Филозоф Александар Секацки – У НАШИМ НОВИМ РЕГИОНИМА РЕШАВА СЕ СУДБИНА СВЕТА

Разговарао Сергеј Рјазанов

Коначна битка је неизбежна. Немогуће је да ове елите тако лако, без напора, потчине себи свет. Ни Америка, и даље најмоћнија сила, где је раскол најочигледнији, коначну битку не може избећи. Да ли ће то достићи размере новог грађанског рата у Сједињеним Државама, сад је немогуће рећи, али верујем да ће се амерички Савонарола, разобличитељ греха, ипак појавити. Међутим, Русија у овом сукобу има сопствени фронт – фронт у буквалном смислу. Наша битка је тренутно у току. Русија заступа интересе људи укорењених у историји, у људској природи. Држи одбрану од западног света – тешко, али држи

Руско-украјински или, шире, руско-западни сукоб постао је највећа конфронтација од Другог светског рата, не само војно већ и вредносно, идеолошки. Филозофски. Саговорник „Аргумената недеље“ је филозоф и писац Александар Секацки, ванредни професор Санктпетербуршког државног универзитета, један од најзанимљивијих мислилаца савремене Русије.

Управо сте се вратили са службеног пута – из Ростова, где сте држали предавања студентима Донбаса.
Да, за студенте из Доњецка, Луганска, Маријупоља и других места у Новорусији. Чврсти момци, многи од њих су били у локалној милицији. Навикао сам на студенте нашег петербуршког универзитета који углавном живе у електронским ходницима самоће, а ови момци су ме импресионирали својом комуникативношћу: користе сваку прилику да започну разговор, спремни су да пруже раме једни другима. Дубина живота тамо је запањујућа.
Актуелни сукоб видите као ни мање ни више него конфронтацију традиционалне личности и, како је називате, „западне химеричне цивилизације“. Објасните.
Нисам једини који то види на овај начин. Та конфронтација се први пут појавила у Сједињеним Државама – пре најмање 10 или 15 година. Конфронтација ојачане либералне постмодернистичке тржнице, с једне стране, и личности, људске личности, с друге. Важна прекретница била је Трампова неочекивана победа на председничким изборима 2017. године. Готово сви мејнстрим медији, све елите, укључујући и академске, наступале су против њега – а ипак је Трамп победио, обични људи су успели да кажу своју одлучну реч. То је био изузетно забрињавајући сигнал за либералне снаге које се могу описати као снаге социјалног инжењеринга. Морамо им одати признање: научили су лекције, консолидовали се, припремили – и победили на следећим изборима.
На Западу можемо уочити јединствену појаву у светској историји. Просечна особа и средња класа су обдарени маргиналним статусом. Средња класа, која се у свим временима сматрала сољу земље! Све врсте авангарде, друштвене и уметничке, одувек су биле ad marginem. А сад су сви ранији маргиналци, све мањине преузеле власт – и политичку и друштвену. Преузели су власт над колевком, над дететом и формирају упрошћено човечанство.

По чему упрошћено?
По томе што се оно „ослобађа“ наслеђа историје. Типичан студент америчког или европског универзитета размишља овако: шта нас брига за мртве, за оне којих више нема? Али мртви су аутори скоро свих књига, скоро свих дела човечанства. Људи су увек одржавали комуникацију с мртвима, она је веома поучна. А данас на Западу долази до поништавања историје, укидања селективних слојева културе. Гласови из прошлости су потиснути или кориговани. Сва та запањујућа цензура, елиминисање политички некоректних фраза, политички некоректних разматрања – све је то покушај да се одбаци комуникација с мртвима како би се поједноставило „састављање“ личности. И учинити то транспарентним, манипулисаним, погодним за програмирање. Спољашња привидна компликација – појава више полова – у ствари је само поједностављење: поларитет мушког и женског је подељен.
Под „влашћу над дететом“ подразумевате малолетничко правосуђе?
Да, између осталог, али малолетничко правосуђе је већ последица. Последица победе психоаналитичара. Отворила се прилика за најдубље манипулације: које цртаће да гледају деца, које књиге да им читају, којим играчкама да се играју. Као резултат, дошло је до манипулација хормонско-хируршке природе, односно до промене пола, што је на Западу постало уобичајено. Нехотице се присећамо стиха из „Бубашваба“: „Доведите ми, звери, своју децу, једем их данас за ужину!“ Миленијумима старо право родитеља да одгајају сопствену децу фактички је ускраћено. Самоопредељење детета се дешава под руководством „мудрих учитеља“. И најмања притужба на психичку нелагоду лако може довести до тога да ће детету бити понуђено решење у родној равни. Сви проблеми су уредно распоређени, за сваки се бира ознака: ово је род бр. 4, а ово је пол бр. 9 итд. Истовремено, блокиране су навике као што је способност да се издржи патња и превазиђу сопствене границе. Као резултат, појављују се простији, предвидљивији субјекти, који се тешко могу назвати субјектима. Никада раније нисмо видели тако одлучну власт над колевком.
А Запад је управо цивилизација која је, на овај или онај начин, вековима била чувар демократије. Демократија је увек претпостављала слободну вољу сваког да бира будућност, ослањајући се на независност. Сад се све најважније одлуке изузимају из сфере обичних људи и преносе на психоаналитичаре, адвокате, новинаре, академске кругове. Просечан радник, фармер, сеоски учитељ мисли: „Шта може да значи моје некомпетентно мишљење? Постоје експерти, постоје професори!“ У међувремену, професоре контролишу нови црвеногардејци – студентска омладина која им диктира како да размишљају.
Замислите положај обичног Американца, Италијана, Шпанца, Швајцарца: „Где ја могу да се такмичим са ученим људима? Они боље виде!“ У Европи у сваком дворишту постоји осам кутија различитих боја и ви као морално одговоран грађанин морате да сортирате своје смеће у ове кутије – то је граница ваше компетенције, вашег избора. Демократија се своди на изборне играрије. Елите граде свој свет и уопште не одговарају бирачима, одговарају само једни другима – таква је то транснационална журка са међусобним руковањем. И све се то догодило готово неприметно, обични народ на Западу је готово без борбе предао своје позиције. Њихова конфузија је поразна.

Недавно сте приметили да је идеологизација америчке масовне културе, посебно Холивуда, у последње време превазишла сличну појаву у СССР-у.
Да, не престајем томе да се чудим. Колико су труда утрошили агитатори КПСС-а да би некако увели принципе социјалистичког реализма, политику партије – а све узалуд, добили су само друштво двоумља. Раније ништа није успело нихилистима, првим представницима тих снага, затим није пошло за руком комесарима, а сад је некако изненада, неочекивано, успело активистима. Победничке мањине су успеле да свуда на невероватан начин усаде своју идеологију – у филму, у новинарству, у школама, на универзитетима. Покорност Холивуда према овим новим освајачима неупоредиво превазилази „контролу“ коју је КПСС имала над совјетским ствараоцима.
Ко је крајњи корисник свих ових поједностављивања, ове манипулације? Чини се да се ту не могу избећи разни заверенички термини – „масонерија“, „свет иза кулиса“, „глобална елита“?
Листа завереничких термина се може наставити: „дубока америчка влада“, „трансатлантисти“… Не знам на шта да укажем. Сећате се Гогољевог Вија? Да би показао где треба, прво је требало подићи капке. Чудан је осећај да наши капци нису у потпуности подигнути. Ако наведемо неку конкретну друштвену групу као корисника, то ће у сваком случају звучати апсурдно. Можда су они уверени да жртвују само странце, само туђе потомке, а не своје. Али мало је вероватно да ће бити у праву: промене су толико дубоке да ће утицати на све без изузетка. Можда ове силе делују несвесно. Или можда делују на нивоу колективног несвесног. У најопштијем облику, можемо их описати као силе топлотне смрти (мисли се на Велико смрзавање – хипотеза Р. Клаузиса о неизбежној смрти физичког универзума – прим. АН). Ако се физички универзум поједностављује, тежи термодинамичкој равнотежи, онда се може претпоставити да сличан сценарио чека и друштвени универзум.
А ако претпоставимо да није тако, да не чека?
У сваком случају коначна битка је неизбежна. Немогуће је да ове елите тако лако, без напора, потчине себи свет. Ни Америка, и даље најмоћнија сила, где је раскол најочигледнији, коначну битку не може избећи. Да ли ће то достићи размере новог грађанског рата у Сједињеним Државама, сад је немогуће рећи, али верујем да ће се амерички Савонарола, разобличитељ греха, ипак појавити. Међутим, Русија у овом сукобу има сопствени фронт – фронт у буквалном смислу. Наша битка је тренутно у току. Русија заступа интересе људи укорењених у историји, у људској природи. Држи одбрану од западног света – тешко, али држи. Бори се за право на постојање, за сопствену визију светског поретка.
Искрено, био сам изненађен што је наша земља морала поново да се бори на стари начин – као што су се борили у прошлом веку: артиљерија, ровови. Током протеклих деценија, могући рат је представљан као рат даљинских управљача. Међу илузијама које су се срушиле била је и она да би, ако је потребно, било довољно притиском на дугме послати ракете до жељене мете. Али боље је живети без илузија. Пре или касније то би се догодило. Усред трошних фатаморгана, нашли смо се на месту где је увек побеђивала снага духа. И у овом рату поново ће победити чврстина, упорност, стрпљење, издржљивост. Судбина света одлучиваће се на бојном пољу, у нашим новим регионима. Ако победимо на фронту, онда ће и дипломатија и филозофија, ако хоћете, одиграти своју улогу. Али на првом месту у овој хијерархији је бојно поље. Тамо ће се све решити.

(argumenti.ru/interview/2023/05/830051; превео Ж. Никчевић)