први пут да је неко у таквом случају избегао екстрадицију.

Спомињали сте игумана Дечана Саву Јањића и источноамеричког епископа Иринеја Добријевића као сараднике Ције, па сте то онда демантовали?
Не. Има три нивоа сарадње са Цијом: агент, сарадник и плаћени извор информација. Дакле, они нису агенти, али су сарадници и плаћени су за то. Када сам био председник Конгреса српског уједињења у Вашингтону, ишао сам тамо у српску цркву. Међутим, стигло ми је упозорење од пријатеља да свештеник и ђакон раде за Цију. Онда сам их после службе, пред пуном црквом, отворено питао да ли раде за Цију, на шта су ми они одговорили да су они „само“ преводиоци. А то значи да су се они обавезали на службу америчкој држави и да су сарадници Ције. Зато је распуштен Конгрес српског уједињења.
Специјалиста сте за извештавање о ратним конфликтима. Били сте коментатор дешавања у Доњецку и Луганску за РТ. Најпозванији сте да коментаришете рат у Украјини, а ваша прогноза је да ће бити завршен до краја године победом Руса?
На РТ сам био најпозиванији коментатор. Али сада сам више фокусиран на Иран. На иранској „Прес ТВ“ (www.presstv.ir), која се уживо може гледати на енглеском, појављујем се скоро свакодневно. Сад је главни циљ Америке дестабилизација Ирана. Коментаришем дешавања у Канади, Америци, Венецуели, Куби, Јужноафричкој Републици, Нигерији, Либији. Тамо имам одличне контакте. Говорио сам три сата на њиховој сателитској телевизији у егзилу „Либија 24“ (Libia 24) о руско-јапанском гасоводу. Занимало их је како је дошло до историјског споразума између Русије и Јапана.
То се дешавало у време док сам био саветник председника владе Јапана. Питали су ме да ли могу да им помогнем у враћању Јужног Курила. Јапанцима је то било важно и због ослобађања од зависности од САД. То је било 2001. Рекао сам да ћу отићи у Москву и да ћу направити неке договоре. У Санкт Петербургу сам, на изненађење Руса, изнајмио Зимски дворац за 300.000 долара за један викенд, где сам организовао састанак 125 руских и 125 јапанских директора највећих компанија. Ангажовао сам исто толико руских супермодела које говоре енглески. За та два дана потписани су споразуми чија вредност премашује четири милијарде евра, за изградњу гасовода из Сибира, преко Пацифика до Токија. Следећи пут Руси су требало да буду гости у Јапану. Позвали смо их годину дана унапред. Одговор је на запрепашћење јапанског премијера стигао три дана пре понуђеног датума! Токио је пренасељен. Све је заузето. Ако хоћете нешто да организујете, морате да резервишете 5-6 месеци унапред. Мој шеф из Никеја је хтео да се убије. Али имао сам идеју. У то време је завршен највећи грађевински пројект у последњих 50 година у Јапану, „Рупонги хилс тауер“. Његов власник је највећи власник некретнина у Јапану Мори, чији је отац некада био најбогатији човек на свету. Мори је, као Трамп, имао Мори кулу 1, Мори кулу 2 итд. Откупио је 50 плацева у центру Токија, уз помоћ јакуза, за изградњу. Мори кула је требало да буде отворена за 10 дана. Мори је био плав од беса кад сам се појавио. Он је моћан човек с међународном репутацијом, али ја сам му обећао највећи поклон у животу. Рекао сам да ми треба 10 спратова његове куле за смештај и састанке с руском делегацијом на седам дана. И да му нећу ништа платити, али да му гарантујем да ћу му без тендера омогућити да изгради пет Мори кула у Русији: у Москви, Минску, Владивостоку, Иркутску и једном граду по његовом избору. Пристао је. Кад су Руси стигли, кажем им да имам поклон за њих: „Господин Мори је пристао да изгради пет Мори кула у Русији.“.Тад смо се договорили за изградњу највећег гасовода на планети.
Други договор је био за изградњу пруге и увођење шинкансен возова од Токија до Јадрана, преко Русије, Украјине, Румуније, Београда и Црне Горе. То је један од разлога зашто су Американци правили пуч у Украјини. Све што сам радио, Американци су пробали да спрече. Требало је да организујем још један састанак, поново у Русији, али су Јапанци ухапсили Фишера 2004, и тада је све стало. Тужио сам и свог шефа. И добио сам. После тога више нисам могао да останем у Јапану. Амерички амбасадор је уцењивао све клијенте с којима сам радио. Рекао им је да ће ако наставе сарадњу са мном, остати без америчког тржишта. Знао сам за то, и дао сам оставку. И сви су је прихватили, осим власника „Кикомана“, најстарије компаније у Јапану, основане 1596, а која је све време у власништву једне фамилије. Они производе најпознатије соја сосеве на свету. Нудио ми је зараду коју сам имао (50.000 долара) за исти посао код њега (10 до 15 сати месечно). Хтео је да сачува понос јапанског народа. Одбио сам. Већ сам испланирао да се кандидујем за представника Конгреса српског уједињења и урадим нешто против Америке у Америци. Рекао ми је да његова понуда важи увек, до краја мог живота.
Као директор Конгреса, организовао сам различите манифестације и блокаде у Њујорку и Вашингтону: 2.000 Срба је блокирало 18 блокова у Њујорку и Белу кућу. Онда је Ција вршила притисак на Конгрес. Тада сам сазнао да већина одборника ради за америчку државу, а двојица за саму Цију. То је био начин да се амерички Срби искористе као тројански коњи у Србији. Тако да је то удружење угашено. Остао је само њихов представник овде у Србији који никог не заступа! Истог дана кад сам отпуштен, дошао је мени непознати Србин Дејв Вулић с понудом за посао. Имао сам само 12 сати да стигнем до границе с Канадом, пошто између Канаде и Америке важи НАФТА споразум. Возио ме је по Вашингтону до главног масонског храма у који ме је увео као масон 33. степена. Затим ме је водио на другу страну реке, у Александрију, Вирџинија, где ми је понудио посао. То је приватна обавештајна служба (The International Strategic Study Association) коју води Грегори Копли, такође масон. Одбио сам да будем масон, али сам пристао да радим као консултант за половину плате коју сам имао у Конгресу. То је трајало осам месеци док се деци није завршила школска година. Грегори је хтео да ми уступи компанију и оде у пензију, али сам одбио. Жена ми је рекла: „Ако ме враћаш у Србију, онда се разводим.“ Дошли смо у Србију 2008, она је узела децу и отишла.
Сведоци смо распада Запада. Источни блок се консолидује. Предвиђате инцидент у Молдавији и Румунији овог пролећа са циљем даље провокације Руса. Као једно од решења за Србију, видите изградњу гасовода између Новорусије и Србије који би ишао преко Румуније.
Највећи политички геније после Другог светског рата је Владимир Путин. Отворио је врата за сарадњу с Мађарима, јер Мађари неће да приме 200.000 муслиманских избеглица. Неће ни Пољаци. Он брани традиционалне хришћанске вредности од ислама и декадентног Запада.
Због америчког приближавања Украјини могућ је сукоб. Јер им Мађари и Пољаци неће дозволити пролаз. А Румуни су меки. Американци раде на сукобу између Молдавије и Русије. То значи да би их требало повезати. Да Русија да Молдавију Румунији, под условом да Румунија постане војно неутрална. То је кључни стратешки корак. Ако Румунија изађе из НАТО-а, имали бисмо директан приступ гасоводу у Донбасу. Процена је да има четири трилијарде гаса, и да је највећи извор гаса на свету. Из Србије би даље ишао у Мађарску, Италију, Немачку. Али да славина буде у Београду. Ако буду немирни и непослушни, да им се заврне.
Сматрате, као и већина нас, да се Косово добија у Украјини. Такође, да нема нове Југославије него да Србија треба да поврати своје територије. Оптимиста сте у вези с нашом политичко-економском позицијом.
Сергеј Лавров је недавно изјавио слично на индијској телевизији: „Косово је на дневном реду после Украјине.“ Да, вратити све територије где су Срби у већини: Косово, Црна Гора, Република Српска, делови данашње Хрватске, Банат. И гасовод од Новорусије до Србије, као што рекох. Наше време је веће и важније од времена Душановог царства. Преко нас Кина има једини приступ у Европу.
Американци не признају међународне судове. Али за то нам не треба суд. Руси и Кинези ће вратити Косово. А сви штетни уговори, закони донети за време ДС-а и СНС-а могу бити поништени. Све што је потписано под притиском није валидно. Тако их само треба прогласити невалидним.
Кад сте већ споменули Кину, а Америка подгрева сукоб с Тајваном, не треба да заборавимо ни Тибет. Појасните како се Американцима улагање у Кину с намером да је раздвоји од Русије вратило као бумеранг?
Америчка улагања у Кину ишла су преко Хенрија Кисинџера. У те банкарске инвестиције увео је и Израел. Кинези су марљиво радили 30 година, до 2003. А онда су рекли да више неће да буду послушни Америци. Позвали су се на право да бране своје територије. Али пре тога десиле су се демонстрације на Тргу Тјенанмен. Кинези су новац улагали у развој инфраструктуре. Американцима се то није допадало и хтели су да изведу државни удар. Тог тренутка Кинези су схватили да је то превара. Да без подршке Русије падају, потребна им је била војна технологија. Схватили су да им прети обојена револуција. Одмах после пада америчког сарадника Јељцина, Путин је Кини понудио мирно разрешење граничних спорова. Једно од решења је био и гасовод који смо изградили новцем и подршком из Јапана. За то сам ја заслужан. Гасовод из Сибира до Јапана пролази кроз Кину. Одваја се један крак гасовода за Кину. Доста сам урадио на међународном нивоу.
Далај-лама је амерички човек. Дружио се и с Вацлавом Хавелом.
Далај-лама је био диктатор. Као студент сарађивао је са СС официром. Кинезима се није свидело да нацисти буду на власти и зато су ушли, као што су Американци ушли у Нови Мексико и Калифорнију. Родитељи Вацлава Хавела су током Другог светског рата уступили кућу нацистима. Ту је био главни СС штаб у Прагу. Хавел је као дете седео на крилу СС официра и певао. Нормално је да су се дружили. Два нацистичка ученика. А тај СС официр је после Другог светског рата побегао на Тибет!
У закључку, сада када смо суочени са још једном америчком завером – да отме српско срце Косово – мој једини одговор је: „Не плашите се, победили смо их раније и победићемо их поново!“