ГРУПНИ ПОРТРЕТ ОБРЕНОВИЋА СА НАРОДОМ

Историчар Слободан Јовановић као портретист

Настојећи да проникне у континуитете, унутарње и оне изложене у деловању Обреновића, Јовановић се доследно бави самеравањем одлика претходника и наредних у наследном низу. Ефектни су, са књижевне стране, у стицају сличности и несличности, парови Милош/Михаило и Милан/Александар, чија се поређења изводе уздуж читавог текста расправе. Ако је европска култура учинила да Михаилу мањка очеве политичке енергије, одсуство моралног васпитања створило је од Милана и Александра два лика једне исте унутрашње неизграђености

У тезама за наративистичку философију историје, Франк Анкерсмит се залаже против крајности и предлаже средње решење, тако што „историзам задржава оно што је прихватљиво и у научном и у књижевном приступу историји, а избегава оно што је у оба приступа хиперболично“. Врлина историјског писања Слободана Јовановића лежи у постигнутој равнотежи између утемељеног историјског истраживања и примерне језичке артикулације њихових резултата.
Обреновићи и раздобље њихове владе убедљиво претежу у вишетомној „уставној историји“ Србије XIX века, коју је Слободан Јовановић дуго обликовао. Прву владу кнеза Милоша није захватио у свом вишетомном делу, али коментарише историографски рад Михаила Гавриловића, истичући значај вешто сређене грађе у Гавриловићевој трилогији о творцу аутономне кнежевине. Да би се имала, закључује Јовановић, „тачна идеја о Милошеву државништву, мора се ући у појединости, мора се видети изблиза шта је и како Милош радио“. Кључна синтагма овде и јесте видети изблиза наспрам широких потеза нарације историографа. Јовановић сагледава изблиза Милоша, у расправи о његовој Другој влади, али очима свога оца, тада уредника службених Српских новина: из Успомена Владимира Јовановића преузима анегдоту о

разговору на осетљиву тему како одговорити на покушај порте да оспори наследно право на кнежевски престо Србије. Усред озбиљног политичког дискурса о концепту за одговор Цариграду, кнез Милош убацује сликовито поређење да се „у тренуцима опасности, Срби знају као свиње прибити један уз другога“. Владимир, сведок изблиза, у својим Успоменама наводи кнежеве речи, али без даљих напомена. Сведок из друге руке, Владимиров син историчар – јамачно на основу усмене предаје свога дуговечног родитеља – у Другој влади Милоша и Михаила даје додатне, хуморно-иронијски нијансиране детаље, у којима, с безбедне временске раздаљине, разрађује позајмљену повесну анегдоту: „И како му је Владимир изгледао слабо познат с тим свињским навикама, које је он као некадашњи трговац са свињама знао добро, Кнез се распричао с очигледним уживањем о том фронту који свиње праве у тренуцима опасности.“ Као и код Плутарха, тако и у житијима устаника Вука Караџића и биографским записима те портретским деоницама Слободана Јовановића, превагу односе личне црте истакнутих појединаца. А сврха говора о њима је „више морална него историографска“, како је о Плутарху писао Милош Н. Ђурић.
Нараштај Владимира Јовановића, образован и либералан, изражавао је чуђење како се пред њиховим погледима легендарни јунак претвара у „оронулог старца“ и „сељачког шерета“, с неретким детињим испадима. Дотле Слободан Јовановић, на више места, са своје културне висине, државотворног кнеза (коме иначе безусловно признаје највиши политички таленат и заслугу), квалификује и као примитивца. То још поткрепљује нечијом невероватном причом да је Милош „могао о доручку појести пресан јагњећи бубрег, и опет да му не буде ништа“. У том примеру очитава се, као у каквом згуснутом опису, разлика између две генерације истог народа, чија се елита свесно одмиче и тежи преобликовању према захтевима нове епохе у земљи што се ослобађа од терета нежељеног наслеђа. Обе ситуације симптоматски сликају Милошев менталитет, боље од опширних и уопштених описа. Пишући о Вуковим историјским списима, и то после свршетка дугог рада на правној историји српског XIX века, Слободан Јовановић истиче да је „Вук као и Плутарх држао да код великих људи мале ствари јесу неки пут карактеристичније него велике“, да Вук није правио „оне парадне слике које се праве за потомство“, него да су то „тренутни снимци“. Ако Вукови модели живе „више споља него изнутра“, Јовановић, не бежећи од спољних описа, суверено понире и у нутрину, не само историјских фигура већ и самих процеса у којима учествују.

Овде нас не занимају деонице у којима се Обреновићи описују као политичке фигуре, на пољу владарског деловања, него управо оне где се карактеришу као личности. Јовановић не остаје дужан ни описима који помажу да разумемо реаговања учесника у повесним ситуацијама. Тако је, рецимо, за државнички профил Милошев важан следећи психолошки увид: „Његова присебност у опасности била је страховита. И онда када је стајао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче.“
У контрасту, као и у паралели, Слободан Јовановић упоређује и особине владара Обреновића међусобно. Попут „опако увиђавног“ и сабраног родоначелника династије, први нововековни краљ Србије имао је „брзу и бистру процену ситуације“, али је под навалом тешкоћа „падао врло ниско, и губио осећање стида, које ни иначе није било у њега јако“. Уосталом, као и Милош који је „ради свог успеха био готов на сва сагибања, повијања, превртања“. Спрам монолитне мужевности Милоша, мужевног Милана помућују димензије слабости и неравнотеже. Наспрам охолог „немог достојанства“ Михаила, његов случајни наследник, макар био подвргнут европском васпитању, показује још евидентније знаке опадања и декаденције. Милан је, према Јовановићу, „више човек од уображења него човек од извршења“, „више пргав него одлучан“, „његова кураж и енергија била је плаховита али кратког даха“.
Настојећи да проникне у континуитете, унутарње и оне изложене у деловању Обреновића, Јовановић се доследно бави самеравањем одлика претходника и наредних у наследном низу. Ефектни су, са књижевне стране, у стицају сличности и несличности, парови Милош/Михаило и Милан/Александар, чија се поређења изводе уздуж читавог текста расправе. Ако је европска култура учинила да Михаилу мањка очеве политичке енергије, одсуство моралног васпитања сатворило је од Милана и Александра два лика једне исте унутрашње неизграђености: „Александар је био хладан и подмукао […] Ни Милан није био врло искрен, али је много мање владао собом. Он је могао брзо да плане, и у тренуцима јарости говорио је и умовао као велико дете.“ Ако ли пажљивије пратимо линију портретисања владарских фигура, посебно у случају два последња Обреновића (код којих налазимо форензички тачне описе њиховог физичког изгледа), видимо да се једном назначене особине понављају, допуњују и варирају, али и укрштају са опречним цртама.
У том укрштају противности и несагласја, историчар достиже вишедимензионалност, коју повезујемо са књижевном вештином и то ретких уметника. Напокон, у сажетку свога историјског вишетомника, Јовановић успева да заокружи битна обележја свих владара династије Обреновић, са узорном јаснотом и крајње сведено: „Милош, када се уздигао до силе и господства, живео је на начин турских паша и везира. Његов син Михаило провео је као изгнаник доста година у туђини, оженио се мађарском племићком, и добио је изглед старог благородника. Милан, рођен у Влашкој, школован у Паризу, опомињао је на оне влашке бољаре који се чешће виђају по париским булеварима него код своје куће. Александар, одгајен у Србији, био је, ако не по крви, а оно по начину живота и по личном укусу наш човек.“

Чини се да је Милан Обреновић давао нарочито инспиративну грађу за шире приповедно обликовање. Период Миланове ране младости и школовања, прекинут прераним доласком на кнежевски престо – а слично је и са Александром – дат је као увод у какав билдунгс роман, са поступном линијом развоја, с напоменом да је формативно доба и код оца и код сина било нагло прекинуто. Ауторска оптика се често примиче историјским личностима, увлачи им се под кожу, као приповедач својим књижевним јунацима. О Милану је аутор Владе Милана Обреновића био на пола пута да напише роман, јер је грађа о том противречном владару произвела дуги низ краћих и дужих живописних деоница у којима је представљен као колоритан књижевни лик, булеварског типа. Морамо томе додати и пишчево лајт-мотивско одређење Милана као глумца и театралне појаве. Милан је „и са гомилом и са појединцима био велики глумац“, те је „у оскудици правог одушевљења“ имао „одушевљење бар глумачко“ и „укус театралан“. Театрални тонови допиру из описа Миланових војничких костимирања и маштања. Милан се повукао и спремао рат са Бугарима „у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет.“ Крипто-романескни ток, спроведен кроз историјску расправу, поентиран је описом трагикомичног Милановог краја: „Човек лепог тела и телесних уживања, човек позоришта, политике и ратова, краљ Милан, захваљујући једном случајном излету у Јерусалим, одлазио је на онај свет с иконом и бројаницама. […] тај краљ Милан који је за живота, са својим новчаним невољама, задавао толико посла и себи и другима, умро је без дугова.“
Наоко узгредни увиди премрежују расправе Слободана Јовановића и додатно обогаћују вишестране описе и портрете које састављамо из многих фрагмената. Сугестивно звуче, у контексту представе о Александровом одрастању у празном двору као о заробљеништву, исказ који компримује силу ситних података, једна једина реченица, попут „Свет је виђао само на државним свечаностима“, или опажање из година његовог владања, које сугерише, само књижевно заоштреним оком видљиву, трагичну димензију краљевог удеса: „У то време о њему се говорило као о болесном младом човеку, премореном владалачким напорима које је пре времена натоварио на себе, – и коме би било потребно да се врати наново у малолетство.“
Као што су владарске фигуре оличења епохе на коју мање или више битно утичу, тако је било неизбежно да владарски низ којем је посветио толике странице Слободан Јовановић сагледа и као симболе културног развоја. Док је Милош и на престолу остао народни човек, његов син је, будући пресудно обликован на страни, „гледао на нашег сељака са сажаљиве висине једног мађарског или влашког спахије“. Отклон нове српске елите од народних корена постаје још приметнији у случају Милана. Док се Михаило, обзирно, клонио својих омиљених забава „да не би народ, видећи га често у лову и на коњу, помислио да занемарује државне послове“, дотле се Милан на народне помисли није одвише обазирао, са надмоћне узвисине европског човека, о чему Јовановић оставља развијену приповедну слику: „На Србију гледао је с горчином као на одвећ примитивну средину за своју културну префињеност. У дугим данима београдске досаде, он је био сав срећан када би с којим страним дипломатом прешао на угарску обалу у лов.“ Имајући на уму модел џентлмена као меру, Јовановић своју дефиницију појединца скројеног према европском културном обрасцу примењује на првог модерног српског краља: „Ако је одлика џентлмена да и у срећи и у несрећи буде један исти, нико није био мање џентлмен него краљ Милан.“ Ипак, аутор који тежи непристрасном закључивању као научној позицији, даје неутралну оцену Милана: „Посматран без мржње и љубави, краљ Милан не изгледа, по својим моралним особинама, рђав човек.“
Колико год се кнежеви и краљеви Обреновићи статусно или образовно издизали изнад поданика, одмицали од народа од кога су потекли, крајњи закључци вишетомног претреса њихових епоха и биографија, приводе нашег историчара простом закључку: „Владаоци дома Обреновића нису у погледу политичке нарави ништа бољи од свог народа.“ Не само као историчар, у прегледној и утемељеној слици турбулентне путање Србије, него и посматрач и приповедно суверен тумач истакнутих личности и њихових доприноса, Слободан Јовановић је, и кроз описе домаћина владарског дома Обреновића и окружења, утврдио поуздане темеље српском културном саморазумевању.

Са научног скупа „Обреновићи и књижевност“ одржаног у Крагујевцу од 29. до 30. маја 2023. године поводом два века од рођења кнеза Михаила)