МАРФИЈЕВ ЗАКОН У ПОЛИТИЦИ

НАША ТЕМА l ЦРНЕ УТВАРЕ НАД КОСОВОМ

Последња дешавања у јужној српској покрајини говоре у прилог тези да Америка не жели суштинску нормализацију односа Београда и Приштине и пре свега, између Срба и Албанаца. На жалост по мир и по све нас којима је мир неопходан

Све што може да крене наопако кренуће наопако“. Овако гласи закон, тачније научни идиом који је установио амерички научник, инжењер и војни мајор, Едвард Марфи. Данас један други Американац и један други Марфи, амерички сенатор Крис Марфи, прилично успешно доказује спроводљивост и примену тог закона на пољу политике и међунационалних односа. Тамо где је танко, ту треба покидати. Дрвету које се накривило, треба помоћи да падне. Народе који се клацкају између рата и мира, треба одвући на поље рата, или бар контролисаног сукоба нижег интензитета. То је вода у којој Америка најбоље плива. Вода која је замућена крвљу и у којој се даве будућности неких народа, је вода у којој се по правилу најбоље мрести шаран америчке доминације, а даље и америчке и уопште западне економије.
У глобализму, људски живот је прецењен све док није џабе. За Марфијев идиом у политици, потребан је сам Марфи, као представник оне видљиве америчке званичне државе и као проповедник мисли оне невидљиве америчке дубоке државе. С тим да би идиом био потпун, неопходан је и локални корисни идиот. Уз дужно поштовање и уз ограду да је поента ових речи указивање на чињенице, а не вређање било чије личности, такав је, главом и брадом, Аљбин Курти. Хаос може да почне. И почео је: 26. маја, новим шенлучењем Росу специјалаца на северу Космета. Епилог се на путу да постане трагичан, задржао на тачки узнемирујућег: двоцифрен број претучених и повређених српских цивила збринутих у КБЦ Косовска Митровица. Као подлогу свему, имамо априлске једностране и недемократске изборе на северу покрајине и мајски долазак Криса Марфија у наш крај. Но кренимо редом.

УСТАВ ПРОТИВ „УСТАВА“ Поменути сенатор, Крис Марфи, иначе из редова Демократске странке, обишао је Приштину а затим и Београд, 24. и 25. маја, а своју мини-турнеју по Србији, завршио је конференцијом за медије уприличеној у амбасади Сједињених Држава у Београду. Марфи је истакао важност наставка дијалога Београда и Приштине, апострофирајући при том да је обавеза Владе у Приштини – да ефикасно формира Заједницу српских општина. Марфи се осврнуо и на Бриселски споразум, називајући овај документ темељом будућих односа двеју страна, такође, истичући да је недавни Охридски споразум његов логичан искорак у правом смеру. На питање зашто се са формирањем ЗСО касни читаву деценију, Крис Марфи, је прилично невешто поновио, да ЗСО мора да буде формирана, али је и додао – да њено формирање исто тако мора да буде усклађено са Уставом Косова. Овакав став је политички врло споран и изразито контрадикторан самом преговарачком процесу, ако се зна да је Бриселски споразум потписан уз међународне гаранције и да је дошао као последица политичког компромиса, док је његова правна чистост врло упитна када се посматра и из угла Устава Србије и из угла Устава тзв. Косова.
Ипак, оно што је највише забринуло је чињеница да се Марфи и у разговору са српским званичницима и на каснијем брифингу са новинарима није превише обазирао на горућу тему, односно на недавне недемократске и срамне априлске локалне изборе на северу Космета, које је Америка признала, упркос бојкоту Срба и упркос минорној излазности. Управо је Марфијев долазак, званични Београд видео као прилику да се смире повишене напетости настале пре и после поменутих избора, чије признање недвосмислено значи да је Србима одузета могућност да учествују у демократском, или бар „назови демократском“ животу покрајине. Подсећања ради, Приштина је изборе одржала 23. априла, а уз бојкот Срба и излазност од свега три одсто, победу су однели албански кандидати: Ерден Атић и Љиљзим Хетеми из покрета Самоопредељење у општинама Северна Митровица и Лепосавић, односно, Измир Зећири и Иљир Пеци из Демократске партије Косова у општинама Звечан и Зубин Поток.
За сенатора Марфија, упркос излазности избори нису спорни, па самим тим није споран ни демократски процес, као ни целокупан амбијент у којем су избори одржани. И управо у овим речима, као да се могло наслутити шта ће се десити 26. маја, само дан након Марфијевог одласка. Аљбин Курти, наредио је још један насилан упад на север Космета са циљем заузимања просторија локалних самоуправа у општинама Звечан, Лепосавић и Зубин Поток. Росу специјалци су опет ушли на север без дозволе српских званичника и то тридесет и први пут од када је Курти на власти, опет без формалне дозволе Кфора, опет противно Бриселском споразуму и опет дугим цевима на голорук народ. Но нешто упада у очи као врло симптоматична појава. Први у низу изабраних градоначелника, Ерден Атић, је своју дужност у Северној Митровици преузео 19. маја, и то прилично мирно у пратњи неколико полицајаца, уз провокативно истицање заставе тзв. Косова на згради општине и уз иронично представљање „Српкиње“ Катарине Ађанчић као своје заменице. Провокативна је додуше била и изјава Атића дата албанским медијима „да ће радити на нормализацији Северне Митровице“, што врло пргаво имплицира да је ова српска средина ненормална, па, самим тим и да су ненормални грађани који живе у њој. Ипак, после релативно мирног заузимања Северне Митровице, као да је Куртију и његовим налогодавцима код преостале три општине био потребан хаос. Дуге цеви, борна кола, пуцњи, метеж грађана и пребијање цивила. На срећу: жртава није било, иако је албанско-америчка страна провоцирала и цивилне жртве, али и реакцију Војске Србије која је на свега тридесетак километара по команди председника државе била у стању највише борбене готовости. Истина, после свега огласио се и Крис Марфи, овог пута из Америке, оштро осудивши потезе Аљбина Куртија и прекомерну употребу силе.
„Све што може да крене наопако кренуће наопако“. Поготово ако у причи постоје и извршилац и богати спонзор. Неко ће помислити: као да Курти заиста ради на своју руку. Као да нема подршку Америке. У претходне две реченице, посебно је важно подвући: као. Наш народ има једну стару све ређе цитирану изреку: „Шије ми га Ћура, а кроји га Пера“.

ГРАДОНАЧЕЛНИЦИ ЧЕГА? Последњи немири на Косову и Метохији и „мајски косовски преврат“ у извођењу Албанаца, не би био могућ да Вашингтон није подржао локалне изборе на северу покрајине и да није признао њихов легитимитет упркос излазности. Избори, не само да су по свим мерилима модерне демократије у потпуности изгубили на легитимитету, него су спорни и по питању легалитета, с обзиром да изборни закон донет у складу са Уставом тзв. Косова предвиђа да етнички састав посматрачких изборних комисија, прати етнички састав дате општине, а у овом случају чак ни тај, строго формални услов није био испуњен. Остаће запамћено да у читавом свету, у историји савремене демократије, од када је право гласа универзално и од када припада свим пунолетним грађанима, није забележена мања излазност на изборима било које врсте и било ког нивоа, а да су ти избори признати као важећи. Треба рећи, да у четири општине на северу Космета: Северна Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, право гласа има нешто више од 45.000 пунолетних грађана, а да је на овим спорним изборима гласало свега 1.562 лица. Готово смешно делује податак, да су четворица тзв. победника на изборима, нови градоначелници, господа: Атић, Пеци, Хетеми и Зећири, свеукупно добили мање од 1.000 гласова.
Чини се, да уопште није безобразно ни лицемерно поставити питање: Да ли би Америка признала изборе у Прешеву и Бујановцу, уз албански бојкот и уз минималну излазност коју би чинили Срби? Односно, да ли би Америка, уопште признала било које изборе симболичне излазности, а да су резултати тих избора противни интересима Америке? Парадокс столећа је тај, да Сједињене Државе пре неколико месеци нису признале резултате парламентарних избора у Белорусији без обзира на тамошњу излазност од скоро 80 одсто.
Нови градоначелници четири општине на северу, су први локални лидери албанске националности у овим општинама. У мору парадокса истиче се и тај да ниједан од њих није спровео ништа ни налик предизборној кампањи, нити је имао пред ким да то спроведе. Они нису демократски изабрани представници, они су постављени и инсталирани прокуратори стране империјалне моћи. Господа: Атић, Пеци, Хетеми и Зећири, служе да би се Србима послала јасна порука. У тренуцима док се Србија још опире увођењу санкција Русији и док по мишљењу Запада „не срља“ довољно добро на путу евроатлантских интеграција, порука је да север може бити не само трајно ампутиран од утицаја Владе Србије, него и физички очишћен од Срба. И да би све било чисто и јасно: ту поруку шаље Вашингтон, а не Приштина.

АМЕРИКА И КУРТИ – МОЗАК И ЛАБРЊА Од доласка мировне мисије на простор Космета, 1999. године која је под директном или индиректном командом Сједињених Држава, на Космету је убијено око 1.000 цивила српске националности, од жетелаца из Старог Гацка до Оливера Ивановића. Ниједно убиство није расветљено и ниједно нема свог осуђеног починиоца. На ове податке треба увек изнова и изнова подсећати.
Елем, да Америка заиста жели да обузда Приштину и да је усмери на пут нормализације односа са Београдом, Приштина би ишла тим путем. Да Америка заиста жели да Аљбин Курти буде предводник косовских Албанаца у том процесу, Курти би радо, као „бела рада“ што би се рекло, прихватио ту улогу. Заправо, можда би улога демократског миротворца и самом Куртију више пријала? Можда и он сам „сирома“ дели мишљење да би у тој улози дуже политички потрајао, односно да би за себе обезбедио коју сезону више у америчкој саги „Игре престола“? Наравно, у питању је улога, врло ограничена, ротирајућег карактера: за Зеленског, за Куртија, као и за сијасет других назови лидера у наизглед независној, сувереној и демократској Европи.
Разлог зашто се власти у Приштини понашају тако како се понашају, лежи искључиво у чињеници да Вашингтон калкулише са миром. Прича како је Курти некакав слободан радикал, довољно смео и политички моћан да ради мимо инструкција из Вашингтона, је храна за уши само највећих наиваца. Америка је, уз могући изузетак Британије, једина истински суверена држава у корпусу колективног Запада. Аутономију, а камоли независност у креирању својих унутрашњих политика у овом тренутку немају ни господа Шолц и Макрон, или госпођа Фон дер Лајен, као предводници националних или међународних политичких субјеката, иако се други наведени труди да бар формално задржи позицију традиционално суверене Француске.
Уопште долазак Куртија на власт била је порука Вашингтона упућена Тачију и Харадинају, да је прошло време ратних команданата и да Стејт департмент жели смену политичких фигура у Приштини. Курти не би могао да постане премијер тзв. Косова, да Вашингтон, што на столу што испод стола није подржао њега и његов покрет Самоопредељење. Такође, да је Америка истински против његовог начина владавине, да има чак и најситнију замерку, Курти би био смењен преко ноћи, по цену да га та ноћ и прогута. Све што се дешава у Приштини, још од раних 90-их, дешава се по замисли и диктату Сједињених Држава.
Након што је Косово, једнострано прогласило тзв. независност 2008. године, из угла Америке било је нормално и пожељно да први формални владари буду албанске ратне вође, тада најпрепознатљивије у широј албанској популацији, са у том тренутку још добростојећим угледом. Но, паралелно је развијана и нова генерација нешто млађих косовских лидера, са мањим багажом у ОВК, а Курти је за сада први њен представник. Ипак, сваком албанском политичару је савршено јасно да његов политички мозак станује у Вашингтону. То без изузетка важи и за политичаре у Албанији. Чак је и наизглед разнородност у политикама Едија Раме и Куртија, врло вероватно ритерн Вашингтона Србији и политици Вучић-Додик, где је лидер државе политички умеренији, док је лидер ентитета (Косово није ни то) слободнији у промовисању националних циљева.
Што се Косова тиче, тренутно у свету не постоји територија која је у тој мери зависна од свог спонзора, као што је то случај Косова и Америке. Штавише, положај Косова као тзв. државе се може назвати историјским нонсенсом па, и историјским инцидентом који пркоси општем духу слободе: као једина колонија чији је живот могућ само уз свог колонизатора. Дакле, Америка има све атрибуте и полуге моћи да управља сваким потезом приштинских власти. Америка то и чини. Повремена наводна неслагања са одлукама Куртија и критике које долазе на његов рачун од стране Сједињених Држава и уопште Запада, су чиста политичка игра и политикантство.
Албанци су имали ту срећу да њихов вековни сан о Великој Албанији, макар у свом крњем облику који подразумева Албанију сједињену са Косовом, постане интерес америчке спољне политике. Наравно, не због Албанаца, него због обуздавања Србије, даље и Русије, али и других православних фактора. Тај сан данас у јаву кује Америка. Колико ће Курти отићи далеко на Косову, зависи искључиво од америчке процене. На то и те како утиче кретање кинеског капитала и кретање руских трупа на фронту у Украјини, односно данашњем новом Источном фронту, у Европи пробуђених духова из 39. и 41. На Куртијев могући, чак и вероватни пуцањ, дакле, пресудно утичу померања кинеског Јуана и руског тенка. Наравно, највећа жалост је по обичан народ, и Србе и Албанце, уморне од ратова, и вероватно спремније него икад да живе у било каквом миру.
Суштински: црни орлови одавно нису највећи проблем на српској светој земљи. Проблем су црне утваре које су долетеле из далека, не да би донеле мир, него да би слутиле и изазвале рат. Са ујнама из Приштине и Тиране би се некако и могло договорити. Проблем је ујка Сем, који то не дозвољава. Његов долар је превише крвав.