GRUPNI PORTRET OBRENOVIĆA SA NARODOM

Istoričar Slobodan Jovanović kao portretist

Nastojeći da pronikne u kontinuitete, unutarnje i one izložene u delovanju Obrenovića, Jovanović se dosledno bavi sameravanjem odlika prethodnika i narednih u naslednom nizu. Efektni su, sa književne strane, u sticaju sličnosti i nesličnosti, parovi Miloš/Mihailo i Milan/Aleksandar, čija se poređenja izvode uzduž čitavog teksta rasprave. Ako je evropska kultura učinila da Mihailu manjka očeve političke energije, odsustvo moralnog vaspitanja stvorilo je od Milana i Aleksandra dva lika jedne iste unutrašnje neizgrađenosti

U tezama za narativističku filosofiju istorije, Frank Ankersmit se zalaže protiv krajnosti i predlaže srednje rešenje, tako što „istorizam zadržava ono što je prihvatljivo i u naučnom i u književnom pristupu istoriji, a izbegava ono što je u oba pristupa hiperbolično“. Vrlina istorijskog pisanja Slobodana Jovanovića leži u postignutoj ravnoteži između utemeljenog istorijskog istraživanja i primerne jezičke artikulacije njihovih rezultata.
Obrenovići i razdoblje njihove vlade ubedljivo pretežu u višetomnoj „ustavnoj istoriji“ Srbije XIX veka, koju je Slobodan Jovanović dugo oblikovao. Prvu vladu kneza Miloša nije zahvatio u svom višetomnom delu, ali komentariše istoriografski rad Mihaila Gavrilovića, ističući značaj vešto sređene građe u Gavrilovićevoj trilogiji o tvorcu autonomne kneževine. Da bi se imala, zaključuje Jovanović, „tačna ideja o Miloševu državništvu, mora se ući u pojedinosti, mora se videti izbliza šta je i kako Miloš radio“. Ključna sintagma ovde i jeste videti izbliza naspram širokih poteza naracije istoriografa. Jovanović sagledava izbliza Miloša, u raspravi o njegovoj Drugoj vladi, ali očima svoga oca, tada urednika službenih Srpskih novina: iz Uspomena Vladimira Jovanovića preuzima anegdotu o

razgovoru na osetljivu temu kako odgovoriti na pokušaj porte da ospori nasledno pravo na kneževski presto Srbije. Usred ozbiljnog političkog diskursa o konceptu za odgovor Carigradu, knez Miloš ubacuje slikovito poređenje da se „u trenucima opasnosti, Srbi znaju kao svinje pribiti jedan uz drugoga“. Vladimir, svedok izbliza, u svojim Uspomenama navodi kneževe reči, ali bez daljih napomena. Svedok iz druge ruke, Vladimirov sin istoričar – jamačno na osnovu usmene predaje svoga dugovečnog roditelja – u Drugoj vladi Miloša i Mihaila daje dodatne, humorno-ironijski nijansirane detalje, u kojima, s bezbedne vremenske razdaljine, razrađuje pozajmljenu povesnu anegdotu: „I kako mu je Vladimir izgledao slabo poznat s tim svinjskim navikama, koje je on kao nekadašnji trgovac sa svinjama znao dobro, Knez se raspričao s očiglednim uživanjem o tom frontu koji svinje prave u trenucima opasnosti.“ Kao i kod Plutarha, tako i u žitijima ustanika Vuka Karadžića i biografskim zapisima te portretskim deonicama Slobodana Jovanovića, prevagu odnose lične crte istaknutih pojedinaca. A svrha govora o njima je „više moralna nego istoriografska“, kako je o Plutarhu pisao Miloš N. Đurić.
Naraštaj Vladimira Jovanovića, obrazovan i liberalan, izražavao je čuđenje kako se pred njihovim pogledima legendarni junak pretvara u „oronulog starca“ i „seljačkog šereta“, s neretkim detinjim ispadima. Dotle Slobodan Jovanović, na više mesta, sa svoje kulturne visine, državotvornog kneza (kome inače bezuslovno priznaje najviši politički talenat i zaslugu), kvalifikuje i kao primitivca. To još potkrepljuje nečijom neverovatnom pričom da je Miloš „mogao o doručku pojesti presan jagnjeći bubreg, i opet da mu ne bude ništa“. U tom primeru očitava se, kao u kakvom zgusnutom opisu, razlika između dve generacije istog naroda, čija se elita svesno odmiče i teži preoblikovanju prema zahtevima nove epohe u zemlji što se oslobađa od tereta neželjenog nasleđa. Obe situacije simptomatski slikaju Milošev mentalitet, bolje od opširnih i uopštenih opisa. Pišući o Vukovim istorijskim spisima, i to posle svršetka dugog rada na pravnoj istoriji srpskog XIX veka, Slobodan Jovanović ističe da je „Vuk kao i Plutarh držao da kod velikih ljudi male stvari jesu neki put karakterističnije nego velike“, da Vuk nije pravio „one paradne slike koje se prave za potomstvo“, nego da su to „trenutni snimci“. Ako Vukovi modeli žive „više spolja nego iznutra“, Jovanović, ne bežeći od spoljnih opisa, suvereno ponire i u nutrinu, ne samo istorijskih figura već i samih procesa u kojima učestvuju.

Ovde nas ne zanimaju deonice u kojima se Obrenovići opisuju kao političke figure, na polju vladarskog delovanja, nego upravo one gde se karakterišu kao ličnosti. Jovanović ne ostaje dužan ni opisima koji pomažu da razumemo reagovanja učesnika u povesnim situacijama. Tako je, recimo, za državnički profil Milošev važan sledeći psihološki uvid: „Njegova prisebnost u opasnosti bila je strahovita. I onda kada je stajao najgore, bio je u stanju da posmatra svoju situaciju kao da bi bila tuđa, da pored njenih slabih strana uoči odmah i jake, i da iz ovih poslednjih odmah svu korist izvuče.“
U kontrastu, kao i u paraleli, Slobodan Jovanović upoređuje i osobine vladara Obrenovića međusobno. Poput „opako uviđavnog“ i sabranog rodonačelnika dinastije, prvi novovekovni kralj Srbije imao je „brzu i bistru procenu situacije“, ali je pod navalom teškoća „padao vrlo nisko, i gubio osećanje stida, koje ni inače nije bilo u njega jako“. Uostalom, kao i Miloš koji je „radi svog uspeha bio gotov na sva sagibanja, povijanja, prevrtanja“. Spram monolitne muževnosti Miloša, muževnog Milana pomućuju dimenzije slabosti i neravnoteže. Naspram oholog „nemog dostojanstva“ Mihaila, njegov slučajni naslednik, makar bio podvrgnut evropskom vaspitanju, pokazuje još evidentnije znake opadanja i dekadencije. Milan je, prema Jovanoviću, „više čovek od uobraženja nego čovek od izvršenja“, „više prgav nego odlučan“, „njegova kuraž i energija bila je plahovita ali kratkog daha“.
Nastojeći da pronikne u kontinuitete, unutarnje i one izložene u delovanju Obrenovića, Jovanović se dosledno bavi sameravanjem odlika prethodnika i narednih u naslednom nizu. Efektni su, sa književne strane, u sticaju sličnosti i nesličnosti, parovi Miloš/Mihailo i Milan/Aleksandar, čija se poređenja izvode uzduž čitavog teksta rasprave. Ako je evropska kultura učinila da Mihailu manjka očeve političke energije, odsustvo moralnog vaspitanja satvorilo je od Milana i Aleksandra dva lika jedne iste unutrašnje neizgrađenosti: „Aleksandar je bio hladan i podmukao […] Ni Milan nije bio vrlo iskren, ali je mnogo manje vladao sobom. On je mogao brzo da plane, i u trenucima jarosti govorio je i umovao kao veliko dete.“ Ako li pažljivije pratimo liniju portretisanja vladarskih figura, posebno u slučaju dva poslednja Obrenovića (kod kojih nalazimo forenzički tačne opise njihovog fizičkog izgleda), vidimo da se jednom naznačene osobine ponavljaju, dopunjuju i variraju, ali i ukrštaju sa oprečnim crtama.
U tom ukrštaju protivnosti i nesaglasja, istoričar dostiže višedimenzionalnost, koju povezujemo sa književnom veštinom i to retkih umetnika. Napokon, u sažetku svoga istorijskog višetomnika, Jovanović uspeva da zaokruži bitna obeležja svih vladara dinastije Obrenović, sa uzornom jasnotom i krajnje svedeno: „Miloš, kada se uzdigao do sile i gospodstva, živeo je na način turskih paša i vezira. Njegov sin Mihailo proveo je kao izgnanik dosta godina u tuđini, oženio se mađarskom plemićkom, i dobio je izgled starog blagorodnika. Milan, rođen u Vlaškoj, školovan u Parizu, opominjao je na one vlaške boljare koji se češće viđaju po pariskim bulevarima nego kod svoje kuće. Aleksandar, odgajen u Srbiji, bio je, ako ne po krvi, a ono po načinu života i po ličnom ukusu naš čovek.“

Čini se da je Milan Obrenović davao naročito inspirativnu građu za šire pripovedno oblikovanje. Period Milanove rane mladosti i školovanja, prekinut preranim dolaskom na kneževski presto – a slično je i sa Aleksandrom – dat je kao uvod u kakav bildungs roman, sa postupnom linijom razvoja, s napomenom da je formativno doba i kod oca i kod sina bilo naglo prekinuto. Autorska optika se često primiče istorijskim ličnostima, uvlači im se pod kožu, kao pripovedač svojim književnim junacima. O Milanu je autor Vlade Milana Obrenovića bio na pola puta da napiše roman, jer je građa o tom protivrečnom vladaru proizvela dugi niz kraćih i dužih živopisnih deonica u kojima je predstavljen kao koloritan književni lik, bulevarskog tipa. Moramo tome dodati i piščevo lajt-motivsko određenje Milana kao glumca i teatralne pojave. Milan je „i sa gomilom i sa pojedincima bio veliki glumac“, te je „u oskudici pravog oduševljenja“ imao „oduševljenje bar glumačko“ i „ukus teatralan“. Teatralni tonovi dopiru iz opisa Milanovih vojničkih kostimiranja i maštanja. Milan se povukao i spremao rat sa Bugarima „u najvećoj tajnosti kao jedno pozorišno iznenađenje koje će zadiviti svet.“ Kripto-romaneskni tok, sproveden kroz istorijsku raspravu, poentiran je opisom tragikomičnog Milanovog kraja: „Čovek lepog tela i telesnih uživanja, čovek pozorišta, politike i ratova, kralj Milan, zahvaljujući jednom slučajnom izletu u Jerusalim, odlazio je na onaj svet s ikonom i brojanicama. […] taj kralj Milan koji je za života, sa svojim novčanim nevoljama, zadavao toliko posla i sebi i drugima, umro je bez dugova.“
Naoko uzgredni uvidi premrežuju rasprave Slobodana Jovanovića i dodatno obogaćuju višestrane opise i portrete koje sastavljamo iz mnogih fragmenata. Sugestivno zvuče, u kontekstu predstave o Aleksandrovom odrastanju u praznom dvoru kao o zarobljeništvu, iskaz koji komprimuje silu sitnih podataka, jedna jedina rečenica, poput „Svet je viđao samo na državnim svečanostima“, ili opažanje iz godina njegovog vladanja, koje sugeriše, samo književno zaoštrenim okom vidljivu, tragičnu dimenziju kraljevog udesa: „U to vreme o njemu se govorilo kao o bolesnom mladom čoveku, premorenom vladalačkim naporima koje je pre vremena natovario na sebe, – i kome bi bilo potrebno da se vrati nanovo u maloletstvo.“
Kao što su vladarske figure oličenja epohe na koju manje ili više bitno utiču, tako je bilo neizbežno da vladarski niz kojem je posvetio tolike stranice Slobodan Jovanović sagleda i kao simbole kulturnog razvoja. Dok je Miloš i na prestolu ostao narodni čovek, njegov sin je, budući presudno oblikovan na strani, „gledao na našeg seljaka sa sažaljive visine jednog mađarskog ili vlaškog spahije“. Otklon nove srpske elite od narodnih korena postaje još primetniji u slučaju Milana. Dok se Mihailo, obzirno, klonio svojih omiljenih zabava „da ne bi narod, videći ga često u lovu i na konju, pomislio da zanemaruje državne poslove“, dotle se Milan na narodne pomisli nije odviše obazirao, sa nadmoćne uzvisine evropskog čoveka, o čemu Jovanović ostavlja razvijenu pripovednu sliku: „Na Srbiju gledao je s gorčinom kao na odveć primitivnu sredinu za svoju kulturnu prefinjenost. U dugim danima beogradske dosade, on je bio sav srećan kada bi s kojim stranim diplomatom prešao na ugarsku obalu u lov.“ Imajući na umu model džentlmena kao meru, Jovanović svoju definiciju pojedinca skrojenog prema evropskom kulturnom obrascu primenjuje na prvog modernog srpskog kralja: „Ako je odlika džentlmena da i u sreći i u nesreći bude jedan isti, niko nije bio manje džentlmen nego kralj Milan.“ Ipak, autor koji teži nepristrasnom zaključivanju kao naučnoj poziciji, daje neutralnu ocenu Milana: „Posmatran bez mržnje i ljubavi, kralj Milan ne izgleda, po svojim moralnim osobinama, rđav čovek.“
Koliko god se kneževi i kraljevi Obrenovići statusno ili obrazovno izdizali iznad podanika, odmicali od naroda od koga su potekli, krajnji zaključci višetomnog pretresa njihovih epoha i biografija, privode našeg istoričara prostom zaključku: „Vladaoci doma Obrenovića nisu u pogledu političke naravi ništa bolji od svog naroda.“ Ne samo kao istoričar, u preglednoj i utemeljenoj slici turbulentne putanje Srbije, nego i posmatrač i pripovedno suveren tumač istaknutih ličnosti i njihovih doprinosa, Slobodan Jovanović je, i kroz opise domaćina vladarskog doma Obrenovića i okruženja, utvrdio pouzdane temelje srpskom kulturnom samorazumevanju.

Sa naučnog skupa „Obrenovići i književnost“ održanog u Kragujevcu od 29. do 30. maja 2023. godine povodom dva veka od rođenja kneza Mihaila)