ДУГО ПУТОВАЊЕ У БЕЛОРУСИЈУ

ДВАДЕСЕТАК САТИ ДРЖАВНОГ УДАРА

О томе шта се у суботу, 24. јуна, заиста догодило на простору између Ростова на Дону и Москве, вероватно никада нећемо сазнати пуну истину. Питање је чак и колико су чињенице које су нам изнете, без обзира на страну с које дошле, веродостојне, али неки се закључци из ове авантуре, ипак, могу извући

Већ у дану док се одвијало оно што се, вероватно исправно, назива „покушајем државног удара“, појавиле су се разне теорије о томе шта се дешава и која је залеђина догађаја. Док су једни тврдили да је оснивач паравојне формације „Вагнер“ Јевгениј Пригожин издао Русију зарад америчких интереса и да се на устанак против председника Владимира Путина дигао плаћен и охрабрен директно из Вашингтона, због чега су га чак поредили и с генералом Андрејом Власовим (командантом својеврсног „руског СС-а“ за време Другог светског рата), други су истицали да је у питању заправо лукава игра Путина и Пригожина којом су правили замку за украјинске снаге које би чувши вести о повлачењу вагнероваца с фронта похрлиле у пропаст.
Могуће је да у овим, али и бројним другим теоријама има истине, али има и недоследности. Тако је Си-Ен-Ен, позивајући се на изворе из „америчке обавештајне заједнице“, известио да је Вашингтон знао шта Пригожин смера. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је чињеницу да Вашингтон та своја сазнања није поделио с Москвом објаснио „надањима да би ’вагнеровци’ могли успети у својим намерама и створити раскол“ у руској држави. А да ово можда и није тачно, указују процурели документи Стејт департмента према којим је државни секретар Ентони Блинкен од својих дипломата захтевао апсолутну тишину у вези с догађајима у Русији, што указује на то да су САД ипак биле неспремне на овај развој догађаја – у супротном би имале припремљену стратегију за комуникације. Није ту у питању само мудро ћутање док се не види како ће се ствар разрешити.

ПРЕКОПАВАЊЕ КРТИЧЊАКА Постоји и теорија према којој су Путин и Пригожин све ово одглумили како би на чистину истерали потенцијалне кртице у руској војној и цивилној администрацији. Наводно су се њих двојица договорили да Пригожин објави почетак устанка и јуриш својих снага на Кремљ и тиме мотивише елементе потенцијално нелојалне Путину да изађу из сенке, да се јасно види на кога се не може рачунати у тешкој ситуацији. Ништа од овога се, наравно, није десило, јер су на чистину изашли само припадници руских либералних кругова за које се знало да се на њих руска држава не може ослонити. Ситуацију је врло прецизно описао политиколог Андреј Суздалцев: „У Москви има људи који се снажно противе нашој влади. Они су спремни да прихвате било коју другу владу, без обзира да ли би је водио Пригожин, или чак Украјинци. Тако да су они, наравно, подржавали Пригожина.“
Међутим, у Москви није формирана никаква „пета колона“ која би изашла у сусрет оној Пригожиновој. Онај на којег би се највише могло посумњати да је „Пригожинова кртица“ у власти, заменик команданта здруженог штаба руских снага у Украјини Сергеј Суровикин, није окренуо леђа Путину, упркос својој наводној блискости с Пригожином. Суровикин је учинио управо супротно – позвао борце „Вагнера“ да прекину „побуну“: „Заједно смо прошли тежак пут. Борили смо се заједно, били заједно у опасности, заједно имали губитке и заједно победили. Ми смо исте крви. Ми смо ратници. Позивам вас да прекинете. Непријатељ само чека да се унутрашња политичка ситуација погорша. Не смемо играти у корист непријатеља у овим, за нашу земљу, тешким временима.“ Дакле, нико жив (колико је познато) није се упецао на ову удицу. А и да јесте, жртвовање овакве јединице зарад откривања неколицине потенцијалних издајника не може се другачије окарактерисати но као „клање вола зарад кила меса“.
Кад смо већ код стварања услова за излазак бубашваба из канализационог мрака, морамо направити малу дигресију и подсетити на наше, „домаће“, моралне горостасе којима су очи зацаклиле од среће при помисли да се у Русији збива оваква трагедија. Од наше правничке легенде Чедомира Стојковића (који је пожурио да се на такозваном протесту против насиља слика са заставом „Вагнера“), преко епског борца за слободу НАТО-а Драгана Шормаза (који симбол „Вагнера“ фарба у боје украјинске заставе), до Наима Леа Беширија (онај што је тврдио да је црква спалила „Коперникуса“) који ни ову прилику није пропустио да се обрука тврдећи да су се из Москве „приватни авиони разбежали ко мушице“. За истеривање таквих на чистац не треба ни скакавца клати.

НОВЕ ПАРАЛЕЛЕ СА СРБИЈОМ Немало пута је у јавности, и домаћој и страној, коментарисано да је НАТО агресија на СР Југославију био аларм који је пробудио и освестио Русију, да је на примеру Србије Москва научила колико (не)може веровати Западу и колику он опасност представља по опстанак руског народа и државе. Паралеле су бројне, наравно у руском случају, због величине и значаја на светској сцени, много драстичније и веће него што је то код Срба. Од сличности између понашања Украјинаца и Хрвата у историји (од 19. века преко Другог светског рата до краја 20. и почетка 21. века), до тога што и у Србији има оних који би власт изабрану на изборима заменили било ким другим, укључујући ту и странце и што се обрадују свакој несрећи која нас задеси.
И ми смо током сукоба са суседима имали моћну паравојну формацију коју је предводио човек сумњиве биографије, доста налик на ону Пригожинову. И та војна формација (било да се звала „Арканови тигрови“ или „Јединица за специјалне операције“) била је чувена по херојству на фронту и доприносу у одбрани српског народа на простору бивше Југославије. Али и она је долазила у сукоб са званичним структурама власти, односно војске. Познато је да је командант Војске Републике Српске Ратко Младић већ на почетку сукоба, недуго по ступању на дужност 12. маја 1992, „Аркана и његове“ протерао из Бијељине. Показало се да држава на такву паравојну формацију, односно оно што је из ње настало, не може да рачуна. То је било јасно и 5. октобра, када је „Јединица“ отказала послушност председнику Слободану Милошевићу, а и 10. новембра 2001. када је блокирала ауто-пут, а и 12. марта 2003, када је учествовала у убиству премијера. Путин није научио на овом искуству да паравојне организације под командом независном од државе представљају јасну потенцијалну претњу по политичку стабилност земље и да државни монопол на оружане снаге и употребу насиља мора бити аксиом.

ПОСЛЕДИЦЕ ПОБУНЕ Неупитно је да ова побуна није могла доћи у тежем тренутку по руску државу и друштво од садашњег. Крвопролиће које би Пригожинова одлука да иде до краја изазвала бацило би земљу у хаос упоредив само с грађанским ратом, односно Бољшевичком револуцијом. Насиље је, међутим, успешно избегнуто и то, евидентно, вољом обеју страна. Прво Кремљ није био спреман да с побуњеницима ступи у директан сукоб рачунајући, очито, на неко дипломатско решење. Доказ овога је чињеница да се паравојни конвој кретао око две стотине километара без икаквог отпора, односно супротстављања званичних државних структура. Јасно је и да је овај догађај у великој мери наштетио угледу Русије, пошто ће читав свет разматрати и процењивати колико су стабилне државне структуре, па и сама држава. Такође, свима се указало да постоје неслагања и унутар руског вођства и међу онима који су одговорни за вођење Специјалне војне операције. Нема сумње да ће Запад то тако окарактерисати и да ће покушати да ову ситуацију искористи (ако већ није умешао прсте у суботња дешавања). А нема сумње ни да се више не може рачунати на „Вагнер“, као значајан борбени фактор, али, као и у случају ЈСО, здрав кадар из те формације се може укључити у регуларне војне редове.
Међутим, ова побуна је показала и добре ствари за руску власт. Пригожинов устанак могао је да успе само у случају да се његовом маршу на Москву прикључила и горепоменута „пета колона“, што се није десило. А то јасно говори да, барем за сада, не постоји снага која би на насилан начин могла да свргне легално изабрану власт у Русији. Штавише, тешко је и замислити некога ко би по Кремљ могао представљати већу опасност од Пригожина и његове паравојске, а пропали су. Дакле, не постоји критична маса која би подржала „промене“ које толико желе Вашингтон, Брисел и Кијев.
Такође, показало се да, иако у руском руководству, па и друштву постоје поделе у вези са Специјалном војном операцијом, оне нису на тему да ли је СВО била неопходна већ је реч о сумњама у начин на који се она спроводи. Руска држава је преживела смртоносну претњу и то је најважније што произлази из ових несрећних дешавања.