ТЕОПОЛИС – Границе према себи самоме

Поунутрашњене комунистичке границе, монархистичка симболика, мјешавина тежњи ка олигархијском капитализму и социјалистичке носталгије – то су најкраће одреднице Русије и Србије данас

Када год се данас постави питање о моменту када је Украјина постала ознака за анти-Русију, обично се наводе процеси дугог трајања који сежу још из времена прије него што је и само њено данашње име први пут забиљежено. Заиста, напори римских папа, пољско-литванских и аустроугарских владара, бројних унијатских свештеника, совјетских комесара и бораца против „великоруског хегемонизма“, западни обавјештајни мешетари, постсовјетски олигарси и политичари који су распиривали мржњу према „москаљима“ – све то несумњиво налази своје мјесто у одговору на питање откуда таква мржња према Русији у „мајци руских градова“. Но дјеловање тих сила имало је и своје унутрашње дејство у самој Русији. Не би пољско-литванска методологија изградње „својих“ Руса била тако успјешна да у том XVI и XVII в. људи који су бјежали у Москву нису били називани „људи литовски“. Није „отац савремене украјинске књижевности и језика“ Тарас Шевченко, писац и сликар алегоријске Катерине (Украјине коју „москаљ“ искоришћава и запоставља), налазио помоћ ни од кога другог него од московских умјетника и писаца.

„УКРАЈИНОФИЛСТВО У МОСКВИ“ Данас актуелни али ријетко навођени Лав Александрович Тихомиров (1852–1923) пише свој чланак „Украјинофилство у Москви“ године 1910. У том чланку, као и у његовом наставку „Измишљена народност“ (Сочиненная народность), Тихомиров пророчки описује кратковидост оних московских кругова који су кренули да наглашавају „украјинску посебност“ надајући се да ће тиме обогатити политички живот Империје или чак спасти Русију. Остају његове ријечи о томе да московски украјинофили, разбијајући поимање о заједништву Русије, чине „злочин тежи од државног сепаратизма“. Када се 1917. и касније на мапама свијета појави неколико различитих „Украјина“ – сцена је већ била постављена знатно раније. Не само у Москви, али и у Москви.
Иако се данас често говори о Украјини као пројекту у коме је идентификовање са „пасошким“ (тј. „државним“) идентитетом успјело да окрене чак и етничке Русе против РФ, истовремено се заборавља да већина Руса у РФ гаје управо такав, државно-пасошки идентитет. И док је раније такво стање свијести представљало само константни повод аутору ових редова да свим московским политиколозима на истраживањима у постјугословенском простору објашњава да се може бити Србин изван Србије, много више непријатности поунутрашњене републичке границе представљају данас када огромном броју Руса и даље није баш сасвим јасно како се то наша Украјина претворила у нешто туђе и непријатељско, мада се исти ти људи често питају шта наша војска ради у другој земљи.
Зато ће резултати дугорочних процеса одвајања Кијева и Москве зависити не само од исхода битака под Бахмутом или Соледаром, од количине довезеног наоружања, стратешких економских рекомпозиција. Коначни исход несагледивог страдања на Дону и Дњепру зависиће и од менталних мапа у главама савремених Руса. Оне у Кијеву и Вашингтону су одавно нацртане. На њима није повучена граница између „Европе“ и Русије већ између „цивилизације“ и низа патуљастих „република“ с територијом а без моћи и значења.
Питање, дакле, не треба поставити само онако како се често поставља – „ко је и по чему је то данашњи Украјинац?“ Подједнако је за одговор на то питање важно поставити и оно друго: „ко је данашњи русский человек?“ И по чему је он то? Само по моћном језику на коме се, по инерцији, и даље одвија комуникација чак и унутар ВСУ? По култури, по Пушкину и Достојевском, чије се књиге у Кијеву претварају у пламен и кашу? По лојалности РФ? Да ли је њој самој данас подједнако важно да нађе начина да посвијести и своју „рускост“ и свој наднационални карактер, и своје империјално насљеђе и онај национални карактер који лежи у средишту тог империјалног насљеђа? Да ли је Русија само седимент најновије своје историје – „совјетска химна, републиканска застава, царски грб“, она врста самоограничавајуће плитке перцепције у којој су границе према свом народу већ снажно поунутрашњење у мјери у којој би то сваки непријатељ Русије желио?
Сличну муку, мада данас у мирним околностима, мучи и српски народ, разбијен у неколико „држава“ од којих она са највише економског, демографског, политичког, симболичког, војног потенцијала и сама споро надилази себепоимање обиљежено авнојевским границама, југоносталгичном маштом, самоограничавајућим поиствојећивањем србијанства са цјелином српства како би се све што није на екавици и на простору увијек сужаване Србије раздијелило коме и када затреба. Поунутрашњене комунистичке границе, монархистичка симболика, мјешавина тежњи ка олигархијском капитализму и социјалистичке носталгије – то су најкраће одреднице Русије и Србије данас.

НЕ СПАВА ЈОШ СРПСКО ПЛЕМЕ… Но то што ће неко у Подгорици објављивати Његоша латиницом, у издању у коме је сваки помен Србина и српства уклоњен или интепретативно отклоњен – само је пола муке. Ту је рука туђина већ учинила своје и до краја поунутрашњени отклон од себе самога добио је коначну своју форму. Међутим, то што ће неко учити дијете у Фочи, сходно уџбенику штампаном са одобрењем Републичког педагошког завода из Бањелуке, да му је Србија „сусједна држава“ а неуспјели пјесмуљак „Моја Република“ – његова химна, то је знак непотребног унутрашњег утишавања оне свијести од које и са којом је настала Република Српска, свијести која се није мирила са одлукама страних судија и окупационих власти. То што ће београдски издавачи екавизовати „Јежеву кућицу“ да би била „приступачнија“ дјеци у Србији – то су проблеми (унутар)српског мазохизма, кратковидости, себичности и провинцијализма с којима се данас суочава чак и српско културно јединство и себепоимање.
Од Секуле Дрљевића наовамо фингира један псеудоаргумент о томе да „обични људи“ у Врању „не разумију Његоша“ а они на Цетињу „не разумију“ Бору Станковића. Тај аргумент је постао једна врста реторичког мјеста чије дејствовање треба да буде самоочигледно од тренутка када се такво стање политички успостави, па дијалекатске разлике постану границе идентитета. За то ново стање није ни од каквог значаја да нико на Цетињу никада није успјевао да разумије Његоша када пјева „дѣиствиа неуморног сочетава оваi начин“, као што ријетко ко од Срба и пост-Срба да би данас и читао Његоша у предвуковском правопису, како је он писао и штампао своје дјела. Наша културна прошлост је нама самима затомљена снажним дисконтинуитетима, до којих држимо као до великих побједа над самим собом. Такође, за то ново стање неће бити важно да су исти људи који „не разумију“ Бору Станковића донедавно разумијевали Крлежу (и он њих), а вољни су да се разумију и даље. Новооткривеној симпатији „црвене“ и „бијеле“ Хрватске вјероватно је разумљивији роман Сељачка буна Аугуста Шеное, као и филма Ватрослава Мимице Сељачка буна 1573. Но ако ђаци у Лесковцу и Суботици с временом поистовјете само свој говор са „српским језиком“, а ако нам настава српског језика и књижевности буде сведена на нормативизацију једног (нашег) говора и (безвољно) читање само оних дијела насталих на том говору – онда ће сам смисао наставе језика и књижевности ишчилити не само пред свеопштом „сувишношћу“ сваке културе данас већ и пред својим унутрашњим смислом, етосом и задатком који проистиче из тог смисла и етоса. Ако ми поунутрашњимо границе чији је једини смисао тај да нас раздвоје и разбију, треба ли да се питамо какав ће бити коначни резултат?
Понекад нам се чини да је већ сасвим тако. Да живимо тешке Његошеве ријечи „племе моје сном мртвијем спава“. А онда нас матуранти Средње медицинске школе из Подгорице обрадују надом. Дјеца која и не памте СРЈ и СЦГ, сасвим одрасла са свим идеолошким стандардима Montenegra, окупиране територије рођене на једном покраденом референдуму – та дјеца уз српску заставу и пјесму прослављају своје посљедње дане у средњој школи. Док прославу „независности“ увеличавају италијански авиони преко најплављег црногорског неба, и то не први пут у историји, ђаци не заборављају ко су и шта су. Не спава још српско племе докле год подгорички матуранти пјевају „Уснула је дубок санак са Косова Рада…“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *