Драган Раденовић – Маске су пале

О чему сведочи чињеница да ће први споменик Слободану Милошевићу, жртви и непоколебивом борцу за природна права човека, бити подигнут баш у Москви?

Споменик Слободану Милошевићу који ће бити откривен у Москви као светионик у ускомешаном мору западних полуистина и неистина, представља оријентир и упозорење малим и свим слободоумним народима. Злочинци и заступници глобализма могу бити побеђени једино масовним и јединсвеним отпором народа, који виде будућност у мултиполарној планетарној заједници, каже у разговору за „Печат“ Драган Раденовић, доктор филозофије, вајар и члан Руске академије ликовних уметности.

Слободан Милошевић је „закорачио“ у руску престоницу у тренутку када су му драматична историјска дешавања којима присуствујемо дала за право, потврдила његове, некад изречене, бојазни и геополитичке процене. Какво место он заузима у руској савременој историографији, како га перципира руски народ, а који му значај дају аналитичари савременог тренутка?
Драма актуелних историјских догађања одвија се по застрашујућем сценарију, који је путем средстава јавног саобраћања, у неколико последњих говора, пророчки саопштио нашој и светској јавности Слободан Милошевић, утамничени сужањ трибунала неправде у Хагу. Сада цео свет види да је он, иако је био жртва издаје својих сународника и нечувеног поступка власти колаборациониста и окупатора Србије продат садистима Новог поретка, свесно прихватио судбину заточника људске врсте и принципа цивилизације. Руска Федерација се у последњем моменту тргла пред најездом колективног зла глобалиста, предвођених безумљем терориста, из средине НАТО плаћених убица. Руски народ предвођен одлучним и мудрим лидером В. В. Путином устао је против идеологије „краја историје“, ужаса родне равноправности и дехуманизма. Сатанизам као нова планетарна вера и једина религија у пројектованој будућности показао је своје лице на примеру страдања и мученичке смрти председника Србије. У Русији као и Србији на лажним обећањима и некритичком материјализму виртуелних вредности, у сфери технологија заблуде и анималних потреба, изникао је велики број оних који у безнађу перспективе у будућем времену траже смисао у умирању и смрти, или се под утицајем опијата губе у свету виртуелних тренутка, далеко од реалности. Групације квазиуправљача у скоро свим државама света, корумпираних од стране светских моћника, који су их довели на власт са намером да управљају у њихово име приморани су да испуне јединствени циљ, да униште људску врсту. Овај слој човеколиких менталних болесника , екстремно богатих и њихових бедних поданика на политичким позицијама, користи разна софистицирана средства деструкције за постизање те намере. Тај монструозни злочин који се свеобухватним методама припрема против човечанства и против природе препознали су образовани и мудри људи на читавој планети.
Руски аналитичари друштвених збивања и политички технолози драматично су упозорили своје државно руководство аргументујући чињеницама у каквој се опасности налази цивилизација. Њима су се прикључили многи мислећи људи из читавог света.

Истурена маска коју у руци држи Слободан Милошевић персонификација је свеколиког страха савременог човека и упозорење на могућу свеопшту катастрофу

У којој мери је пример Југославије препознат као огледни у намерама кројача новог поретка?
Као основно искуство послужила је судбина Југославије и слободарске Србије. Председник обе државе, у периодима сакаћења сваког облика интегритета тих разбијаних пуноправних чланица међународне заједнице, укључујући и лични, а трагични пример Слободана Милошевића, покренуо је дух слободоумних појединаца и непокорне нације Руске Федерације. Срби и њихов председник постали су симбол отпора једнополарном глобализму и ропству, које се као усуд надвило над планетом. Одатле је потекла идеја да се подигне споменик првој жртви и непоколебивом борцу за природна права човека, као упозорење онима који се колебају и још не виде шта нас је све снашло, а истовремено и пркос савременим окупаторима, који у име Сатане желе да нас све поробе. На позивном конкурсу за споменик ја сам приложио рад под називом КРИК, победио сам и стекао право на реализацију. У Москви главном граду и престоници никада покорене, а током читаве познате историје увек победничке, славне Велике Русије, на гранитном постаменту стајаће овај споменик одливен у бронзи.
Реч је о импозантном делу које носи дубоке и отрежњујуће поруке. Најинтригантнији детаљ је маска, мотив Мунковог Крика коју Милошевић држи у испруженој десној руци… Шта она заправо у овом контексту симболише?
Скулптура КРИК је дело настало у духу аутентичне ликовне поетике, коју сам дефинисао експресивним и по мишљењу ауторитативних светских критичара, еруптивним начином моделовања у глини, као основном и традиционалном вајарском материјалу. Моја је намера да трагови руку, прстију или помоћног алата који настају током моделовања, остану трајно забележени у бронзи, материјалу који је мом темпераменту најближи. Порука уметничког дела из домена визуелних комуникација је увек садржана у основној идеји, која је истовремено прави и истински разлог обраћања аутора гледаоцима, који поред хало ефекта имају могућност и да погледом анализирају остварење. Скулптура има посебну особеност да стоји у реалном вишедимензионалном простору и у зависности од њених недвосмислених вредности као дела просторне уметности, представља прави мамац за очи. Идеја лица човека који вришти у стању ужаса, а коју је велемајсторски представио Едуард Мунк на својој слици, ремек делу, била је мој изабрани мотив да у интегралном делу стојеће фигуре скренем пажњу на детаљ. Препознатљиви лик Слободана Милошевића и његов карактеристичан став, пун пркоса без патетике његове страшне судбине, коју му је политички живот темељног супротстављања злу моћника света донео. Маска је персонификација свеколиког страха савременог човека и упозорење на могућу свеопшту катастрофу. Ова маска као сегмент скулптуре, односно споменика, драматично показује да су све маске пале, а сам споменик потврђује да се пред судом целокупног становништва планете Земље суди свим лажима и безочним манипулацијама лицемерног Запада. Истурена маска коју у руци држи Слободан Милошевић је сегмент визуелне и филозофске равнотеже композиције овог дела, док снажни покрет руке говори језиком визуелних комуникација, о унутрашњој бури у души човека.
Каква се, на симболичком нивоу, шаље порука избором датума за откривање споменика, али и одабиром места где ће бити постављен?
Место и датум откривања споменика су се у протекла два месеца мењали. Било је разних идеја од малог трга преко пута главног улаза у америчку амбасаду у Москви и још неких локација. Највероватније место на којем би споменик могао бити некако се наметнуо Трг Независности, који се до скора звао Трг Европе, а раније је био Кијевски вагзал. Датум је са пуно пијетета према Дану Независности РФ, одређен да буде дан уочи овог празника, 11 јуни. Истини за вољу, пошто се мора урадити и архитектонски део окружења овом ликовном делу, известан мини урбанизам, није искључено да ће се датум померити. Развијајући мисао о поруци коју носе споменик и место на којем ће он бити постављен, бивши Трг Европе, који асоцира на сада Русији непријатељску заједницу народа, је реално могуће место за постављање. Познато је колико је Европска унија била и сада је дволична и неправедна према Србији, тако да и споменик Милошевићу на тргу са конкретним бившим називом, носи отрежњујући карактер за Русе и друге.
Како објашњавате чињеницу да је пре Београда, Москва добила овај споменик?
За нас који смо житељи нашег лепог Београда, чињеница да Москва прва подиже овај споменик, по мом мишљењу, сведочи о ограниченом степену слободе оних који у политици и друштвеном животу одлучују у нашој земљи и самом главном граду. Руси су велики и јаки, моћни, а најважније трезвено гледају на реалност опасности која им се примакла до прага и одлучни су да храбро и бескомпромисно бране своје. Руси воле Русију. Независно којег су порекла или вере или друштвеног статуса, за њих је РОДИНА МАТ (отаџбина = мајка рођена) врховна и највиша вредност. Не треба заборавити да су и они били поклекли пред капитализмом и паразитским вредностима Запада, али рат који сада против њих на Украјини води целокупан англосаксонски лицемерни полусвет, ујединио је патриотски корпус нације. Управо је иницијатива од пре неколико година, да се овај споменик реализује у Подмосковљу, показатељ упорности, али и провере исправности, до коначне одлуке и данашњег статуса остварења овог културног, друштвеног и политичког догађаја.

Став, пун пркоса, без патетике његове страшне судбине, коју му је политички живот темељног супротстављања злу моћника света донео

Ноћни Вукови су понудили сву логистику за преношење споменика из Србије и његово постављање у Москви. Какав је њихов однос према лику Слободана Милошевића?
Ноћни Вукови су колектив љубитеља изазова путовања по свим познатим друмовима континенталног дела земље. Приметио сам да имају посебан кодекс понашања и другарства. Заједничка им је љубав ка домовини и однос према патрији, који је готово кристално чист, сличан оном из времена античког Рима. Ноћни Вукови Русије тесно су повезани са аналогним организацијама у Србији и Републици Српској. За неколико дана, 31. маја је рођендан Ноћних Вукова и ја им од срца искрено честитам тај значајан јубилеј! Иначе они су пратили суђење Слободану Милошевићу у Хагу и са дужним поштовањем се односе према његовом држању пред тим, према Србима, неправедним судилиштем. Његови говори и његово обраћање суду, када је са јасним аргументима бранио Србију импресионирали су многе објективне људе. Удружење Ноћних Вукова је још једна активна и чврста спрега Руса и Срба.
Милорад Екмечић је својевремено приметио да само један палац под руском контролом на десној обали Дунава на Балкану за Запад значи исто што и руско заузимање Босфора и Дарданелија. Коју је улогу историја наменила Србима?
Историчар Милорад Екмечић је својевремено веома пластично описао ситуацију у којој се управо сада, за време трајања ратних операција на Украјини, налазе Руси. Приморани да оружјем бране своје постојање, они крећу да заузму десну страну делте Дунава и тако Европи и земљама далеког запада затворе путеве дотурања ратне технике својим непријатељима. У очекивању оваквог развоја догађаја Срби су пред судбинском одлуком да својој браћи Русима буду непосредни ослонац на територији Балкана и тог дела Европе. Ово је за нас Србе историјска прилика да помогнемо победи руског оружја и покажемо захвалност за све што су током историје народ и држава Русија учинили за нас.
Дојче веле је иницијативу о подизању споменика оценио као „луди план“ којим се слави ратни злочинац и диктатор. Да ли ова опаска говори о тешком мирењу политичког Запада са чињеницом да радикална ревизија историје коју су наметнули, више не пије воду?
Злонамерне и малициозне примедбе и коментаре средстава јавног информисања запада треба игнорисати. Они проглашавају за ратног злочинца човека кога су неправедно судили, мада га нису правоснажно осудили, већ су га подло и кукавички убили у казаматима њихове правде. Тај сурогат истини и легитимни орган фашистичке диктатуре светских моћника има само једну функцију и служи за застрашивање непокорних народа и појединаца, а формиран је као средство освете према непокорним српским патриотама и бранитељима елементарног права на живот.
У којој мери ће исход рата који се води у Украјини одредити судбину света?
Исход рата у Украјини ће неминовно бити организација међународног сусрета представника свих народа, малих и великих и та „нова Јалта „описаће нови геополитички изглед планете, која ће стремити космосу и прогресу на свим пољима науке, уметности, филозофије и приватности културе духа сваког Човека.

Један коментар

  1. Јелена

    Доћи ће време, једном, да се улога Слободана Милошевића и у Србији правилно оцени, можда и споменик добије. Српски државник великог формата и визионар, заслужено добија споменик у братској Русији. У срцима многих Срба такав споменик већ постоји, постојано, упркос свим настојањима злих лицемера и њиховог суда НЕправде. Ако ни због чега другог, онда због бриљантне одбране СРБИЈЕ у Хагу, па – нити су могли да докажу његову кривицу и да га осуде, нити да га пусте; решење је било: да га убију. То су и учинили. А Немци, с опаском у Deutsche welle – да се ради о злочинцу, као и неки Срби – морају да се помире: Слободан Милошевић НИЈЕ злочинац! – јер пресуда у том смислу никад није донесена; својом смрћу Слоба их је прешао! А ситне продане душице које су га издале остаће познате у историји једино по томе што су издале великог Србина (који је, као и сви ми , имао и својих мана) који је Србији само добро желео…

    6
    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *