GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM… B A L K O N

Gigantski gradovi postali su osnovni uzrok stagnacije i pada kulturnih vrednosti i ozbiljan simptom njihovog raspada. Urbanistička eksplozija i gigantizam svih gradskih sistema definitivno su ugrozili živote ljudi i neposrednost komunikacije u megapolisu

Čuveni hotel „Bristol“ u Beogradu, u Karađorđevoj ulici, tokom više od 110 godina postojanja, posetile su brojne poznate i uticajne ličnosti. Hotel je bio svedok zanimljivih vremena: izgradnja, koja je počela 1910, a završena 1912, bila je poverena poznatom beogradskom arhitekti Nikoli Nestoroviću. Uprkos razaranjima kojima je Beograd bio izložen u prošlosti, nakon rekonstrukcije, a zbog svoje izuzetne lepote i važnosti za urbanistički razvoj Beograda, „Bristol“ danas predstavlja nepokretno kulturno dobro i nalazi se pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda od 1987. godine.
A preko puta „Bristola“, u manje značajnoj zgradi, ali danas takođe lepoj i rekonstruisanoj, koja, kao i njeni stanari, nikada nije bila pod nečijom zaštitom, živeli smo kod moje bake, moji roditelji i ja. Sve do 1960, u jednom od onih prostranih predratnih stanova, na prvom spratu, s prolaznim sobama i plafonima visine od „pet metara“ koje je zimi praktično bilo nemoguće zagrejati. Sećam se, kada bi, nakon što smo se odselili u novi stan kod Tašmajdana, preko zime dolazili u posetu mojoj baki, imao sam privilegiju da mi baka zagreje crep u peći, stavi pod jorgan, da bih onda uleteo u tako pripremljen topao kutak i zaplovio ka zemlji snova.
Stan je imao jedan omanji balkon sa ulične strane, a kako je bio na prvom spratu, on je preko leta, zapravo, bio glavna atrakcija, nešto kao dnevni kućni bioskop. Kada bi sunce počelo da zalazi ka zapadu i Zemunu i nastupala hladovina, svi bismo se „nabili“ na taj balkončić i posmatrali ljude i događaje kao u nekom „slow motion“ filmu, koji se odvijao pod nama. Baka je, naravno, poznavala sve komšije koje su prolazile ispod balkona i sa svakim bi promenila po neku rečenicu, u cilju dobre informisanosti građana. To je bilo doba laganog, iz vizure mojih današnjih godina, gotovo nestvarnog života. Verovatno da je to bila samo iluzija, jer sam bio mali i činilo mi se da svet postoji samo zbog mene. Nakon niza godina sve je to „prohujalo s vihorom“.
Šta se u proteklim decenijama dogodilo s našim Beogradom? Jednostavno rečeno, postao je megapolis, i sve više poprimao oblik „betonske džungle“, koje su odavno nicale širom sveta. Naravno, metamorfoza grada od petsto hiljada stanovnika pedesetih godina, u dva i po miliona danas, imala je cenu. Mnoge dobre i tradicionalne stvari su nestale, a danak globalizmu je plaćen na manje ili više surov način. Jer tzv. stari i miran tradicionalan porodični život ustupio je mestu jednoj vrsti življenja i životarenja „na ivici nervnog sloma“. Postalo je očigledno da neusmeren i haotičan grad pri kraju 20. i početku 21. veka kao da seje seme sopstvenog uništenja. Gigantski gradovi postali su osnovni uzrok stagnacije i pada kulturnih vrednosti i ozbiljan simptom njihovog raspada. Urbanistička eksplozija i gigantizam svih gradskih sistema definitivno su ugrozili živote ljudi i neposrednost komunikacije u megapolisu.
Ali ono što se dogodilo nama 3. i 4. maja ove godine, kada su jedno dete i jedan mladić postali masovne ubice, celokupno naše društvo prodrmalo je iz temelja i uzrokovalo razoran društveni i politički tektonski poremećaj, od koga se dugo nećemo oporaviti. Nažalost, na tako veliku tragediju nakalemili su se, po običaju, politički interesi nekih naših tzv. opozicionih stranaka i njihovih lidera, bilo parlamentarnih ili vanparlamentarnih, koji su pod parolom „Borba protiv nasilja“ počeli da organizuju masovne proteste građana Beograda, u vidu već poznatih šetnji gradom, zaustavljanja saobraćaja, doboša, pištaljki, transparenata, monologa manje ili više poznatih glumaca, a pre svega lutke obešenog predsednika Srbije. Kao da nismo svi protiv nasilja! Ili kao da smo svi mentalno zaostali pa prihvatamo njihovu „mantru“ da to nije politički protest nego bunt naroda, nagomilana energija nezadovoljstva protiv – e, tu nastaje problem jer ne znam protiv čega? Protiv sopstvenog života? U redu, ali hajde onda svi da stanemo u tu kolonu, jer ko je ikada bio sasvim zadovoljan svojim životom? Sem „retarda“, naravno…
Međutim, šta „protestanti“ zaista traže? Ostavke pojedinih ministara, premijerke i naravno predsednika Vučića. Zašto? Zato što su oni krivi jer nisu sprečili ova dva masovna ubistva. „O tempora, o mores“! Kao da neko bilo gde u svetu, u Americi, gde se takve tragedije dešavaju na nedeljnom nivou, može da zna kada će neki do tada anonimni ludak dohvatiti oružje i početi da puca po nedužnoj deci i ljudima! Jedino izbore, koje im nudi predsednik Srbije – ne traži niko! Jer čak i cenzus od samo tri odsto za mnoge od njih je nepremostiva prepreka. Oni bi da ponove 5. oktobar i da sa ulice uskoče u ministarske fotelje? Zar nam svima nije bilo dosta te nesreće od koje se još oporavljamo?