Жртва с предумишљајем

Како самоповређивањем, или стварањем фиктивне трауме, појединац или колектив настоје да капитализују своју позицију жртве?

Премда се у људској комуникацији претпоставља поштовање правила која спречавају међусобно повређивање, појединци настоје да остваре своје интересе, наносећи бол и патњу другоме. Њихово међусобно повређивање најчешће је свесно и намерно, али није занемарљив број повреда које чине несвесно и ненамерно. У посебну групу спадају повреде које они сами себи наносе. То самоповређивање може бити и туђом руком, провокативним нападом на јачег, чији се одговор представља као агресија на невину жртву. У произвођењу себе као жртве, долази до изражаја манипулативна способност појединца или колектива да профитира од свог саморањавања и поднете патње.

БОЛ КАО АРГУМЕНТ Доживљени бол постаје аргумент да је особа жртва извршене агресије и да је истина на његовој страни, коју злоупотребљава за правни, вербални или физички напад на оптуженог за агресију.
Иако неучињено у стварности, фиктивно саморањавање се доживљава као реално и има, као и стварно, идентичне последице на душевни живот појединаца. Некритичко прихватање исказа својих пацијенткиња да су у раној младости биле жртве сексуалног завођења и напаствовања од стране својих најближих сродника, одвело је својевремено и Фројда до заблуде да су та трауматична искуства скривени узрок каснијих неуроза и хистерије. Утврђено је, међутим, да се ове сцене завођења и напаствовања, које су оцу психоанализе тако уверљиво причале његове клијенткиње, никад нису догодиле и да су биле плод њихових фантазија.
Спознавши своју заблуду, Фројд је ревидирао своју првобитну тезу о трауматском пореклу хистерије у контексту важног сазнања о неуротичним симптомима и значају психичке реалности за људски живот. Показало се, наиме, да су ти симптоми фантазматски израз непризнатих жеља и да нису непосредно повезани за стварне догађаје, што указује на чињеницу да је за неуротичне душевне поремећаје психичка реалност доживљавања битнија од непосредног стварног збивања. Премда су потоња истраживања открила да доживљене трауме у детињству не треба увек подводити под фиктивне, јер је неоспорно да су личне приче жртава насиља засноване и на стварним догађајима, утврђено је да су фантазије о доживљеној трауми силовања сугестивне и заводљиве приче на којима почивају не само лични већ и колективни митови.
Квазипараноидни образац према којем се сопствена злонамерност приписује другом као опасном и животно угрожавајућем користи се да би се под измишљеним разлогом он напао и тиме провоцирала његова реакција која се представља као агресија од које наводна жртва настоји да се одбрани.

СТРАХ ОД НАВОДНЕ ХЕГЕМОНИЈЕ СРБА Инсценирани напад немачких официра, преобучених у пољске војне униформе и са знањем пољског језика, на радио-станицу у Глајвицу 31. августа 1939. године, имао је за циљ да изазове утисак да су га извршили Пољаци, што је Немачкој био изговор да већ следећег дана нападне Пољску и тиме започне Други светски рат. Тако је и страх од наводне хегемоније Срба, који су измислили југословенски комунисти као коминтерновску идеолошку митологему, био алиби за хегемонију над Србима као најјачим националним фактором интеграције Југославије. Како је српско југословенство постало сметња у остваривању националних циљева историјски неафирмисаних и неактуелизованих нација, нападима сецесионистичких паравојних формација на легитимну Југословенску народну армију и на Србе започело је разбијање заједничке државе. Насилно разбијање заједничке државе започели су нападом на регуларне војне и полицијске снаге они који су хтели да остваре сопствену државу. Најпре Словенци, а потом и Хрвати, босански Муслимани и на крају Албанци на Косову и Метохији започели су сецесионистичке ратове оптужбама против Србије и нападима на Србe због наводне окупације и агресије, да би у потоњим оружаним сукобима величали и институционализовали сопствене жртве, док српске нису ни поштовали ни признавали. У бескрупулозној медијској пропаганди нападачи су приписивали жртви намере које су агресијом исказали према њој.
Словенија и Хрватска су започеле сецесионистички рат нападима својих паравојних формација на ненаоружане српске младиће на одслужењу војног рока у овим републикама да би испровоциран одговор ЈНА тумачиле као агресију и представљале себе као жртве у циљу добијања међународног признања. Иако приписивани босанским Србима, да би их НАТО бомбардовао и да би се увеле санкције Србији, злочини у сарајевској улици Васе Мискина и пијаци Маркале су, према тврђењу заштићеног сведока Муслимана на процесу у Хагу, починили Муслимани против свог народа. У исту категорију манипулације спада и антитерористичка акција српских снага у селу Рачак, која је протумачена као страдање невиних албанских цивила, што је био разлог због којег је НАТО започео рат против СР Југославије и бомбардовање Србије.

Како је српско југословенство постало сметња, нападима сецесионистичких паравојних формација на легитимну ЈНА и на Србе започело је разбијање заједничке државе

ПРЕВАРА КАО ИСТИНА Осећање повређености је мотив и аргумент за одлуку о агресији према другом. Самоповређивањем или стварањем фиктивне трауме, у процесу аутовиктимизације, појединац или колектив настоји да капитализује своју позицију жртве. За разлику од виктимизације у значењу дискриминације другог или себе као жртве, аутовиктимизација је манипулативно претварање себе у жртву зарад остварења одређеног циља.
Тежња за добијањем статуса жртве праћена је галамом и манипулацијама, тако да глас стварних жртава остаје нечујан а оне постају невидљиве у слици која се ствара за колективно памћење. Мотивисана коришћу и аболицијом од учињених ратних злочина, то настојање једне од стране у сукобу одвија се према познатом обрасцу свесне манипулације.
Лажно жртвовање постаје утолико исплатљивије у одговарајућем припремљеном контексту и препарираном јавном мњењу да некритички прихвати такву превару као истину.
Исплативост лажних жртава је зависна од могућности успешности преваре лаковерних или оних који су због својих интереса спремни да прихвате обмане. Непризнавање и негирање стварности има за последицу склоност ка фикционализацији фактичности и производње жељене и потребне аргументације за свој став и активност у циљу његовог потврђивања. У таквој конструкцији долази до померања садржаја, па чињеница да они нису тамо где би требало да буду показатељ је да су чиниоци нечистог и опасног стања. Свесном или несвесном манипулацијом такве фикционализације фактичког, саморањавањем се производи потребан аргумент за остварење жељеног циља. Није, дакле, реч о неком мазохистичком уживању у свом болу већ о вештом коришћењу свог осећања у манипулативне сврхе. У доживљају бола чији се узрок проналази у другом капитализује се психолошка моћ за обрачун и раскид с њим. Када успе у томе, уз штету коју учини другом, онда своје ослобађање огољено манифестује.

У ЛАВИРИНТУ ТРАУМА Ово искуство се исказује и као образац свесног и несвесног понашања у партнерским и брачним односима у којима један од учесника настоји да измишљеном увредом или аранжираном преваром произведе разлог и створи алиби за раскид. Идеја о раскиду претходи фиктивној конструкцији саморањавања да би се доживљени бол узео као аргумент за одвајање од претходног и започињања везе с новим партнером. Тај непризнавани и прикривени мотив брзо се открива оствареним интересом за успостављање нове партнерске везе. Могућност успостављања таквих веза је увећана комуникацијом преко друштвених мрежа на којима почетна „пријатељства“ постају основ манипулативном флертовању. Играњем на више карата долази се до прилике за емоционалним инвестирањем у новог партнера са мреже, када се манипулативном фикционализацијом фактичког производи аргумент за раскид са особом из реалног и успостављање везе с неким из виртуелног света.
Негативитет у појединцу или колективу је његов потенцијални непријатељ пред којим они допуштају да он превлада и привремено победи. Неосновано оптуживање другог за увреду или бол које он није учинио упућује на дубљи мотив појединца који тиме најпре тежи себе да повреди, а онда због тога оптужи другог. Иако он нема идеју и план да себе повреди, радом имагинације под афектом долази до бола. У лавиринту траумама извитоперене душе и искрени поздрав може бити повод да се непримерено одговори псовком или да се похвала доживи као увреда, упозорење као осуда, а симболички и метафорички изрази схвате буквално. Комуникација са таквим особама осенчена је потенцијалним неразумевањем, јер претња конфликта виси као Дамоклов мач над сваком изговореном речи. Иако поседују капацитете за адекватну рецепцију исказаног и дариваног, оне су због свог животног искуства сужених могућности да би тако и реаговале.

КОЛЕБЉИВА ГРАНИЦА РЕАЛНОСТИ За разумевање таквог односа појединца према другом важно је имати у виду његово душевно стање у којем се неоспорна и поуздана факта преображавају у фикционалну реалност. Фикционализација фактичког је својеврсно сневање на јави, па је за карактер малигне фиктивне конструкције којом се другоме настоји нанети нека штета и задати бол значајно душевно стање у којем се она ствара. Као што је за остварење сневачевих сновиђења важно његово душевно расположење, тако је и за фиктивне творевине током овог сневања на јави важно психичко стање особе која тежи да фикционализује фактичко.
Стање психолошке кризе и душевне нестабилности карактерише колебљива граница реалности, па се рецепција фиктивних садржаја доживљава као фактичка стварност, а животне чињенице се лако преображавају у фикцију. Постварење фиктивног и фикционализација фактичког обележава то лелујање његовог бића, а склоност ка параноидној интерпретацији догођеног се разрађује у извесним случајевима до малигне фикционализације стварног. Такве особе нису емоционално самоиницијативне већ првенствено афективно реагују на неки спољашњи унутрашњи подстицај или на активност другог.
Психолошко стање појединца је контекст у којем се показује важним идејна основа за стварање фиктивних творевина као сценарија по којем се у повољним околностима он и остварује. На примеру „Америчке трагедије“ може се видети како је писац овог романа Теодор Драјзер показао несвесну моћ остварења разрађене идеје о убиству у условима одсуства свесне намере да се оно и учини. Албер Ками је показао у „Странцу“ како у повољним околностима садржај несвесног долази до изражаја у испровоцираном догађају непланираног убиства. Са планом или без њега, малигно се остварује као немоћ превазилажења људског негативитета.
Док се чини да су сањарења, попут снова, необавезна и бесплатна, испоставља се да је буђење и повратак у стварност скупо, јер се тада и показује права цена, вредност и значај маште и имагинације у људском постојању. Ко замишља гадости, спреман је у повољним околностима и да их оствари. Показује се, дакле, да припремљен сценарио о жељеном догађају постаје основ и његовог не само свесног већ и несвесног остварења у повољним околностима.

ЖРТВИ ЈЕ ПОТРЕБАН НАСИЛНИК Наратив о трауми самоповређивања је битна чињеница о потреби њеног стварања и функције које као манипулативно средство има у међуљудским односима. Бол се тематизује игром коју појединац несвесно игра с другим, али је та игра, како је показао Ерик Берн, низ поступака које садрже клопку у коју се он хвата. Играјући одређену улогу, он добија комплементарни лик који учествује у тим играма, односно релацијама које у животу успоставља с другима.
Реч је о манипулацији особе којој је да би одиграла улогу жртве потребан неко ко ће је ставити у ту улогу. Тако је жртви потребан насилник, а насилнику је потребна жртва. На животној сцени се понављају те игре, започете незадовољством које треба да се превазиђе могућношћу изласка из невоља, али задатост улога даје јој коначни исход. Време се испуњава игром као могућим решењем, јер појединац једноставно не зна како би се другачије понашао. У страху да оде даље од таквог сценарија са одређеним улогама, наученим у детињству или спознатим као искуство другог, несвесно преузима одређену улогу жртве.
Да би се, међутим, потврдио у тој улози жртве, потребно је да и друга особа одигра улогу насилника. Зато појединац и чини све да би другом наметнуо ту улогу и убацио га у своју игру, али у условима своје душевне кризе његова преосетљивост и непревладана основна траума спонтано налазе патолошки излаз у тежњи да кроз бол успоставе дубљу везу са собом и допру до базичне трауме чије је понављање покушај њеног спонтаног превазилажења и исцељења. На том путу, посежући за самоповређивањем, настоји да капитализује своју позицију жртве како би пред собом и другима имао право на агресију и освету. Људи су несвесни игре коју играју јер се одређено понашање указује као решење, али су оне препрека у остварењу праве интимности у односима и животу отвореног ка могућности креативног потврђивања заједничким учешћем у тежњи за ослобађањем од сценарија и правила тих игара.
Било да је резултат свесног или несвесног процеса, манипулација болом којим се повређује други да би се остварио одређени интерес неадекватан је начин односа како према себи, тако и према другоме. И управо циљ због којег се посеже за конструкцијом злоћудне фикционализације фактичког је стварање квазиетичког става о својој исправности заснованог на болу. Сматрајући да је у праву, појединац не види кривуљу која га је одвела у реалност фиктивног и неадекватну дистрибуцију својих емоционалних потенцијала.
Овом конструкцијом може се доћи до задовољства и уживања, али не и до искрене радости и среће, јер оне остају изван могућности остварења у домену илузије доживљаја непостојећег. Овај процес не прати и свест о томе да се стварањем такве конструкције подлеже искушењу нижих слојева свог бића и да повредом себе, да би се ранио други, треба активирати аларм који објављује неопходност застоја да би се размислило и зауставио процес. То је први корак ка самоконтроли, превазилажењу могуће трагичности и освајању праве слободе као претпоставке остварења сопствене среће.