УКИДАЊЕ НАРАЦИЈЕ – АПСОЛУТИЗАЦИЈА ПОТЕЗА И БОЈЕ

Поводом изложбе Саше Кликовца у Конаку кнегиње Љубице

Неомодернизам овог уметника обухвата широки естетски распон стилскоуметничких појава и техничких решења. Поред преовлађујућег експресионизма широког потеза и гестуалног сликарства, он уводи и различите феномене апстракције, од оне лирске, асоцијативне, до слика високог импаста, дебљих слојева боје и раскошне бојене површине

Млад по сликарском стажу, али већ искусан као сликар, својим самосталним изложбама Саша Кликовац (Београд, 1962) привлачи пажњу. Овај београдски уметник делује под псеудонимом Салваторе и приредио је недавно велику изложбу у Конаку кнегиње Љубице којој је уследила исто тако велика смотра његових апстрактних дела у Галерији 73. Реч је о једном од највећих и најлепших београдских излагачких простора, наменски преуређених. Галерију је устројио и водио славни ликовни критичар Ђорђе Кадијевић и она ове године слави 50 година рада. За време ДОС-а та галерија је била излагачки упропашћена, са фотографијама и безначајним визуелним експериментима, док на њено чело није дошла директорка Мирела Пудар и екипа младих искусних кустоскиња. Од тада Галерија 73 враћа свој углед па у њу поново долази Ђорђе Кадијевић.
Сликарски свет Саше Кликовца баштини многе најбоље елементе модернистичког сликарства, па се може вредновати у ери свеопштег одустајања од слике и превласти нових и дигиталних медија, као успешан повратак или обнова модернизма. Неомодернизам овог уметника обухвата широки естетски распон стилскоуметничких појава и техничких решења. Поред преовлађујућег експресионизма широког потеза и гестуалног сликарства, он уводи различите феномене апстракције, од оне лирске, асоцијативне, са полазиштем у стварности до слика високог импаста, дебљих слојева боје и раскошне бојене површине. На појединим остварењима представљеним у Конаку узор је из природе али преображен у нову, уметничку реалност. То су мотиви коња, бизона, змаја, папагаја, цвећа, или замка, цркве на Монмартру, џунгле, витезова па чак и Бабароге. Повод за једну слику је партизан, а на другима се пошло од призора Београда, ведуте, утопијских градова будућности и Аладиновог замка, да би се стигло до сликарства као неке врсте ослобођења и претворбе реалног света у уметничку стварност. У извесном смислу би се о овом сликарству могло размишљати и као имагинарном, колико то класичне вредности модернизма дозвољавају. Мада се бавио митским и животињским светом, овај сликар није много залазио у фигурацију, његов поглед на свет је шири од свођења на људске вредности, па су код њега портрет, акт и људска фигура изнимке.

У практичном, извођачком смислу, који је кључан за настанак сваке слике Кликовац се служи широким спектром техничких решења – од лаганог, скоро лазурног набојавања, са прозирањем слојева, тежег импаста до цурења боје, њеног сливања, тзв. дрипинга који је измислио Макс Ернст а шире га у сликарство увели Џексон Полок и припадници Њујоршке школе апстрактног експресионизма. Реч је заправо о потврди чисто ликовних вредности, схваћених на нов начин, па тако Саша Кликовац уме да истакне значај линије и потеза, као и мрље (о којој је Драган Лубарда, цртач и професор створио својеврсну митологију), или тачке, као основног, елементарног нивоа цртежа и слике. Има код овог по искуству младог а по опусу зрелог сликара трагова оног најбољег у модерни, од Сутина, Утрила, ташизма, енформела, до Готлиба и Де Кунинга. Очигледно је да овим текстом стављамо Кликовчев опус у општији контекст, не само да бисмо му дали на значају, поставили га у шире оквире, већ и због правилнијег разумевања. При том увек треба имати у виду да је Саша Кликовац свој неомодернизам открио и освојио не као угледање и преношење узора већ вођен искључиво својом интуицијом, сликарским нервом, који га непогрешиво води ка највишој вредности – чистој ликовности.

Овај уметник је веома брзо овладао претпоставкама апстрактног сликарства и формирао се као изразити колориста и тај нефигуративни део његовог опуса је сада приказан. Он је типично модерни сликар, али је у време превласти дигиталних медија и виртуелног муља свака добро остварена слика атипична, апстракције су сада новина у свету свеопштег техничења, сирове и сурове хај-тек појавности. Уместо технофетишизма Кликовац заговара модерно сликарство а модерна уметност је од свог почетка водила ка осамостаљивању ликовних елемената и укидању нарације као вишка у односу на чисту ликовност, слободи од религије, књижевности, симболике и езотерије. Тако је постепено дошло до апсолутизације потеза, боје и сходно томе брзине сликања. Код Саше Кликовца, изразитог сликара који се никада не бави цртежом или графиком, потез је снажан и делотворан, осамостаљен је у односу на друге елементе слике, постао је сам по себи нека врста ликовног знака, али му се не може дати потпуна предност. Као што Салваторе ударцима киста изводи потезе, на исти начин ослобађа други, још важнији ликовни елемент – боју. Његов колорит је раскошан и разбарушен, креће се од ваздушастих, баршунастих атмосфера до упечатљивог експресионизма, а тип слике који он негује легитиман је у модерној уметности. Цурење боје, dripping, боје као јединог носиоца слике, познати су и пре Њујоршке школе апстрактног експресионизма, Џексона Полока, Аршила Горког, Марка Ротка, Адолфа Готлиба и других представника, заправо још од оца апстрактне уметности Василија Кандинског. Он је сматрао да у модерној уметности постоје само парадигме „великог реализма и велике апстракције“. За Кликовца је још важније да је генијални Рус први апстракцију ослободио од будуће превласти геометрије.
Салваторе стаје у тај поредак, као апстрактни сликар он је нов и самосвојан, интуитиван и без трага утицаја естетике лењира и шестара, који су толико обележили западну апстракцију. Ближи источњацима, он је неко ко настоји да ствара у духу слободе, па задивљује потпуна одсутност било какве назнаке свакодневице, политике и баналних тема. На сасвим другој страни од реализма и фигурације у делу опуса посвећеном апстракцији долази до израза сродност са тзв. акционим сликарством. Ма колико да он композиционо понекад полази од предлошка из стварности, стиже до чисте апстракције, лишене сваке приче. За некога је то што ради само игра боја, међутим, он је смртно озбиљан у тој „игри“, у коју до исцрпљења улаже свој енергетски максимум. Сликарство за њега није забава. Не може се рећи ни да је тзв. сликар једне слике, вешто нађеног решења које експлоатише, комерцијално искоришћава, јер је репертоар његових сликарских изненађења толики да ово сликарство делује и као духовна авантура или пут у сликареве снове. Реч је о уметнику који је брзо, снажно, широким потезима и живим колоритом освојио слику, упућујући своје слутње и осећања као вида кључних и данас заборављених вредности у правцу знатижеље публике.