Срби и Грци су из купања у крви створили нације

Душан Спасојевић, амбасадор Србије у Грчкој

Мало пре убиства Карађорђе је био инициран у грчко тајно друштво Филики хетерија. Данас се једна од улица у најстрожем центру Атине зове по Карађорђу, управо из тог разлога, старих конспиративних веза Срба и Грка

Позната српска особина да се радознало гледа у комшијино двориште је у домену интересовања за историју суседа дебело оманула. Просечан конзумент медијског садржаја у Србији више зна о напетостима у Јужном кинеском мору и грађанском рату у Судану него о културно-историјским везама с народима у окружењу. Захваљујући недавно објављеној књизи „Грчка – рат за независност, стварање државе и препород нације“, у издању Чигоја штампе, Института за новију историју, Института за европске студије и Фондације „Шапер“, српског амбасадора у Атини Душана Спасојевића, интелектуално знатижељни људи у Србији су дошли у прилику да се темељно упознају са нововековном Грчком и Грцима као нацијом. Концизном анализом и синтезом амбасадор Спасојевић дао је плодан допринос српској историографији, која је о питању познавања блиских нам народа склизнула у својеврсни самоостракизам.
Осим ове ваше, још само две књиге на српском за тему имају савремену Грчку. Да ли је то доказ да Срби осим „туристичког искуства“ слабо или уопште не познају Грке и Грчку?
Да будем сасвим искрен, то ми није био главни мотив за писање књиге, јер кад сам почео, нисам знао за тај податак. Али књига је ипак побуна против поразне чињенице да ми као народ слабо познајемо непосредно окружење, нити показујемо ентузијазам и жељу да га упознамо. Имам утисак да смо залутали и да, као народ, своју пажњу неретко усмеравамо ка неким неухватљивим апстракцијама. Некада је то било компулзивно изучавање марксизма. Оно је у данашње време замењено другом крајношћу – својеврсном опсесијом некритичког обожавања „европских интеграција“. Мислим да је веома важно познавати суседне народе, било да су они пријатељски као Грци, а нарочито оне који нам нису наклоњени и потенцијални су нам противници.

Да ли је Грчка револуција из 1821. године заправо имала класни фактор као лајтмотив, с обзиром на то да су грчке елите биле дубоко инкорпориране у османски систем власти?
Грчке елите биле су важан фактор у рату за независност, и оне су биле подељене. Једна фракција, такозване Фанариоте биле су део османског система и дуго су се одупирале револуцији. Такође, део грчких елита које су живеле у Царској Русији противиле су се мењању поретка. Али су зато грчки трговци и поморци, као носиоци идеја слободе, имали велику улогу у покретању тих догађаја.
Ипак индиректно долазимо до тога да је трговачку елиту водила жеђ за профитом прерушена у национални интерес?
Наравно, као и сваку елиту, и њу је водио непосредан интерес. Али постојао је и устанички занос који је тињао годинама и онда је напросто ескалирао. Утицај Француске револуције и идеје просветитељства запљуснули су обале данашње Грчке, а тада на сцену ступа и интелектуална црквена елита. Рецимо да је непосредан интерес ишао упоредо с националним. Снажан утицај долазио је из правца Петрограда у том раздобљу. Напослетку, идеја слободе потрла је све разлике 1821. године.
Вук Караџић је својевремено рекао да је трговачка класа код Срба толико отуђена од простог народа да се и не убраја у Србе. Да ли је такав случај био и код Грка почетком 19. века?
Не. Трговци, а поготово они са Пелопонеза, где је било жариште устанка, били су национално освешћени и упрегнути у помагање устанка. Грчка дијаспора која се налазила у Одеси је и основала тајну организацију Филики хетерија, тј. Пријатељско друштво, са циљем субверзивног рада на подизању устанка и ослобођења. То је, испоставиће се, била иницијална каписла побуне. Касније у току оружаних сукоба они су се стопили с хајдуцима – клефтима и осталим устаницима. И дан-данас грчки богаташи, бродовласници на пример, неких десет до петнаест породица, имају сентимент за народ. Оснивају фондације, баве се филантропским радом. Један бродовласник је чак дао шестсто милиона евра да се подигну национална опера, позориште и библиотека.
Занимљиво је да је Грчки рат за независност почео ван Грчке. Зашто?
Почео је ван Грчке захваљујући Александросу Ипсилантису. Он је проценио да ће јак ефекат имати борба започета у Влашкој и Молдавији. Али кључ за успех устанка је логистичка подршка локалног становништва. То ми Срби најбоље знамо. Тај устанак је неславно пропао, али је успео тамо где је народ свим срцем био за борбу, а то је Пелопонез.
Ко су главни протагонисти устанка?
Поред Ипсилантиса, који је подигао устанак у Влашкој и Молдавији, несумњиво се издваја Теодорос Колкотронис, Пелопонежанин, потоњи предводник „руске“ странке код Грка. Он је подигао буну на Пелопонезу.
У књизи кажете за Колкотрониса да је „насилан, прек, качачка ћуд“. Да ли је он грчки Карађорђе?
Да. И карактером и стасом. С том разликом што је Колкотронис избегао Карађорђеву судбину.
Велике силе стварају Грчку као независну државу. Да ли су Грци државотворан народ имајући у виду да им је држава „подарена“ на међународној конференцији?
Грчка је добила независност захваљујући директној подршци Британије, Француске и Русије. Русија је у први мах хтела да се створе три аутономне грчке територије, много веће, али у вазалном односу према Турској. Русија је, наиме, тада сматрала да има монопол на заступање православних хришћана, на основу уговора из Кучук-Каинџира из 1774. и са те позиције је наступао њен амбасадор у Цариграду Рибопјер. Уговором из Једрена, чије је клаузуле, као победник у рату, Русија диктирала Турској, Србија је добила аутономију и право на територијално проширење, а Грчка независност. Додуше у доста мањим границама од предвиђених.
Како бисте дефинисали модерну Грчку као државу и Грке као нацију? Да ли су они синтеза античког паганства, византијског православља и модерног секуларизма?
Савремени грчки идентитет је синтеза традиције која вуче корене из антике, преко Византије и православља. Из антике су узели оно што им одговара. Као и сваки нововековни национални идентитет, и грчки је облик друштвеног конструкта. Антику, византијско православље и модерну Грчку спаја језик као кохезиони фактор.
Један од ретких који је оспорио тезу да су модерни Грци исто што и антички је Никос Захаријадис. Да ли је у питању оно што Енглези кажу „највећи је грех рећи оно што сви знају“ или је та његова опаска резултат дијалектичког материјализма?
Било је оних који су ту тезу оспоравали, али Захаријадис је један од виђенијих. Био је генерални секретар Комунистичке партије Грчке. Треба нагласити да је то тада била и позиција Коминтерне. Први је Грцима оспорио античке корене један немачки историчар, још у 19. веку. То оспоравање је довело до тога да отац националне историје Папаригопулос, који је био и члан Српског ученог друштва, теоријско-методолошки конструише дијалектички континуитет Грка, од антике до данас.
Подсећа на Хегелову дијалектичку тезу о „сеоби духа“ народа кроз епохе?
Да, нешто попут тога. Теза, антитеза, синтеза.
Историчар Ставријанос каже да је цариградски патријарх имао велика овлашћена као предводник „православног милета“ у Османском царству. Да ли то значи да Грцима и није било толико лоше под Турцима или, прецизније, с Турцима?
Османско царство је, како је говорио Ранке, било један „верозаконски завод“. Питање вере је код Турака било питање свега. Ко није био муслиман био је „грађанин“ другог реда. То су били православци, за које је надлежни био цариградски патријарх, затим јерменски и јеврејски милет. Под јурисдикцијом цариградског патријарха су били и католици. Осим духовне власти, патријарх је имао и друга овлашћења у свом милету, попут судско-фискалне надлежности. Са тог аспекта, у оквиру Османског царства, Грци јесу имали доминацију у православном свету. Али у време подизања грчке побуне цариградски патријарх баца анатему на устанике. Замислите тек шта је мислио о српским устаницима. Врх цркве, Фанариоти је као отуђени центар моћи био уз Турке, остали Грци били су обична раја. Тако да је та теза о „колаборацији“ само делимично тачна.
Фанариоти су били моћан фактор?
Веома. Фанариоти су били грчка властела од неколико породица потпуно отуђених од свог народа. Једна од тих породица, Ипсилантис, у име Турака је владала Влашком и Молдавијом. Фанариот Маврокордатос је за рачун Османског царства потписао уговор у Сремским Карловцима 1699. Тада, када је потписан тај уговор, први пут у историји дипломатије преговарачке стране су седеле за округлим столом. Као и свака елита, и они су се понашали „како ветар дува“. Кад је ојачао руски утицај на Порти, Фанариоти су постали русофили. Као нпр. породица Ипсилантис. Када ојача француски утицај на Порти, русофили Фанариоти беже у Русију. Наполеон је пружао пуну подршку целовитости Османског царства, и његов амбасадор је једно време председавао седницама Дивана у Стамболу. Офанзива на Србију 1813. дело је француских официра. Напад из три правца, да се развуку линије српске одбране. И тад су Срби сматрани „малим Русима“.
Реците нам нешто више о грчком пројекту руске царице Катарине Друге.
Катарина је била велики гркољуб. Ту значајну улогу игра кнез Потемкин. Ми га у Србији знамо по синтагми „Потемкинова села“, али он је био врло способан човек и заправо водио спољну политику Русије према грчком питању у време Катарине Велике. Променио је стратегију руске политике, уместо агентурног рада који је махом био ад хок, Потемкин је створио дугорочне планове који су се базирали на раду на терену, уз логистичку подршку новоотворених руских конзулата на територији Османског царства, у Смирни и Солуну. Отворене су и школе за Грке у Русији, чак је једна војна академија била намењена само Грцима. Из те школе је и Родофиникин, први представник Русије код Карађорђа, касније шеф Азијског департмана у МИД-у. Наравно, та стратегија је била у служби идеје водиље – домоћи се Цариграда и мореуза. Занимљиво је да је Одеса основана у склопу тог „Грчког пројекта“. Сама реч Одеса значи Одисеј. Као и град Херсон, „херсонисос“ у преводу с грчког значи полуострво.
Често помињете у књизи Јаниса Каподистријаса. Ко је тај човек?
И Каподистријас је био из те грчке плејаде дипломата образованих под окриљем Русије. Он је био Грк са Крфа, а то острво је кратко време био под руском управом. Када су изгубили контролу над Крфом, Руси су са собом повели Каподистријаса у Русију и он је запажен од стране руског цара пошто је био полиглота и врло образован, послат у руску амбасаду у Бечу. Касније је био ађутант руског цара на Бечком конгресу, чак и министар спољних послова Русије. Мало је познат податак да је на Бечком конгресу управо Каподистријас испословао да Швајцарска стекне статус неутралне државе, и тиме је спасио од Аустрије, која је хтела да буде њено надвојводство. Након грчког устанка Јанис Каподистријас је 1828. постао први гувернер независне Грчке. Трагично је завршио као жртва атентата.
Убиство Каподистријаса веома подсећа на убиство кнеза Михаила. Геополитички обрачун великих сила под плаштом личних размирица и анимозитета. Коме је сметао Каподистријас?
Атентат се одиграо у једној цркви у граду Напфлио. То је била прва престоница независне Грчке. Каподистријас је био у сукобу с кланом Мавромихалис, тачније са Петрос-бег Мавромихалисом и његовом породицом. Никад није расветљено који су мотиви покретали убице, али несумњиво су страни прсти и те како били умешани. Руси су званично сумњичили Французе и Енглезе. Амбасадор Русије у Цариграду Рибопјер је рекао да је у „потпуности убеђен да су Каподистријасове убице били наоружани агенти Енглеске“. У то време агент британске службе Дејвид Уркварт се „мотао“ по Грчкој и Србији. Све у свему, убиство првог човека једне земље по правилу је обавијено мистеријом.
Када сте поменули Филики хетерију, намеће се питање Карађорђа, односно његовог убиства 1817. године. Мало пре убиства вожд је инициран у то тајно друштво и са нечијим директивама послат у Србију.
На основу списа Бечког архива до којих је дошао наш историчар Алекса Ивић, аустријска полиција је након спроведене истраге као на длану имала целу маршруту Карађорђевог кретања из Молдавије ка Србији. Аустријанци су утврдили све детаље. Где је ушао у Србију, кад, с којим пасошем, с ким је био, ко га је допратио до границе. Карађорђе и његов пратилац Наум, Грк, прешли су границу с лажним руским пасошима. До границе са Србијом их је допратио један од кључних људи Филики хетерије Михаилос Леонардос, који је имао руску племићку титулу. Данас се једна од улица у најстрожем центру Атине зове по Карађорђу, управо из тог разлога, старих конспиративних веза Срба и Грка.
Грчки рат за независност је познат и по грчким грађанским ратовима. Колико их је било?
Од 1821. до 1832. Грци су међусобно водили три грађанска рата. Ти ратови су углавном били последица личних анимозитета и клановских борби. Тек у каснијим фазама се појавио и страни фактор у тим интерним сукобима. И у 20. веку Грци су имали један крвав грађански рат. Јован Ристић је лепо приметио да се у српским устанцима увек један вођа суверено истицао, Карађорђе или Милош, код Грка се није знало ко је главни. Српска несрећа је што је наш рат за независност био у сенци Наполеонових ратова, док су Грци имали „добар тајминг“. У то време имали су чак и добар маркетинг, хеленизам је био у тренду, да се тако изразим. Чувени песници тог времена као Шели, Бајрон и Пушкин дали су свој допринос грчкој борби. Шели је чак и несвесно кумовао имену грчке државе, име његове лирске драме „Хелас“ је узето за име државе. До тада су Грци сами себе називали Ромејима, тј. Римљанима. Бајрон је преко својих веза у Лондону испословао кредит за Грке да тим новцем купе оружје. Када су повериоци тражили да им се враћају новац и камате, Грци су рекли да су Платон и Хомер јемци, да Енглези њима дугују културу, а не они њима. Бајрон је умро од маларије у Грчкој за време устанка.
Помињете и Албанце у Грчком рату за независност. Откуд они ту?
Верски фактор је био и тад моћан, чак и јачи од националног. Грци католици са Киклада су били пасивни према устанку сународника против Порте, али су Албанци православци стали уз Грке. Муслимани и католици Албанци су били на страни Турака. Етницитет у то доба није био сасвим нијансиран, још ако се дода систем милета где је вера вододелница, добијамо религију као најјачу идеологију. Албанац Сулиот, Маркос Боцарис је јуначки погинуо у обрачуну са својим сународницима Албанцима друге вере. Занимљиво је, како наводи Финли, да је фустанела, бели килт грчке народне ношње, „позајмљен“ од Сулиота. Финлијева је теза да су Грци фасцинирани њиховом храброшћу, и из тог разлога „присвојили“ фустанелу. То је доказ да је у том времену све било флуидно, преливало се, није постојао јасан етницитет као данас. Свако је узимао од сваког. И шајкача је некада била аустријска војничка капа Срба граничара, али је данас наш национални симбол.
Помињете и народ који је данас скоро ишчезао са историјске сцене – Цинцаре. Каква је њихова улога у то време у Грчкој?
И њих је захватио хук историје у то време. Од познатих грчких Цинцара то су Јанис Колетис, творац грчке политичке доктрине Мегали идеа – Велика идеја, и Рига од Фере. И код других народа Цинцари, или Куцовласи, играли су важну улогу. Код нас Срба, Петар Ичко дипломата је био Цинцар, Алкибијад Нуша познатији као Бранислав Нушић, Јован Стерија Поповић и многи други.
Је ли Мегали идеа грчко Начертаније?
Исте године кад је настало и Начертаније, 1844, Јанис Колетис је објавио грчку политичку доктрину – Мегали идеа. Тај програм био је грчка идеја водиља све до малоазијске катастрофе. тј. сукоба с Турском од 1919. до 1922. Рат је завршен грчким поразом, и разменом становништва.
Статис Каливас је рекао да је „рат од сељака створио Грке“. Да ли то значи да нација настаје тек након купања у крви?
Тако је. Насиље је бабица сваког старог друштва када је бременито новим, што би рекао Фридрих Енгелс. Грци управо из тог разлога високо цене Србе.
У каквој су вези острво Крит и икона Санта Марија дела Салуте о којој пева Лаза Костић?
Млечани су вековима држали Крит и приликом повлачења са острва су понели ову икону у Венецију. Добар део Срба не зна да се наш песник у првом стиху најлепше љубавне песме написане на српском језику заправо обраћа тој икони, односно Богородици.
Ко је био Адамантиос Кораис?
Грчки просветитељ, нешто попут наших Доситеја и Вука у једној особи. Био је трговац, из Смирне. Занимљиво је да је осуђивао устанак, и никада није дошао у Грчку.
Зашто је био против устанка?
Мислио је да није још време, и био против насилних метода, хтео је да грчка еманципација од Турака буде постепена, просветитељски-интелектуално, а не насилним путем. Живео је у Паризу и хтео је да Грчка буде изразито прозападна држава, што значи да је био љути противник Каподистријаса, руског човека. Кораис је кодификовао катаревусу, тј. чисти језик, што је био прогресивни корак у односу на народни језик, такозвану димотику.
Значи ли то да су и Грци имали проблем диглосије, као и ми Срби „за Вука и против њега“?
Да, само што смо ми тај проблем решили доста пре Грка. Грци су лингвистичке несугласице размрсили тек у другој половини 20. века, након пада војне хунте 1976. Народни језик, тј. димотика је тек тада постао званични језик, док један облик катаревусе данас користи грчка црква.
Да ли се Грци плаше Турака с обзиром на то да се још осећају геополитичке последице Лозанског споразума из 1923? Турски брод који плови од Истанбула до Измира мора да тражи дозволу Грчке јер пролази кроз грчке територијалне воде.
Тензија свакако постоји. Трка у наоружању је доказ. Односи Грчке и Турске заправо су својеврстан парадокс. Чланице су НАТО-а и савезнице на папиру, а у реалности нешто сасвим друго. Осим напетости у Егејском мору, ту је и проблем окупираног дела Кипра. Обе државе и даље имају редовно служење војног рока, и супротно наративу да је „крај историје“ и да ће завладати мир у свету, и Грчка и Турска поучене историјским искуством нису се препустиле летаргији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *