ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Срби и Немци

Главни проблем с Немачком је у томе што кад год економски, политички или војно ојача, она се, по навици, увек упути на Балкан ка Србији, као свом историјском полигону за „тренирање строгоће“. То се обично заврши тако што Срби плате огромну цену, Немци изгубе рат – а Енглези профитирају!

У антологијској секвенци филма Боба Фосија „Кабаре“, у пуној успутној сеоској механи у немачкој провинцији крајем 1930-их година, људи, омладина и деца на звуке нацистичке песме „Будућност припада нама“ – као у трансу устају и дижу у знак фашистичког поздрава руке увис! Мало поред њих, за другим столом, на питање свог сумњичавог пријатеља, Енглеза: „Хоћете ли моћи да их контролишете?“ – представник старе и богате немачке аристократије, одлазећи из кафане, при уласку у свој скупоцени мерцедес, одговара ноншалантним и ироничним слегањем раменима: „Ма, ситни су они за нас…“
Колико су били ситни, цео свет је видео неколико година касније!
Својевремено, нимало ми се није допало рушење Берлинског зида. Занос и одушевљење с којим је цео „демократски свет“ дочекао ту грађевинску деструкцију, а Горбачов поготову, наговештавао је почетак нове, врло мутне работе, за коју данас знамо да се зове Нови светски поредак. Наравно, постало је тада неодрживо, па и нехумано, да један исти народ живи у две државе, одвојен бетонским зидом. Али нехумана је и неодржива наша садашња ситуација у којој српски народ већ деценијама живи у две државе, Србији и БиХ, из треће, Хрватске, протерано је двеста педесет хиљада Срба, војном интервенцијом Америке, НАТО-а и те исте „уједињене Немачке“, док је из наше окупиране јужне покрајине, Косова и Метохије, протерано преко двеста хиљада Срба – бомбардовањем Београда, Новог Сада, Ниша и других српских градова, под претњом њиховог потпуног уништења. И гле, коинциденције, опет под вођством Америке, НАТО-а и „уједињене Немачке“. Треба ли уопште и поменути (не да треба него је неопходно, због српског кратког памћења!) да је баш та „уједињена Немачка“ била главни фактор разбијања бивше Југославије!
Као што је и данас предводник тзв. ЕУ у нападу на Русију и снабдевању нацистичког режима у Украјини оружјем, тенковима, ракетама… Независно од тога што је њена садашња политичка врхушка, с потпуно неспособним канцеларом и министарком спољних послова „необичне прошлости“, под диктатом Америке скоро до краја уништила некадашњу моћну немачку економију, остала глува, слепа и нема на уништење од стране Америке и Велике Британије гасовода у Северном мору, најважније жиле куцавице у претходним деценијама њеног вртоглавог економског раста. У чему је ту логика? Има ли је уопште?
Најзад, питање свих питања: зашто Немци толико мрзе Словене – Русе и Србе, првенствено… Није, ваљда, зато што им је један Србин, несрећни Гаврило Принцип убио престолонаследника? Колико су у међусобним ратовима након тога Американци, Немци, Французи, Енглези… поубијали једни друге, у милионима душа, па су сада, „као фол“, сви уједињени у међусобној љубави и жељи да убију што више Руса. Зар Немцима није било довољно више од 20 милиона Руса настрадалих у Другом светском рату од лудачке Хитлерове војне машинерије?
Нешто ту с Немачком и Немцима, генетски, није сасвим у реду. Па иако ми Срби данас у Немачку извозимо преко 60 одсто махом пољопривредних и прехрамбених производа, а наш председник улаже огромну енергију да тај тренд одржи, јер просто речено, од тога зависи наша економија, плате, пензије – не морамо да их због тога сматрамо „Божјим анђелима“ који обожавају Србе. Напротив! Увек су кретали у ратове против нас и убијали без милости! Економија с тим нема никакве везе. Јер немачки политичари су опет на челу колоне која упорно, у свакој прилици, мало-помало, отима Косово и Метохију од српског народа и даје га у руке помахниталом Аљбину Куртију и албанским сецесионистима! Истина, нисам сигуран да ли овога пута у томе предњачи баш немачки канцелар Олаф Шолц (у „чувеном“ Шолц–Макроновом плану за решавање питања КиМ), јер Немачку и Шолца више нико не консултује ни када им у ваздух дигну сопствени гасовод, који су платили стотине милиона евра, већ их о томе обавесте „савезници“ тек у јутарњим издањима новина!
Ипак, истине ради, треба рећи и да је 1960-их и 1970-их година та иста Немачка збринула готово милион радника с простора бивше СФРЈ. Да ли је у питању била нека врста компензације уместо ратне одштете, тајног договора између Тита и Бранта, или нечег трећег, не знам. Тек, тај „аранжман“ донео је много користи и Србима и Немцима. Једнима марке, другима неопходну јефтину радну снагу. А у време најжешће антисрпске пропаганде у Немачкој, средином деведесетих, наши радници су као најцењенији „гастарбајтери“ и даље несметано радили свој посао у немачким фирмама, доносили у Србију на стотине хиљада марака, зидали у својим селима куће на више спратова с фонтанама и лифтом, те правили свадбе за више хиљада људи. Зашто данас те кућерине, замкови и палате, углавном по источној Србији, зврје празне, то је нека друга прича…
Заправо, главни проблем с Немачком је у томе што кад год економски, политички или војно ојача, она се, по навици, увек упути на Балкан ка Србији, као свом историјском полигону за „тренирање строгоће“. То се обично заврши тако што Срби плате огромну цену, Немци изгубе рат – а Енглези профитирају!