DR MIŠA ĐURKOVIĆ – OD LENJINA I TROCKOG DO BRISELSKOG KVIR-KOMUNIZMA (PRVI DEO)

Krajem 1918. boljševici su dekriminalizovali i homoseksualizam, tako da je on postao legalan u sovjetskim republikama Rusiji i Ukrajini, ali, zanimljivo, ne i u drugim sovjetskim republikama od kojih su neke tokom dvadesetih donosile zakone protiv homoseksualaca!? Sve do 1933. homoseksualizam je ostao legalan deo seksualnosti u ove dve republike, da bi u sklopu ukupne restauracije tradicionalne porodice Staljin u martu 1934. izmenom Krivičnog zakonika ponovo kriminalizovao homoseksualno ponašanje za muškarce, uvodeći zatvorsku kaznu rada u trajanju do pet godina

Razaranje i otpor: Istočna Evropa protiv briselskog kvir-komunizma – to je naslov najnovije knjige Miše Đurkovića, koja se, u izdanju „Katene mundi“, bavi nasušnim temama naše stvarnosti. Autor nastavlja i razvija teme i probleme koje je obrađivao u delima „Desna misao u 20. veku“ i „Rat za porodicu u Srbiji“. Prva polovina knjige se bavi antiporodičnim ideologijama: obrađene su ustavne borbe oko definisanja porodice, sukobi oko ratifikacije Istanbulske konvencije, borba za prava verujućih ljudi, džendermejnstriming i transhumanizam. Drugi deo je posvećen pitanjima međunarodnih odnosa i dijalektici spoljašnjeg razaranja, prepoznavanja mehanizama kojima se to radi i sazrevanja svesti o potrebi otpora. Tu su poglavlja o transformaciji međunarodnih odnosa, kada digitalizacija i migracije postaju geopolitička oruđa (oružja), zatim pokušaji Orbana i Kačinjskog da grade savezništva na Zapadu, analiza uticaja spoljašnjeg faktora u procesu razbijanja Jugoslavije, kao i dva poglavlja o sudbini Srbije. Jedno je vezano za bilans Petog oktobra urađen posle 30 godina od uvođenja pluralizma i 20 godina od petooktobarskih promena, a drugo pokazuje kako je upravo Brisel direktno najodgovorniji za suzbijanje političkog pluralizma, vladavine prava, liberalne demokratije i svih onih istinski zapadnih ili evropskih vrednosti u koje smo nekada kao žrtve komunizma verovali. Đurković dokazuje kako je Brisel na vrednosnom i praktičnom nivou direktno uništavao svaki pokušaj izgradnje liberalno-demokratskog društva izgrađenog na vladavini prava, slobodnom preduzetništvu i antimonopolskom sistemu. Čak se i njihov diskurs menja u pravcu autoritarizma i neke vrste neokomunizma, koja pre svega u akademskom svetu dobija oblike brutalnog totalitarizma. Tema našeg razgovora je – kako smo do ovoga došli? Kako je kvir-komunizam došao posle komunizma Lenjina i Trockog?

Osnovna teza vaše knjige je da je kvir-komunizam u Istočnoj Evropi došao kao zamena za tradicionalni komunizam. O čemu je reč?
Istočnoevropljani su bili šokirani sistemom vrednosti i ideologijom koju su našli kao dominantnu i zapravo noseću u Evropskoj uniji. Ideali vladavine prava, zakonske jednakosti, generalne slobode, zaštite privatne sfere, slobode veroispovesti, pristojnosti, morala, neideološkog obrazovanja, konstruktivnog nacionalizma i drugi o kojima su maštali ubrzano su nestajali i bivali su zamenjeni čudnom kombinacijom vrednosti i ideologema u kojoj su oni malo stariji i ideološki vispreniji lako prepoznavali trockizam, koji se doduše izdavao za „liberalizam“. Ljudi poput Klausa, koji su se formirali na disidentskoj antikomunističkoj literaturi i klasicima zapadne liberalne misli bili su zgađeni pokušajima da im se ovaj novi korpus antivrednosti prikaže kao liberalizam. Kao da nije bilo dovoljno što su strane korporacije uglavnom nastojale da se monopolski ponašaju u ovim prostorima, već je ceo obrazovni sistem počinjao da prati naloge feminizma i LGBT ideologije. Ispostavilo se da je ova nova paradigma daleko opasnija od starog komunizma po sve ono do čega je Istočnoevropljanima bilo stalo. Najpre su ih učili da je prošlo doba suvereniteta i nacionalnih država u trenutku kad su se ovi nadali da će konačno dobiti svoje slobodne nacionalne države. Zatim su im objašnjavali da je hrišćanstvo prevaziđeno, zastarelo, da sprečava stvarnu modernizaciju i emancipaciju, te da i ono mora unutar sebe da se modernizuje i prihvati nove vrednosti, kako su to crkve na Zapadu sve više i radile. Otvarajući svoja tržišta rada za milione Istočnoevropljana, odvodili su velike delove populacije, uglavnom mladih, vitalnih i obrazovanih, vodeći ka pražnjenju velikih delova ovih država. Ostali procesi koje su podsticali zakonomerno su vodili centralizaciji i slivanju kapitala, ali i populacije u jedan veliki centar. U isto vreme su preko reformi obrazovanja, zakonskog okvira, ali i kroz popularnu kulturu promovisali ideologiju koja poriče rađanje i vrednost ljudskog života, te su se usled toga za tri decenije mnoge od pomenutih država našle debelo ispražnjene od stanovništva i time otvorene za najezde imigranata. Godine 2015. videli su da Brisel baš to i hoće, da im na opustele prostore naseli milione imigranata koji dolaze iz potpuno različitih podneblja, kultura i religije.
Kada je u pitanju razaranje porodice, to je proces dugog trajanja. Izgledalo je da ju je nemoguće uništiti, ali došli smo do toga da je slom porodičnog Zapada na pomolu. Kako je tekao „dugi marš“ protivporodičnih snaga?
Danas je već postalo opšte mesto u konzervativnim krugovima da se citira poznato Gramšijevo objašnjenje neuspeha komunističke revolucije u Italiji i na Zapadu. Kao što je poznato, on je u svojim Zatvorskim sveskama ukazao na činjenicu da je kompletan zapadni svet natopljen po dubini sa dva milenijuma hrišćanstva. Dakle, da su sve društvene institucije, pojave i pre svega opšta kulturna i vrednosna atmosfera tada bili fundirani i obojeni hrišćanskom religijom. Naravno, sve se to ogledalo i prelamalo u porodici. Tradicionalna, patrijarhalna, višedetna porodica bila je osnov zapadnih društava i civilizacije. Bila je to zajednica muškarca i žene namenjena rađanju i vaspitavanju dece, povezana verom, ljubavlju i međusobnim poštovanjem, uključena u širu versku, društvenu, a kasnije i državnu zajednicu. U isto vreme porodica je bila i osnovna ekonomska jedinica, budući da se gotovo sve do 20. veka najveći deo proizvodne i privredne aktivnosti obavljao pod okriljem porodičnog domaćinstva. Zapadna tradicija je uključivala poštovanje porodice kao sfere privatnosti u koju država ne bi smela da se meša. Muškarac je predstavljao porodicu u javnoj sferi i bio zadužen za ishranu i obezbeđivanje porodice, dok je žena bila osnova unutrašnjeg života u kući, starala se za decu, ishranu i generalno organizaciju porodičnog života u kući. Porodični dom je dugo bio i izrazito funkcionalno mesto u kome se ne samo živelo već su i obavljani brojni poslovi, od privređivanja, preko obrazovanja dece, do brige o starima itd. Žena jeste bila u finansijski i pravno potčinjenom položaju, ali je bila dominantna u funkcijama i ulogama koje je preuzela. Ovaj sistem je imao kvalitet podsticanja supružnika da svoje probleme rešavaju sami i da razvijaju međusobne odnose kao poseban univerzum, dok je danas tendencija da se država na svaki način meša u porodične odnose i da pokušava da ih diktira i uređuje.
Ipak, činilo se da porodica odoleva, uprkos prevratništvu antihrišćanskih elita?
Čak i u vreme kada je proces takozvane ženske emancipacije uveliko pokrenut i kad su žene dobijale razna javna i politička prava, tradicionalni porodični model je opstajao sve dok je faktički hrišćanski moral mogao da se održava i prenosi kao sistem vrednosti kroz različite pore društva. O tome svedoče npr. jasan otpor naroda u SSSR-u (posebno na selu) prema novim sistemima uvedenim posle Oktobarske revolucije, kao i značajni povremeni talasi obnove rađanja po pravilu usko povezani sa obnovom značaja religioznosti u javnoj sferi, kao što je to bilo u Americi 1940-ih i 1950-ih godina. Porodica je, to posebno treba istaći, bila shvatana i kao osnovna ekonomska ćelija društva: institucija koja primarno fundira privredne odnose i privrednu etiku, od primogeniture i zadruge do privatnih preduzeća – kao prostor u kome se dete uči da upravlja sredstvima, da radi i pomaže, planira, stiče svest o dužnostima, upravljanju, solidarnosti itd. Tokom poslednja dva i po veka ovaj model je, međutim, postao predmet direktnih napada raznih zainteresovanih ideologija, pokreta i aktera. Stoga su gotovo svi oblici konzervativne i desne misli tokom tog perioda u centar svojih interesovanja i programa stavljali očuvanje tradicionalne porodice. Religija i institucija porodice (uz pitanja vrednosti, autoriteta i morala) u suštini predstavljaju dva osnovna predmeta spora u modernom dobu.
U knjizi Libido dominandi: seksualno oslobađanje i politička kontrola američki kulturolog Majkl Džouns tvrdi da su okultne kvazielite počele da razaraju porodicu od Francuske revolucije i da taj proces traje i danas. On smatra da je to činjeno jer je porodica poslednja odbrana običnog čoveka od totalitarne kontrole države koja je prešla pod upravu globalističkih prevratnika. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Francuska buržoaska revolucija je prvi veliki politički događaj u modernoj istoriji u kome je brak planirano postavljen u centar politike. Suzan Desan je u odličnoj knjizi Porodica na sudu u revolucionarnoj Francuskoj sa dosta argumenata i podataka dokazivala upravo tezu da je politizacija i reforma institucije braka bila jedan od ključnih ciljeva revolucionara. I zaista, u savremenoj literaturi o razvoju porodičnih odnosa i porodičnog prava ovaj period se izučava kao početak moderne reforme porodice. Naime, nove političke snage su prvi put praktično promovisale i primenile čitav niz inovacija kao što su razvod bez krivice, ukidanje primogeniture u nasleđivanju, odnosno uvođenje jednake raspodele nasledstva između dece, zametke posebnih prava žena i rodne ravnopravnosti, izjednačavanje statusa legitimne (dece rođene u zakonitom braku) i nelegitimne (vanbračne) dece. U septembru 1792. donet je zakon koji je u isto vreme uveo građanski brak i građansko vođenje bračne evidencije, zatim legalizovao razvode, snizio granicu punoletstva i uveo zabranu roditeljima da utiču na izbor bračnog partnera sopstvene dece.
Leve ideologije i pokreti nastavili su da razgrađaju tradicionalnu porodicu. U kom pravcu se išlo?
Navedimo najpre razne oblike komunističke i anarhističke ideologije. Dosledno izvedeno u njihovom normativnom idealu društva radi se o potpuno slobodnoj ljubavi, diskontinuiranim trenutnim vezama i o prebacivanju brige i starateljstva o deci na čitavu zajednicu. Naravno, u okviru ovih pokreta postojale su brojne varijacije, pa tako kod Prudona još uvek ima mesta za tradicionalnu porodicu i povlašćeni položaj muškarca. No kod Bakunjina je, na primer, rasturanje porodice kao buržoaskog tiranskog okova dovedeno do kraja. Najvažniji spis u ovoj tradiciji je Engelsovo Poreklo porodice, privatne svojine i države objavljeno 1884. godine. Sledi zatim levi liberalizam i socijaldemokratija. Ovo su umerenije varijante leve tradicije, ali s vrlo sličnim normativnim ciljevima – podsticanje izlaska žena na tržište rada, na specijalizaciju i stvaranje karijere, kao i razvoj kolektivne države blagostanja u kojoj se deca prebacuju na odgoj u državne institucije, a tradicionalna porodica lišava gotovo svih svojih funkcija i dekonstruiše.
A šta ćemo s feminizmom? Kako se on pretvorio u pokret kome je porodica neprijatelj?
Feminizam je tokom 19. veka uglavnom bio vezan za liberalnu tradiciju, zahtevajući postepenu emancipaciju žena, njihovo obrazovanje i sticanje određenih prava. No u 20. veku ova ideologija je poprimila radikalne oblike i svrstala se uz radikalne i komunističke pokrete, direktno podrivajući distinkciju javno/privatno. Savremeni feminizam je izrazito antiporodična ideologija u kojoj se ova institucija vidi isključivo kao okov koji sputava oslobođenje i razvoj žena.
I tako smo došli do onoga što zovete „kvir-komunizam“. Šta su mu počeci, a šta ciljevi?
Homoseksualni pokreti i kvir ideologije su naredni protivnik porodice. Ova tradicija traži izjednačavanje istopolnih zajednica s klasičnom porodicom, sticanje svih porodičnih prava za njih, uključujući i mogućnost usvajanja dece i surogat materinstva kao načina da steknu potomstvo. No kvir ideologija je odavno odustala od traženja prava samo za „različite“. Proklamovani cilj je univerzalizacija takvih praksi, odnosno kretanje ka društvu u kome će svi građani praktikovati nestabilne, dinamične, fleksibilne polne i rodne identitete. Tradicionalna porodica, definisana kao brak žene i muškarca, razumljivo predstavlja najveću prepreku u realizaciji takvih nastojanja.
Zašto su okultne kvazielite zainteresovane za takav razvoj događaja?
Interesi krupnog kapitala (banaka i velikih korporacija) često se poklapaju s nekim ili svim od gornjih grupa, pa svoje resurse (novac, medije, lobiranje) uglavnom stavljaju u funkciju promocije i realizacije njihovih ideja. U pitanju je nastojanje da se formira androgina, zamenljiva osoba, individualac usredsređen na karijeru, neukorenjen i nevezan za porodicu. Porodica koja je osnova neke smirenosti i sigurnosti onemogućava dosledno uvođenje svih građana i radnika u takozvano stanje šoka (Alvin Tofler). Ne treba, međutim, iz vida ispustiti ni geopolitičku dimenziju: određene strane sile mogu preko takvih ideja, ideologija i pokreta da slabe konkurentske države (korelacija s padom nataliteta, unutrašnje homogenosti, stabilnosti, uređenosti života itd.). Naturanje antiporodičnih ideologija u praksi vodi razaranju čitavog društva: manjem broju brakova, većem broju razvoda, manjem broju dece, unošenju anarhije u porodične odnose, smanjenju populacije, što sve vodi opadanju ukupne snage i potencijala države u međunarodnoj sferi. Alan Karlson u knjizi Pocepane generacije daje odličan primer, zvaničan dokument SAD, NSSM 200 iz 1974. godine, koji je pripremio Henri Kisindžer. U njemu je definisao da će SAD na sve moguće načine podsticati zaustavljanje rasta populacije, odnosno njen pad u 13 zemalja.
Vratimo se priči o komunizmu. Mnogi smatraju da je seksualna revolucija „permanentna“, onakva kakvom ju je zamišljao Trocki, i da su zapadni „kvir-komunisti“ u stvari novi trockisti.
Lenjin, Trocki i njihovi saradnici ozbiljno su shvatili Engelsova uputstva i započeli su program radikalnog razaranja nasleđenih porodičnih odnosa, zajedno sa ukidanjem religije i privatne svojine. Već u decembru 1917. Sovjet narodnih komesara izdao je uredbu kojom je olakšano dobijanje razvoda. No to je bio samo početak uvođenja velikog paketa mera, koji je sve do 1930-ih godina kreirao potpuni haos u novom sovjetskom društvu. U članku Komunizam i porodica iz 1920. Aleksandra Kolontaj pozdravlja masovan izlazak žena na rad u industriju i kaže da je sasvim prirodno da usled toga porodične veze počinju da slabe. Štaviše: „Okolnosti koje su ranije držale porodicu na okupu više ne postoje. Porodica prestaje da bude neophodna kako svojim članovima, tako i naciji kao celini.“ U ovom marksističkom klasiku Kolontaj objašnjava ženama da više nemaju pravo na bilo kakvu posebnu osećajnost prema svojoj deci. Proleterska žena mora da nauči da nema razlike između moje i tvoje dece, odnosno da svi moramo podjednako da brinemo za svu našu decu, te da umesto jedne porodice danas treba da brinemo za veliku proletersku porodicu cele Rusije. Ključ ovog programa je da rad u kući prestaje da bude neophodan, jer će država preuzeti kolektivno, industrijsko obavljanje svih tih funkcija, i da čuvanje i vaspitanje dece takođe mora da izađe iz okrilja porodičnog doma budući da će država to bolje radii.
Kakve je to posledice imalo u sovjetskom društvu?
U odličnoj knjizi Svakodnevni staljinizam Šila Ficpatrik je posebno poglavlje posvetila porodičnim problemima u sovjetskoj Rusiji u periodu između revolucije i Drugog svetskog rata. Vrlo značajno za razumevanje ove problematike je i posebno poglavlje u trockističkom klasiku Izdana revolucija koje je Trocki posvetio „termidoru“ u porodici, omladini i kulturi. Pokazujući kako Staljin sprovodi vraćanje konzervativnih i tradicionalnih modela u porodici, on jasno oživljava nekadašnje ciljeve boljševičkog delovanja na području porodičnih odnosa. U ovom spisu Trocki s radošću i žarom opisuje „herojsko doba“ u kome su izvršili „juriš na staru porodicu“. On ponavlja tvrdnju o ženi kao prisilnom radniku koga treba osloboditi okova porodične privrede i poslati na tržište rada. Ficpatrikova pokazuje da je desetak miliona žena 1930-ih odjednom stiglo u državni radni sistem, što je izazvalo neprocenjive društvene posledice i obilje patologije. Kolontajeva, Karl Radek i drugovi pokrenuli su čitav niz radikalnih mera za ukupnu društvenu promenu atmosfere, koja se u principu svodila na ukidanje pristojnosti, civilizacije, uzdržanosti, čednosti i građanskog i tradicionalnog morala. Bulgakov u svojim dnevnicima iz 1924. opisuje jedan od brojnih marševa koje organizuje pokret pod imenom Dole stid! (Doloй stыd!). Voze se goli tramvajima usred bela dana npr. javno propagirajući slobodnu ljubav i gola tela.
Vi, dakle, smatrate da je pre kvir-revolucije bila boljševička seksualna revolucija?
Treba primetiti da su krajem 1918. boljševici su dekriminalizovali i homoseksualizam, tako da je on postao legalan u sovjetskim republikama Rusiji i Ukrajini, ali, zanimljivo, ne i u drugim sovjetskim republikama od kojih su neke tokom dvadesetih donosile zakone protiv homoseksualaca!? Sve do 1933. homoseksualizam je ostao legalan deo seksualnosti u ove dve republike, da bi u sklopu ukupne restauracije tradicionalne porodice Staljin u martu 1934. izmenom Krivičnog zakonika ponovo kriminalizovao homoseksualno ponašanje za muškarce, uvodeći zatvorsku kaznu rada u trajanju do pet godina. Zanimljivo je da je u Staljinovo vreme homoseksualizam pripisivan fašizmu i carističkoj dekadenciji.

Kraj u sledećem broju