СВЕТИОНИК – Уста раја ко из земље трава

Зашто се уопште устаје на власт? Из невоље коју је на антологијски начин Вуку у перо опјевао слијепи Филип Вишњић, када дара пређе мјеру, када закони нису у складу с логиком, када власт зарад киле меса дуга коље дужниковог вола, када ЛГБТ идеологија добије простор да на сва звона полемише с патријархом, када се најгори нађу на мјесту најбољих, када интелектуални српски кајмак покупе душмани, када муж без женине дозволе не може да лупи шаком о сто, када дијете пријави родитеља полицији, када полиција узгаја криминал, када криминал води државу, када је држава само експозитура мултинационалне корпорације, када корпорација има у власништву све вође, и власти и опозиције

Трећа ријеч четвртог стиха најпознатије устаничке пјесме Филипа Вишњића, „Почетак буне против дахија“, записао Вук Караџић слушајући слијепог гуслара 1815. године у манастиру Шишатовац – врло је мистериозна. Пазимо…
Боже мили, чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија…
Друга, шта?
Друга власт, народни угао утемељен на хришћанском праву.
Дакако, ту кнезови нису ради кавзи, али је рада сиротиња раја која глобе давати не може ни трпјети колонијалног зулума, али су ради и колонизатори – с обзиром на вишевјековни сан да Србину цркне и задња крава.
У 569. стиху каже народни пјевач: Уста раја ко из земље трава, па како онда тако и данаске, или можда ипак само онда, јер овај народ по земљи Србији што у стотинама хиљада устаде, за почетак против насиља, што је политизована фраза, нити има вођу, нити му се узалудна бројност броји у устанак. С правом каже политиколог Милан Миленковић „да народ коме није важна победа него само покушај и не заслужује боље“. Намирисани и лијепи грађани, убијеђени да су авангарда, учесници су још једног дебакла.
Деведесетих година у Београду био сам политички зелен, но хитар да 10. марта 1991, на дан када су и студенти проплакали од сузавца Милошевићевог режима, будем дио мноштва на Тргу и на Теразијама.
Током „грађанских шетњи“ 1996–1997, када је Београд у 19.30 с тераса и прозора лупао у шерпе и лонце да колективним перформансом надјача други Дневник РТС-а, тј. режимску слику ружичасте стварности, почео сам да сумњам у државничке намјере са Запада обилато стимулисаног опозиционог тројства Ђинђић–Драшковић–Пешић, па сам се са супругом, тада дјевојком, придружио онима који би прије да заврше факултет неголи да гинисовски шетам (премда јесам, са тада ефектним али из данашњег угла наивним и издајничким слоганом: Сними мене, Си-Ен-Ене!), јер сам опазио гдје опозициони студенти који су пришли тројству Ђинђић–Драшковић–Пешић пролазе добро чак и на испитима, да не причам о онима који су се – у традиционалним српском подјелама – држали политичких скута Слободана Милошевића и његове политичке и животне драге.

До историјског Петог октобра 2000, упркос чињеници да сам годинама слушао прозападни Радио Б92 и наизлед истине жељну Радио Слободну Европу, омрзао сам или сам пак прозрео Ђинђића, Драшковића и Пешићку, да када је цијела Србија устала да руши државника који из пада Берлинског зида није научио много, ја нисам.
С руком на срцу, устанички хук чуо сам из Улице Гаврила Принципа, и нисам могао да му одолим. У политичком смислу био је заносан као пјесма хомеровских сирена. Па смо се – као свједоци историје – супруга и ја попели Балканском и на Теразијама сузили од сузавца.
Осим надом у боље и праведније сутра, мучени цијеле деценије санкцијама, хиперинфлацијом, бомбардовањем, ничим другим жена и ја нисмо били наоружани.
Гледали смо језиве слике устанка који то није био него је био обојена револуција, генерисани преврат, са све језивоцрним бандијерама покрета Отпор, одскочне даске Чеде Јовановића, човјека који ће на Видовдан џелатима предати свог председника. Народ је из запаљене Скупштине износио столице, умјетничке слике, све чега се могао да домогне, а ми смо, у једном тренутку леђима ослоњени на даске којима је неко замандалио улаз у запаљену Скупштину одлучили – прије мрака и пљачка многих радњи у центру – да се преселимо у Боку Которску. Доста је било историје.
Кад кажем: доста је било историје, тада мислим (иако су ме црногорске литије које су никле у Боки демантовале) да човјек који живи у престоници има обавезу да први устане, ако је слободољубив, јер је физички ближи Скупштини у којој, као у боци, станује дух власти.
Али, авај, како само уљуљканог у повластицама (што је пелцер старог Рима) добро познаје Двор, показала је власт Александра Вучића, одличног технолога власти. Грађанин тешко устаје, Београђанин онда када је цијелој Србији сасвим прекипјело.
Зашто се уопште устаје на власт? Из невоље коју је на антологијски начин Вуку у перо опјевао слијепи Филип Вишњић, када дара пређе мјеру, када закони нису у складу с логиком, када власт зарад киле меса дуга коље дужниковог вола, када ЛГБТ идеологија добије простор да на сва звона полемише с патријархом, када се најгори нађу на мјесту најбољих, када интелектуални српски кајмак покупе душмани, када муж без женине дозволе не може да лупи шаком о сто, када дијете пријави родитеља полицији, када полиција узгаја криминал, када криминал води државу, када је држава само експозитура мултинационалне корпорације, када корпорација има у власништву све вође, и власти и опозиције.
С угла Дечанске и Нушићеве видио сам 12. маја, на Св. Василија, како море народа иде лијево, према Скупштини, а ја сам морао десно, према Библиотеци града Београда, гдје сам са сјајним саговорницима обдржавао тезу да српска књижевност има излаз на море.
На путу за Боку Которску био сам у дану другог, још обимнијег протеста, који се „против насиља“, поново узалудно, за интерес Вучићеве опозиције, не народа, народом протегао широм Београда.
Пред собом, замаскирану медијима, имали смо копипејст ситуацију из 90-их година прошлог вијека (Вук Караџић би рекао: Исто то, али другачије), када се на плими искреног народног незадовољства градила политичка биографија оне врсте људи који су издајници у футуру другом самим тим што су дио система, што су икебане прозападне парадигме.
Ох, једно зло прође, ево га друго гдје долази, као у Откривењу Јовановом.
Српски суверен спрема за 26. мај оно што се у народу већ зове контрамитинг, савремену копију Милошевићеве домишљатости да 1996. године Теразије и околне улице напуни СПС Србијом из свих провинцијских капилара, а да граница са тзв. грађанском Србијом, окупљеном на Тргу републике око оно троје западних пулена, буде омеђена полицијским коридором у Коларчевој.
Устаће Вучићева раја ко из земље трава јер мора, невољније него под Милошевићем, када је, осим сендвича и сока, постојала мрва идеологије, а не само 1.500 динара које данас обезбјеђују агенције за саватавање статиста…
Да у временима када се црногорски Срби будаласто порадоваше инаугурацији Мила послије Ђукановића, предсједника који собом представља инсталацију Колективног запада, ситуација је у дебото са свих страна нападнутој Србији постала сложенија.
Имамо митинге, на дан изласка овог броја „Печата“ имаћемо режимски контрамитинг, а дан прије, 25. маја, имаћемо традиционалну Спасовданску литију. Опет и опет, центром Београда протећи ће море народа, овог пута с моштима Св. Владике Николаја. И биће то, каже ли се, једина шетња с благословом, која се баш зато и не зове друкчије него литија. Хоће ли Спасовданска литија 25. маја у себи имати и политичку честицу? Човјек који је пољубио руку папи свакако ће негирати постојање мрве политике у ходу на који су позивани вјерници у многим престоничким црквама, од Светог Василија, 12. маја, наовамо. У том ћу тренутку, онеспособљен да промијеним ижицу, бити аутор овог текста у тоже традиционалној Спасовданској литији у Херцег Новом, не као политичка честица него као мирјанин који вјерује да се литијама освештавају и простор и вријеме.
Свједоци смо да устаје раја као из земље трава.
Као човјек који је прије десетак дана посјетио Задужбину Иве Андрића (тако се Иво деклинира у Београду), могу да се опсјетим чувене реченице Ива Андрића: „Као код свих покрета и преврата на свету, једни су који ствар крећу и воде, а други који је остварују и изводе.“
Нек нам је у временима Трећег свјетског рата који је отпочео бомбардовањем Србије и Црне Горе 1999. г. Бог свима у помоћи.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море