GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM… I N V E R Z I J A

Inverzija smisla je, po svemu sudeći, najočitija u sferi politike i to u celom svetu. Tu veće razlike između vlasti i tzv. opozicije gotovo i da nema. Prednjači, na primer, Amerika, gde već sto godina dve iste partije, fingirajući da „kidišu“ jedna na drugu, na izborima nastoje da dođu na vlast kako bi nastavile da vode istu politiku pljačkanja celog čovečanstva

Da je proklamovana velika opasnost po čovečanstvo, a koja se zove „globalno zagrevanje“, možda samo perfidna globalistička propaganda u cilju gomilanja profita i nametanja terora „zelene agende“, govore nam ovoga puta Eskimi. Jer taj fenomen, koji je toliko zabrinuo zapadni svet, za njih je – dobitak! Pre neku godinu, u emisiji poznatog satelitskog kanala o prirodi i životinjama, Iv Kusto, sin poznatog Žaka Kustoa, pita Eskima: „Šta mislite o globalnom otopljenju?“… „Mislim da je to sjajna stvar“, kaže Eskim, „toplije nam je, ne moramo da trošimo mnogo drva za grejanje i tako uštedimo dosta para“… „A beli medvedi, šta oni da rade?“, na to će užasnuti Kusto, „topljenjem leda, oni su prinuđeni da prelaze veće udaljenosti plivajući, a ne samo da u rupama u ledu vrebaju foke, koje izađu da udahnu vazduh…“ „Dobro je kad je toplo“, završava Eskim diskusiju, očigledno ne razumevajući baš do kraja ovu Kustoovu naučnu eksplikaciju.
Ili baš obrnuto. Upravo razumevajući je i negirajući je bolje od nas. Jer možda se ponekad istine kriju baš u radikalnim negacijama nametnutih inverzija, koje su mnogo bliže tzv. zdravorazumskoj logici Eskima nego logici uvaženih naučnika sa akademskim titulama, školovanim ceo život na konvencionalnom znanju belog čoveka, na najskupljim evropskim i američkim univerzitetima. Zaista, nije li bolje da nam je zimi toplo, te da uštedimo na izdacima za grejanje, nego da sečemo vene zbog toga što bele medvede mrzi da plivaju? Uostalom, sve se više čuju mišljenja zaista ozbiljnih naučnika i klimatologa da je tzv. proces globalnog zagrevanja jednostavno „naduvan“. Nešto slično koroni.
Međutim, inverzija smisla je, po svemu sudeći, najočitija u sferi politike i to u celom svetu. Tu veće razlike između vlasti i tzv. opozicije gotovo i da nema. Prednjači, na primer, Amerika, gde već sto godina dve iste partije, fingirajući da „kidišu“ jedna na drugu, na izborima nastoje da dođu na vlast kako bi nastavile da vode istu politiku pljačkanja celog čovečanstva, ukoliko im Rusi i Kinezi, u koje su danas uprte oči četiri petine slobodoljubivog čovečanstva, u narednim decenijama ne pomrse račune. Nažalost, tu i takvu demokratiju koju su Anglosaksonci samo od 1945. pa do danas, u više od sto ratova izvezli na sve strane sveta, pobivši desetine miliona ljudi, teško je zaustaviti. O tome nam govore primeri nekih „najsvežijih demokratija“ po svetskim zabitima, ali i u srcu Evrope, u kojoj besni rat u Ukrajini, gde su, nakon „obojenih revolucija“ i „virtuelnih izbora“, oni koji su izgubili automatski prešli u tamnice s presudama od po sto i više godina, ili su jednostavno nestali!
Mislim, zapravo, da kad je politika u pitanju, suština je svuda ista: naime, ni vlast ni opozicija nikako da se slože oko jednog sasvim „nevažnog“‚ pitanja – kako živi narod? Jer dok vlast smatra da narod u datim okolnostima živi sve bolje i bolje, opozicija tvrdi da živi sve gore i gore. Šta to dokazuje? Naravno, prostu istinu o tome da i vlast i opozicija o narodu imaju veoma nejasnu, gotovo maglovitu predstavu, kao o nekoj virtuelnoj stvarnosti koja služi isključivo za podmirivanje njihovih političkih i materijalnih, a često samo materijalnih ambicija. Narod se, uistinu, ne bavi politikom već sopstvenom egzistencijom i ne živi onako kako političari umišljaju da živi nego onako kako mora!
Sklon sam verovanju da je tzv. demokratski parlamentarizam do sada postao najtotalitarniji oblik vlasti u istoriji razvoja ljudske civilizacije, odnosno potpuna inverzija suštinske demokratije. On je, defakto, vrhunski produkt virtuelne političke scene, na kojoj vlastodršci uglavnom vladaju na iluziji o tome da su izabrani od strane naroda, a zapravo narod nije imao nikakav izbor jer je birao između „mnoštva istog“. Primer izbora predsednika Srbije s podrškom birača od preko 60 posto samo je jedan od retkih izuzetaka u današnjem svetu, koji to pravilo potvrđuje.
Ipak, kada je inverzija smisla u pitanju, moramo da zaključimo da je definitivno najčuveniji, istina literarni predložak tog fenomena, antiutopijski roman DŽordža Orvela „1984“, objavljen daleke 1949. U njemu se nalaze tri, možda najviše upotrebljavana citata u prethodnih 70 godina, kako u literaturi, tako i u sferama politike, filozofije ili običnog života: „Rat je mir, sloboda je ropstvo i neznanje je moć.“ Iako zamišljen i pisan na nekim drugim premisama, nekog drugog vremena, ovi citati su od literarnih metafora postali opipljivi postulati inverzije smisla, na kojima se uspostavila hegemonija Amerike i NATO-a nad ostatkom čovečanstva, koji sve do sada nije imao ni snage, a ni volje da se tom surovom neokolonijalizmu odupre. Ali čini se da je Amerika danas došla do kraja svoje bajke sa srećnim završetkom. Inverzija smisla koji je nametnula čovečanstvu završava se onako kako je jedino i bilo moguće – u besmislu sopstvenog postojanja.
A što se polarnih medveda tiče, ne brinite, oni se snalaze. Silaze sve niže, u toplije delove Arktika, gde lakše dolaze do hrane – dok je u Kanadi ulovljen beli medved čija je DNK analiza pokazala da je to već druga generacija mešavine belog medveda i grizlija. Eto, rešenja. Medved je medved.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *