Маркова вера

Зашто су теме којим се бавио витез српске идеје из Орлеана, политиколог, историчар, теолог и филозоф Марко С. Марковић и данас актуелне?

У издању „Катене мунди“ управо је изашла књига „Глобализација и православље“ великог српског мислиоца из дијаспоре Марка С. Марковића (Београд, 1924 – Орлеан 2012). Овај политиколог, историчар, теолог, филозоф докторирао је на Сорбони, с темом о филозофији неједнакости Николаја Берђајева. Био је у рату, у Југословенској војсци у отаџбини, у чијим је јединицама обављао дужност подсекретара Верско-идеолошког одсека, на чијем челу се налазио свештеномученик Јован Рапајић. Архива и библиотека Марка С. Марковића налазе се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у Београду.
У првом поглављу књиге „Глобализација и православље“, „Маркова вера“, дата су два огледа о вери у васкрсење као суштини хришћанства и теизму као основи морала. Из хришћански утемељених ставова проистицала је Марковићева радикална критика марксизма као христофобног утопизма, која се заснивала на демистификацији Марксове личности и дела, али и на персоналистичким увидима руске религиозне философије („Антихрист и марксизам“).
Последице примене марксизма виделе су се у Русији, која је пала под ударима бољшевичког насиља, чему су посвећени огледи у поглављу „Између Русије и Совјетије“.
Страдална судбина српског народа била је стална тема Марковићевог мишљења и списатељског сведочења. У поглављу „Јаук и гробље је народ мој“ (стих Црњанског) дати су огледи и записи о погибији краља Александра Карађорђевића, Србима као најнесрећнијем народу на свету, ћутању Ватикана о злочинима у НДХ.
„Запад и Срби“, тема од које Марковић није одступао, доноси Марковићеве увиде у српске илузије које су се разбиле о хриди француске и западноевропске политике. Из свега се види да је коначни бенефицијар српског страдања америчка империја. Сад је то свима јасно, али је требало сагледати истину пре више од три деценије. Марко С. Марковић је то умео.
Наравно, витез српске идеје из Орлеана целог живота се бавио и нашом косовском тематиком, што се види из записа у одељку „Косовско питање и српски одговор“.
У поглављу „Наде и разочарања“ дати су Марковићеви текстови о Савезу православних народа, који се никад није остварио, и због кога нас, ако се овако настави, чека слом страшнији од турског ропства.
Последње поглавље, „Српска апокалипса и светлост Откровења“, нуди пророчка прозрења Достојевског и владике Николаја, која нам могу помоћи да се снађемо у часу у коме смо се обрели.
Да би се читаоци, бар на први поглед, упознали с Марковићевим делом, доносимо одломке из његовог интервјуа датог др Драгану Суботићу почетком овог века, као и два, српској јавности непозната, текста – један о Марксовом буржујском животу и један о арбанашким шовинистичким фантазијама из шездесетих година 20. века. Ништа се, очито, није променило.

КОСОВО И РУСИЈА КАО ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА

Као код многих Срба, Косово спада у моју породичну традицију. У том правцу ме је од детињства најинтензивније васпитавала старамајка по оцу Смиља Марковић, бивша учитељица, погинула приликом немачког бомбардовања Београда 1941. године. На малој матури Душан Петровић, наш разредни старешина, и професорима и ђацима је скренуо пажњу на мој писмени рад о Милошу Обилићу. У „Тајни Косова“ сам рекао да је „Свети Сава наша философија стварања, а Косово наша философија страдања“. Сав смисао наше историје сажет је ту. Данас више него икада. Питање је да ли ћемо знати да прочитамо ту поруку.
У изградњи мога руског култа је опет главну улогу одиграла породична традиција. Моји дедови су у XIX веку посетили Русију. Колико памтим, нису ишли даље од Кијева. У току Првог светског рата мој отац је научио руски језик, јер је био именован за секретара српске амбасаде у Петрограду, али, због последица Октобарске револуције, никад неће доћи на тај положај. Идуће године, у Солуну, упознао је Рускињу која ће бити његова највећа љубав. После рата је дошао да је посети у Софији, али су се тамо растали. Обожавао је руску музику, сликарство и литературу. Мени је певао руске песме и давао ми да читам Тургењева и Чехова. Дружио се са руским емигрантима и једном ме одвео у руску црквицу, покрај Маркове цркве у Београду. Његов пријатељ, сликар Сосновски, израдио је мој портрет 1942. године. Код моје мајке су такође долазили „бели Руси“. Њихова казивања о трагедији царске породице, страдању руског народа и прогону Руске православне цркве су ме потресла до дна душе. Нема сумње да у том додиру са Русима треба тражити најдубљи корен моје осуде комунизма. Послератне студије у Богословском институту Светог Сергија у Паризу ће само дати духовне оквире мом ставу.

УДВОСТРУЧЕНА МРЖЊА У односу на савремену политику, пре свих начела и девиза, треба се прво ослободити илузија. Наћи у себи бар минимум храбрости да се погледа истини у очи. Имати смисао за реалност. Схватити да је животни опстанак српског народа угрожен више него икада у историји. Ако не изађемо из ћорсокака у који смо пали, бићемо вероватно уништени у току овога столећа. Архимед је говорио: „Дајте ми тачку ослонца, па ћу једном полугом подићи мајку земљу.“ А ми више немамо никаквог ослонца. Сви главни чиниоци светске политике су против нас: највеће западне силе, ислам, Јевреји, Ватикан, па чак и друге хришћанске државе, док се Русија показала неспособном да нам притекне у помоћ.
Што је најгоре, код Срба је међусобна мржња већа од мржње према смртним непријатељима. После вишемесечног бомбардовања Србије та мржња је удвостручена. Не само да се у Србима није пробудио револт против злотвора који су убијали њихове људе, жене и децу, а земљу уназадили за пола века, него су се показали спремни да, у већини, са синовима Сатане активно сарађују против противничких партија. Док се не стане на пут том самоубилачком лудилу, нема нам спаса.
Приликом своје прве послератне посете Србији, у јануару 1997, срдачно су ме примили чланови Института за геополитичке студије, у Београду. На растанку сам им предложио да на свом грбу ставе девизу ЈЕДИНСТВО ПРЕПОРОД ОСЛОБОЂЕЊЕ и касније им тај предлог образложио у једном опширном писму. Пошто ослобођење изгубљених крајева и повратак изгнаних Срба на вековна огњишта засада спадају у лепе снове, бацимо претходно поглед на услове јединства и препорода.
Мада јединство има за мене дубљи смисао од слоге, српски народ би учинио огроман корак унапред, кад би се одлучио да поштује натпис на своме грбу САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Други корак би се састојао у успостављању братских односа и пријатељских веза са осталим православним народима.

ПРАВОСЛАВНА КОАЛИЦИЈА Као веран следбеник владике Николаја Велимировића, наставио сам борбу за принцип који је он поставио у својој књизи „Српски народ као Теодул“: „Срби се морају вратити на идеју свога великог вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију.“
Почетком деведесетих година прошлог века, чим је избио рат у Југославији, објавио сам свој апел „За савез православних народа“, који је такође био преведен на руски. Било је довољно да се представници православних народа састану и за округлим столом одлуче за православну коалицију или конфедерацију. Тако би био створен један блок од Северног до Средоземног мора, који нико не би смео да нападне, па се у том оквиру ни српски народ не би распао. Нажалост, показало се да је и међу православним народима мржња јача од љубави, па и од здравог разума, што значи да је и православље болесно ништа мање од Срба.
Под условом да постанемо свесни својих грехова у прошлости, још није касно да ударимо правим путем.

МАРКС ЈЕ БИО НЕМАЧКИ БУРЖУЈ

Главни противник буржоазије и њен „гробар“, творац савремене комунистичке идеологије Карл Маркс сам је био обичан немачки буржуј. То је недавно доказала француска књижевница Ф. П. Леви, која припада групи „нових философа“ у Француској, у својој књизи „Карл Маркс. Историја једног немачког буржуја“. У свим својим делима Маркс устаје против владавине новца и осуђује буржоазију, па чак и Јевреје, зато што служе новцу као идолу, а у ствари ни он сам није имао другог бога. Само његова трагедија је била у томе што је био интелектуалац, а не човек способан да се обогати новчаним спекулацијама. Он ће ипак покушати да буде са онима који „праве новац“, док ће их својим идеолошким списима огорчено нападати, из зависти и освете, зато што није могао да им буде раван. Та поцепаност у Марксовој души између похлепе за новцем и мржње према онима који га имају, одразиће се и у његовој идеологији.

ПРЕЗИР ПРЕМА РАДНИЦИМА И СЕЉАЦИМА Маркс је читавим својим бићем био буржуј, таквим се осећао и то уопште није крио. Ф. Леви тврди да он „није веровао у једнакост људи“ и на многим примерима показује да је презирао раднике и сељаке. Када је покренуо „Нове рајнске новине“, Маркс је своје типографске раднике искоришћавао исто тако безобразно као било који капиталист и 1849. се у једном писму жали на свакодневне сукобе које је са типографима имао „због два-три талира“.

(Искра, бр. 400, 1. новембар 1967)

КОЦ

Човек који је са мном разговарао није био луд. Глас му је био миран, понашање пристојно, само би му с време на време, при помену Срба, из очију севнула варница мржње. Албански емигрант родом из Скадра, бивши официр, после Другог светског рата је прво избегао у Југославију и ту научио наш језик. Чим смо се мало ближе упознали, пребацио ми је с болним осмехом:
– Срби су издајице. Ви сте нас издали.
– Како, побогу?! Када?

ОПТУЖБА УСРЕД ПАРИЗА Ова оптужба изречена напречац, сада и усред Париза, била је сасвим неочекивана.
– У XV веку. Ваш Ђурађ Бранковић није помогао Ђурђа Кастриоту Скендербега. Због вас смо морали пет векова да робујемо Турцима.
Дакле, јадни Ђурађ Бранковић који је после пропасти царства на Косову покушао да повеже и очува остатке српских земаља сноси кривицу за албанско ропство, мада ни свој рођени народ није могао да спасе ропства!
Али то је био тек почетак.
– Кад су Турци најзад били побеђени, искористили сте прилику да нам отмете најчистије албанске крајеве. Чак и Дечане сте нам украли. Дечани су албански манастир: сваки посетилац може и данас да види албански крст који још тамо стоји.
Не знам какав је тај „албански крст“, али му рекох да се као задужбина српског владара Стефана Дечанског Дечани ипак морају сматрати српским манастиром, све и да у њему постоји тај крст.
Мој саговорник одречно махну главом:
– Никакве преваре вам не могу помоћи. Поред историјских аргумената, ту су и научни докази који нам говоре у прилог. Један немачки научник (рече ми његово име, али га ја заборавих) поуздано је утврдио да је испупчена потиљачна кост битна анатомска одлика албанског човека. У анатомији се то зове базна апофиза окципиталне кости. А ми Албанци то просто зовемо „коц“ – кост. Дај да видим да ли имаш „коц“, па ћу ти рећи да ли си Албанац. Можда си и ти албанског порекла.
Допустих му да ми опипа потиљак.
– Не – рече помало презриво – ти ниси Албанац.
Мени нешто лакну на души.

ОПАСНОСТ НИЈЕ МИНУЛА Али кад сам напустио свог албанског познаника, почеше црне мисли да ме море. Ако ја немам „коц“, можда га моја деца имају, што би био знак да је та расна карактеристика само прескочила неколико генерација. И шта ће бити уколико једног дана, пред неким међународним форумом или чак пред Организацијом Уједињених нација, Албанци потегну иза паса тај аргумент коме се нико не нада? Да су Албанци имали прилике да га употребе на мировној конференцији у Версају, данас би европска карта друкчије изгледала. Није искључено да су и сами наши представници имали „коц“, што би у оно време изазвало светску сензацију. А онда, плебисцит би се морао организовати на научној основи и специјалне међународне комисије имале би да утврде албанску, односно неалбанску припадност балканског становништва пипајући потиљак гласача. Ко зна докле би допирале албанске границе! Можда би се та империја проширила на неколико континената. Уосталом, та нас опасност још није минула.
Пошто у свакој несрећи има и среће, биће да ни овај албански коц-расизам који нам се пуким случајем открио није баш толико страшан као што се на први поглед чини. Он показује да се зверски и мегаломански апетити разноразних србождера узајамно потиру. Јер како се може помирити теорија о Црној Гори – „Црвеној Хрватској“ и хрватским границама до Скадра (по жељи блаженопочившег римског цара Теодосија), са тврђењем овог скадарског делије да се Албанија простире докле се може на људима опипати испупчење окципиталне кости? Међу њима би могло доћи до сукоба.
Зато је најбоље оставити Србе на миру. Ако ни због чега другог, Србија треба да постоји да се србождери не би међусобно потаманили.

(Искра, бр. 381, 15. јануар 1967)