ИСТИНА О СТРАДАЊУ ПОНОСА РУСКЕ ФЛОТЕ

Капетан Игор Кирилович Курдин

Како је подморница „Курск“ са 118 морнара завршила на дну Баренцовог мора?

На питање шта се заправо догодило тог 12. августа 2000, када је подморница „Курск“ са 118 морнара завршила на дну Баренцовог мора, нећу одговорити само – потонула је. Двадесет година сам радио на истрази ове велике несреће која је погодила руску морнарицу и дужан сам да кажем своје стручно мишљење: Дубоко сам убеђен да је у питању техногена катастрофа – каже капетан Игор Кирилович Курдин, легенда руског подморничарства и аутор књиге у којој је сабрана истина о судбини подморнице „Курск“.
Подморница „Курск“ је била понос руског инжењеринга. Овај подводни брод је у НАТО кодификацији означен као Оскар 2 (или Пројекат 949А Антеј). Када је у пројектована у СССР-у, подморница је била намењена да прати групе носача НАТО авиона и евентуално да их уништава. Подморнице „Антеј“ направљене су да имају двоструки труп подељен у 10 различитих преграда. Пловило има ојачани двоструки поклопац дизајниран тако да може да пробије арктичку ледену капу. Брод је дуг око 154 метара а 11 оваквих бродова је направљено је између 1985. и 1999. од којих је осам још у употреби. Овакви подводни џинови су сматрани непотопивим а трагедија у Баренцовом мору 2000. била је највећи шамар руској војној моћи.
Као неко ко је на атомским подморницама служио 20 година, са драгоценим искуством командовања трима атомским подводним крстарицама К-241 (Мурена), К-84 „Јекатеринбург“ и К-407 „Новомосковск“ (Делфин), капетан Курдин је 2000. одлучио да истражи све аспекте трагедије. Своје налазе представио је и у Београду колегама из Удружења подморничара Србије чији је гост био крајем априла.

Судбина подморнице „Курск“ изазвала је огромну пажњу јавности која је на детаље истраге чекала деценијама. Шта је био главни узрок потонућа поноса руске морнарице?
Ствари су кренуле лоше једна за другом. У питању је био лоше направљен торпедо. Лоша је била припрема за испаљивање. Посада никад раније није руковала овим оруђем и први пут је требало да лансирају торпедо „кит“. Током припреме за испаљивање дошло је до сједињења керозина (горива) и перидиоскида и то је узроковало експлозију једног па другог торпеда. Истрага о страдању подморнице „Курск“ био ми је најтежи и најемотивнији професионални и животни задатак. Наравно да је то био велики ударац престижу руске флоте и зато се и истрага одвијала све ове године ,полако, темељно и провером свих могућих аспеката несреће. Истражено је и све што је претходило експлозији. Како је и када која експлозија одјекнула. Интервјуисани су конструктори брода, адмирали и спасиоци, као и специјалисти по оружју. Сви су испричали и записали што знају а ја сам као командант подморнице само поређао чињенице.
Постоје две основне верзије?
Једној поклањам поверење – да је у питању техногена катастрофа. Друга верзија је да су „Курск“ потопиле америчка или енглеска подморница. И ове чињенице су узете у обзир јер су они заиста били у близини у Баренцовом мору!
Постоји и верзија да је дошло до судара са Американцима?
Да, кажу да је америчка подморница наводно случајно ударила у „Курск“, што је активирало торпеда. Али да се то догодило, подморница би завршила на дну мора. Она није могла само да се спусти на дно и да се вукући се по њему негде склони. Подморнице не иду по дну.
Која је најекстравагантнија верзија коју сте обрађивали током извлачења брода и експертизе?
Да је у питању био случајни торпедни напад, односно да је наводно туђи компјутер погрешио. Тога има само у научној фантастици. По звуку се чује испаљење торпеда а у близини „Курска“ нико ништа слично није чуо.
Било је речи и о томе да се овај брод у тренутку несреће налазио на минималној дубини.
„Курск“ је по сценарију те вежбе имао зону свог дејства и тачно је да се несреће брода од 154 метра догодила на 108 метара дубине, што је за овакву подморницу стварно мало. Али то би могла бити само олакшавајућа околност за посаду јер би је на тој дубини лакше могли извадити. Међутим, током те вежбе 2000. године, када је 12 подморница изашло на море, једини брод спасилац у пристаништу није био исправан и није могао ни да исплови.
Да ли је неко сносио одговорност за неуказану помоћ?
Према пловидбеним прописима Руске морнарице, уколико осам сати након несреће не стигне помоћ, а рецимо сва посада страда, нико није крив сем судбине. Када 23 људи два дана чека помоћ на дну мора а ње нема, онда постоји професионална одговорност због непружања помоћи унесрећенима. Нажалост, нико за то није одговарао. Након годину дана 30 адмирала и генерала су отпуштени из службе уз образложење – лоша борбена готовост. Сви смо знали да је због „Курска“, али то никад није наглашено.
Верујете ли да је део посаде чекао спасиоце?
Сматра се да се је њих 23, који су се после експлозије забарикадирали у одељку подморнице не већем од пет метара са пет, чекало помоћ. Они су у тишини јасно могли чути како бродови иду изнад њих. Разговарао сам с људима који су први ушли у потопљену подморницу и они су потврдили да је све било спремно за евакуацију. Спремили су одела за извлачење, плутаче и другу спасилачку опрему и у мраку чекали спасиоце. Подморничар заиста може да замисли како изгледа када си на дну, у поломљеном броду, мраку, у околностима када угљен-диоксид расте.
Агонија тих људи траје пуна два дана…
Они сами нису могли да напусте пловило већ су чекали да се апарат прикључи с брода спасиоца. Имали су храну, воде и посебне приручне апарате за пречишћавање ваздуха јер централни систем прочишћавања није радио. Уредно су вадили плоче за регенерацију ваздуха које везују угљен-диоксид а отпуштају кисеоник. То је трајало два дана. Обдукциони налази лекара говоре да се њих 20 у Одељку девет угушило угљен-диоксидом а тројица су изгорела. Наиме, као последица хемијске реакције овог система за регенерацију и воде букнула је ватра. У том мраку ваљда је вода негде пробила, а плоча која је дошла у додир с водом је букнула. Тројицу официра жене су једва препознале.
Како објашњавате тај накнадни пожар?
Ради се о осетљивости приручних уређаја за пречишћавање ваздуха у подморницама које су изумели Немци током Другог светског рата. У тим кутијама се налазе 64 плоче за пречишћавање ваздуха које користе подморничари у дугим пловидбама. Руковање овим плочама мора бити изузетно пажљиво јер су осетљиве на воду и у додиру с њом може доћи до експлозије и пожара. Једноставно, није било могуће бити пажљив после два дана на дну, у мраку…
Трагедија „Курска“ је била највећи шамар Руској морнарици?
Тачно. Претходно су руски подморничари били запањени одлуком врховног команданта Бориса Јељцина да се Русија одрекне тактичких нуклеарних глава и на својим подморницама. Управо ова класа подморница „Антеј“ конструисана је да се обрачунава с највећом претњом по Русију на светским морима а то су у доба Хладног рата били носачи авиона пре свега из САД. Подморнице „Антеј“ имале су намену да букетом малих тактичких нуклеарки заспу групу носача авиона на океану и да их потопе или погоцима или тако што би их потопио цунами. Међутим, наш председник је сматрао да му Американци нису претња, што је доказана грешка.
Руска морнарица, Црноморска флота претрпела је значајне губитке и у текућем сукобу у Украјини?
Изгубљен је командни брод „Москва“. Шта се ту десило? Мислим да је била непромишљена операција оставити крстарицу у реону домета непријатељских ракета. „Москва“ је била сјајан брод, имала је одличну ПВО заштиту, али не и потребну заштиту од других бродова. Сигуран сам да је у питању био лош прорачун наших команданта.
„Москва“ је погођена с два ракетна пројектила од којих је један експлодирао. Брод је задобио таква оштећења да је потонуо, а погинуло је 20 људи. То је био ударац за наш престиж у Црном мору док су Украјинци викали: Потопили смо „Москву“!
Да се разумемо, и губљење десантног брода „Саратов“ је ударац а остали смо и без неких мањих чамаца.
Да ли су Американци икада изгубили нуклеарне подводне бродове?
Да, њима су потонуле подморнице „Трешер“ 1963. и „Шкорпион“ 1968. а вероватно су имали још сличних губитака. Последњи инцидент се десио новембра 2021. када је њихова подморница „Конектикат“, ронећи у Јужном кинеском мору, ударила у гребен да би потом била отегљена у базу у Гуаму. По њиховом признању, опоравак ће их коштати 650 милиона долара.

Кроз историју, САД и Русија су одмеравале своје снаге и на мору.
Како да не. Познајем Игора Локота, капетана нуклеарне подморнице која се сударила са америчким супарником „Кастроман“. Овакав контакт је код помораца познат као удар лактом (према презимену капетана). Познајем и командата подморнице Андреја Булгакова, који се сударио са америчком подморницом „Грејлинг“. Руске подморнице су после наставиле да плове а америчке су бивале отписиване.
Да ли су ти судари били случајни или намерни?
Није ту биле никакве намере. Подморничари нису камиказе него се у игри скривања и праћења бродова догоди свашта, па и да се сударите у огромном океану.
Многи подморничари су сведочили и о чудним подводним непознатим објектима сличним НЛО. Како гледате на ове приче?
Нема команданта подморнице у светским морима који није био сведок најчуднијих догађања под водом. Командовао сам подморницом на једном крстарењу када нас је захватила непозната сила и нагнула брод, гурајући нас напред и ка дну. Исправљали смо подморницу, али узалуд. Мерили смо температуру воде, брзину, правац, али све справе су показивале да је с нама све у реду, а није било. Наједном, та сила је нестала и подморница је наставила нормално. Има таквих прича много!
Какав је стандард руских поморских официра данас?
Одговорићу како је мени одговорио данашњи командант атомске подморнице: Не могу да ти кажем плату јер ће чути моја жена. Иначе, током службе официри добијају стан, пристојна примања и много других привилегија.
Један сте од најодликованијих руских подморничара?
Од 1983, када сам завршио виши официрски специјалистички курс „командант подморнице“, а затим и Вишу војнопоморску академију СССР-а, у Лењинграду, ни дана нисам би на копну или у Штабу. Учествовао сам у 15 дуготрајних (90 дана) подводних крстарења, на пет у улози команданта подморнице.
На грудима сам понео 14 медаља а најдража ми је „Рубин“ – за дизање потонуле АПК „Курск“ коју сам добио на захтев родбине настрадале посаде. Наиме, када сам завршио експертизу о потапању „Курска“, с њом сам упознао породице пострадалих, генералног конструктора адмирала Михаила Кузњецова, командира дивизије којој је „Курск“ припадао, и Ирину Зељовну, супругу командира брода. Ништа није сакривено нити прећутано.