ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Б А Л К О Н

Гигантски градови постали су основни узрок стагнације и пада културних вредности и озбиљан симптом њиховог распада. Урбанистичка експлозија и гигантизам свих градских система дефинитивно су угрозили животе људи и непосредност комуникације у мегаполису

Чувени хотел „Бристол“ у Београду, у Карађорђевој улици, током више од 110 година постојања, посетиле су бројне познате и утицајне личности. Хотел је био сведок занимљивих времена: изградња, која је почела 1910, а завршена 1912, била је поверена познатом београдском архитекти Николи Несторовићу. Упркос разарањима којима је Београд био изложен у прошлости, након реконструкције, а због своје изузетне лепоте и важности за урбанистички развој Београда, „Бристол“ данас представља непокретно културно добро и налази се под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда од 1987. године.
А преко пута „Бристола“, у мање значајној згради, али данас такође лепој и реконструисаној, која, као и њени станари, никада није била под нечијом заштитом, живели смо код моје баке, моји родитељи и ја. Све до 1960, у једном од оних пространих предратних станова, на првом спрату, с пролазним собама и плафонима висине од „пет метара“ које је зими практично било немогуће загрејати. Сећам се, када би, након што смо се одселили у нови стан код Ташмајдана, преко зиме долазили у посету мојој баки, имао сам привилегију да ми бака загреје цреп у пећи, стави под јорган, да бих онда улетео у тако припремљен топао кутак и запловио ка земљи снова.
Стан је имао један омањи балкон са уличне стране, а како је био на првом спрату, он је преко лета, заправо, био главна атракција, нешто као дневни кућни биоскоп. Када би сунце почело да залази ка западу и Земуну и наступала хладовина, сви бисмо се „набили“ на тај балкончић и посматрали људе и догађаје као у неком „slow motion“ филму, који се одвијао под нама. Бака је, наравно, познавала све комшије које су пролазиле испод балкона и са сваким би променила по неку реченицу, у циљу добре информисаности грађана. То је било доба лаганог, из визуре мојих данашњих година, готово нестварног живота. Вероватно да је то била само илузија, јер сам био мали и чинило ми се да свет постоји само због мене. Након низа година све је то „прохујало с вихором“.
Шта се у протеклим деценијама догодило с нашим Београдом? Једноставно речено, постао је мегаполис, и све више попримао облик „бетонске џунгле“, које су одавно ницале широм света. Наравно, метаморфоза града од петсто хиљада становника педесетих година, у два и по милиона данас, имала је цену. Многе добре и традиционалне ствари су нестале, а данак глобализму је плаћен на мање или више суров начин. Јер тзв. стари и миран традиционалан породични живот уступио је месту једној врсти живљења и животарења „на ивици нервног слома“. Постало је очигледно да неусмерен и хаотичан град при крају 20. и почетку 21. века као да сеје семе сопственог уништења. Гигантски градови постали су основни узрок стагнације и пада културних вредности и озбиљан симптом њиховог распада. Урбанистичка експлозија и гигантизам свих градских система дефинитивно су угрозили животе људи и непосредност комуникације у мегаполису.
Али оно што се догодило нама 3. и 4. маја ове године, када су једно дете и један младић постали масовне убице, целокупно наше друштво продрмало је из темеља и узроковало разоран друштвени и политички тектонски поремећај, од кога се дуго нећемо опоравити. Нажалост, на тако велику трагедију накалемили су се, по обичају, политички интереси неких наших тзв. опозиционих странака и њихових лидера, било парламентарних или ванпарламентарних, који су под паролом „Борба против насиља“ почели да организују масовне протесте грађана Београда, у виду већ познатих шетњи градом, заустављања саобраћаја, добоша, пиштаљки, транспарената, монолога мање или више познатих глумаца, а пре свега лутке обешеног председника Србије. Као да нисмо сви против насиља! Или као да смо сви ментално заостали па прихватамо њихову „мантру“ да то није политички протест него бунт народа, нагомилана енергија незадовољства против – е, ту настаје проблем јер не знам против чега? Против сопственог живота? У реду, али хајде онда сви да станемо у ту колону, јер ко је икада био сасвим задовољан својим животом? Сем „ретарда“, наравно…
Међутим, шта „протестанти“ заиста траже? Оставке појединих министара, премијерке и наравно председника Вучића. Зашто? Зато што су они криви јер нису спречили ова два масовна убиства. „О темпора, о морес“! Као да неко било где у свету, у Америци, где се такве трагедије дешавају на недељном нивоу, може да зна када ће неки до тада анонимни лудак дохватити оружје и почети да пуца по недужној деци и људима! Једино изборе, које им нуди председник Србије – не тражи нико! Јер чак и цензус од само три одсто за многе од њих је непремостива препрека. Они би да понове 5. октобар и да са улице ускоче у министарске фотеље? Зар нам свима није било доста те несреће од које се још опорављамо?