КАЗАЧОК НА ХРВАТСКИ НАЧИН

УКРАЈИНСКО ПИТАЊЕ У ХРВАТСКОЈ

Иако важи за тврдокорну НАТО и ЕУ чланицу, унутар Хрватске као никада до сада чују се дисонантни тонови о питању спољне политике. Образовале су се две струје. Једна која би да беспоговорно слуша Брисел, и друга која би да Брисел мења. Коловође су, наравно, премијер Андреј Пленковић и председник Зоран Милановић

Казачок усред Загреба, и то баш онакав каква је у суштини природа ове игре. Брза, ритмична, темпераментна. Хрватска, свесно или несвесно, намерно или ненамерно, као тврдокорна НАТО чланица, ипак, образује и једну другу струју унутар свог политичког бића, спремну да иницира и дочека нешто боље и топлије односе с Русијом, али и да учествује у реформи овакве Европске уније. И можда се баш на примеру Хрватске, као мале земље, може видети лице и стање бриселске политике, као и конгломерата који зовемо Колективни запад. Лице тазе ботоксирано и нашминкано, чији осмех за хрватске прилике представља премијер Андреј Пленковић, и стање дубоко уморно са све израженијим симптомима депресије, чији је гласноговорник председник Зоран Милановић. Зато се и за Европу, и за Хрватску може рећи да се налазе у сендвичу између политика доминантне позиције и маргинализоване а све гласније алтернативе. Реч је о политикама кратког повоца и дугог штапа. Доминантна и владајућа Европа је свакако на кратком повоцу близу скута свог господара Америке, а премијер Андреј Пленковић је фабрички, типски производ владајуће елите који на простору Хрватске спроводи вашингтонски наратив. Дуг штап, бар када је Хрватска у питању, налази се у рукама председника Милановића. Европа ће пре или касније морати да схвати да је њен спас и друштвени и економски баш у том штапу, који би прво требало да буде инвалидско помагало за овакву Европу, а потом мотка за растеривање, док би штап, у трећем кораку за ревитализовану Европу могао да постане права „скок-мотка“, баш онаква какву је некада користио један Украјинац Сергеј Бупка.

ЕВРОПСКА ПОЛИТИКА УЖИВО Елем, за Хрватску се може рећи да први пут заиста „живи европску политику“, односно феномен подељене Европе. Та подела није „фифти-фифти“, можда је више две трећине насупрот једне, или 80 спрам 20 изражено у процентима, али Европа све више и на примеру Хрватске показује да унутар себе има здраве, или бар довољно читаве ћелије спремне да се побуне против болести, која је мешавина унутрашњег аутоимуног обољења са спољном манифестацијом налик беснилу.
Председник Хрватске Зоран Милановић је по ко зна који пут у последњих годину или годину и по дана рат у Украјини назвао „и ратом Америчке империје и ратом двеју империја, Америке и Русије, у којем ће неминовно страдати Украјина и Европа, без обзира какве ће последице бити по, рецимо, Русију“. „Не браним Русију, нити ме је превише брига за њу. Браним интерес Хрватске, а затим и Европе, а Европа мора да схвати да ће њена будућност бити готово немогућа ако има стални рат с Москвом и ако буде одсечена од руског тржишта и руских енергената. Проблем с Русијом се мора решити договором. Начин решења који је примењен на СР Југославију и Србију овде није могућ“, каже Милановић и додаје: „Немам ништа против америчког гаса. Али имам против његове цене која је од четири до шест пута већа.“
Ставови председника све више и све чешће у хрватској јавности отварају полемику: Колико је Европа зависна од Америке, односно колико се Европа залетела у рат – и какве су потенцијалне последице по Стари континент, самим тим и по Хрватску. Изгледа да ова питања долазе заједно с још увек подношљивом инфлацијом, али и с реалном претпоставком да ће будуће, пре свега економско преживљавање Уније бити крајње неизвесно, поготово за нешто мање и сиромашније чланице. Немачка, Француска и Италија имају пуна складишта да преживе и другу руску зиму, али шта ће бити с Хрватском, Бугарском или Румунијом? Није спорно да већина Хрвата нагиње ка украјинској страни, није спорно ни да би се већина грађана Европске уније обрадовала руском војном и економском колапсу, али када дигитрон покаже да рат превише кошта и да предуго траје, а да је приде његова директна последица пад животног стандарда, рационално и разумно размишљање јавља се из прикрајка. Ако анализирамо медије у Хрватској, лако је закључити да су они мејнстрим дубоко наклоњени НАТО политици и владајућем евроатлантском наративу. Ипак, постоје и алтернативни медији, и управо на њима се све чешће могу чути ставови који траже преиспитивање политике ЕУ и политике Хрватске у њој. Уопште, рекло би се да је хрватска јавност у првим месецима рата била много заинтересованија за украјинску победу, односно за руски пораз. Сада, у фокусу јавности је пре свега окончање сукоба и враћање економије у нормалу. Такав утисак се најпре стекао крајем фебруара када је у Загребу одржан скуп подршке Украјини поводом једногодишњице рата. Иако је најављиван као велики, скуп није наишао на очекивани одзив, а уместо украјинских застава, којих је било, и транспарената против Путина, којих готово да није било, доминирале су поруке против рата као таквог. Занимљив је био и коментар аутора с Радија Слободна Европа (РСЕ), који је написао: „Скуп је скоро па заказао. Уместо окупљања којим је требало послати чврсту поруку Украјини, добили смо шетњу хипи покрета.“
Наравно, носилац русофобне и тврдокорне НАТО политике у Хрватској је премијер Андреј Пленковић, што и не чуди ако се зна да је он тренутно први кандидат да замени Јенса Столтенберга на позицији генералног секретара Алијансе. Није тешко закључити да своје деловање и у Хрватској и ван ње Пленковић користи као кампању за столицу у Бриселу. У контексту тога, ако изузмемо изјаве и уопште политичку реторику, премијер је имао један велики успех и један, исто тако велики, ако не и већи неуспех на унутрашњем плану, и наравно, оба су се одразила на његов углед и у Унији и у Алијанси. У октобру прошле године Пленковић је иницирао „Кримску платформу“ којом је Хрватска послала још једну снажну политичку подршку Украјини. Но платформа која је прошла парламентарно гласање, а коју је Милановић критиковао због назива „Кримска“, предвидела је и конкретне кораке на плану војне и уопште материјалне помоћи Украјини. На основу ње влада је усвојила пет пакета војних донација Кијеву, чија је најатрактивнија ставка поклон 14 хеликоптера МИ-8, совјетске производе, али и обезбеђивање додатних средстава за збрињавање око 20.000 украјинских избеглица у Хрватској. Уследио је и велик шамар Андреју Пленковићу. У децембру, захваљујући посланицима Милановићевог СДП-а, Хрватски сабор на запрепашћење и Брисела и Вашингтона није усвојио европски предлог EUMAM (European Union Military Assistance Mission) и тако је Хрватска и званично одбила да учествује у обуци украјинских војника на својој територији. После свега Пленковић је наставио да корача ка жељеној позицији у Бриселу с образима различитих боја. Једним савршено белим по НАТО стандарду, и другим црвеним као кинеска застава. Свакако, на Милановићево задовољство.

ЈЕДНА ХРВАТСКА И ДВЕ ЕВРОПЕ Спор Милановића и Пленковића јесте у једној мери борба за превласт унутар Хрватске, и између двојице политичара и између две највеће странке, Пленковићевог ХДЗ-а и Милановћевог СДП-а, без обзира што је Милановић након избора за председника формално напустио чело партије. То је уједно и приказ крвне слике Европске уније у којој влада тихи рат између две фракције политичара: оних који заговарају евроцентризам, ЕУ и НАТО баш овакве какви јесу – под суштинским патронатом Вашингтона и уз изражену русофобију, и оних који желе Европску унију као равноправну економску заједницу, благонаклонију према Русији и Кини, и с већим степеном суверености за своје чланице. Премијер Пленковић је свакако представник ове прве Европе, владајуће и актуелне, Европе Давоса, сувог неолибералног капитализма, Европе која је само лева нога америчког империјалног марша. Милановић пак промовише другачију визију Старог континента, делом је на трагу Виктора Орбана и Марин ле Пен, мада не треба претеривати с овим паралелама. Ипак, Милановић је, за разлику од Пленковића, склон да критикује Брисел, и довољно је политички смео да између интереса своје земље и америчког империјализма не ставља знак једнакости. Можда је разлика код двојице лидера та што Милановић себе доживљава на првом месту као хрватског човека, прво у Хрватској па и у Европи, док је за Пленковића позиција премијера тек одскочна даска за интернационалну каријеру. Ипак, било би погрешно на њихов сукоб гледати као на сукоб „две Хрватске“, поготово ако бисмо под „две Хрватске“ подразумевали два различита погледа на државни и национални идентитет, али и на спољнополитичко опредељење.
За разлику од Србије, где је увођење термина „другосрбијанац“ било неминовно како би се окарактерисао један не тако мали део популације и политичара који одступају од националног идентитета и суштинског политичког бића Србије, у Хрватској не постоји термин „другохрват“, нити потреба за увођењем истог. Хрватска је на своју срећу или несрећу успела да изгради прилично хомогено друштво када су у питању капиталне и суштинске тачке хрватског идентитета. Уопште: хрватска независност, Југославија као пролазна и станица и тамница, Срби као реметилачки фактор у Хрватској, „Олуја“ као велика победа хрватске државе и Хрватска окренута увек примарно ка Западу – ставови су које баштини огроман број Хрвата и готово комплетна политичка елита. За разлику од Србије, где је нормално, а често и пожељно и спонзорисано довести у питање ћириличко писмо или рећи да Косово није саставни део Србије, у хрватском јавном дискурсу речи које би ишле у правцу осуде „Олује“ или толеранције према некадашњој Републици Српској Крајини мере се промилима. Такав спор не постоји ни на релацији Милановић–Пленковић. Обојица су сагласни око тога шта је фундамент хрватског постојања, био он оправдан, реалан, истинит или не. Дакле, разлика је у другачијој визији: каква би Европа била боља за Хрватску, али и за себе саму. Пленковић је човек континуитета вашингтонско-бриселске политике, док Милановић заговара неку врсту дисконтинуитета са оним што је ЕУ последњих 20 година. Обојица су сагласни у ставу да је будућност Хрватске искључиво Европска унија, али каква? Актуелна, која се по потреби про форме шминка, или нека дубоко реконструисана и реформисана? Намеће се закључак да председник Милановић покушава да свој матични СДП профилише као странку која може да буде носилац авангардне мисли и у Хрватској, и шире. Милановић у будућности СДП види као партију која се враћа својим левим коренима, ослоњену на средњи сталеж становништва, али и као странку која је у исто време и реформистичка и прогресивна. Пленковић би, насупрот њему, свој ХДЗ да остави на истом месту где га је и затекао: ногама у Загребу, али с једним ухом у Ватикану, а другим, оним на које боље чује, у Берлину и Вашингтону.
Елем, и председник и премијер се слажу да хрватски вагон мора да буде прикачен за европску локомотиву, с тим да је предност председника у томе што види да ће та композиција стићи на зелену грану само ако поштује моћ руске нафте и кинеских брзих пруга. У супротном, траса коју диктира Вашингтон врло лако може да води до амбиса.
Циници би рекли да у јеку рата у Украјини који носи мирис трећег светског рата, али и у јеку унутрашњих превирања у Европи, Хрватска има добро профилисане и врло видљиве обе опције, тако да ко год да победи на фронту, и оном у Украјини и оном у Бриселу, Хрватска не може да изгуби. Циници би и додали: Наравно да Хрватска има обе опције. Као и у сваком рату.