Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ОБЈАВЉЕНО 1. 12. 2017. |
| ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ЗАШТО АРХИВА?Трагични догађаји који потресају Србију имају сложене, дубоке и деценијама припремане предуслове – друштвене, политичке, економске, психолошке, културолошке. Ужаси којима данас присуствујемо јасно су, прецизно и препознатљиво најављивани, стратешки утемељивани, озбиљно организовани и припремани. |
Печатов саговорник – белгијски геополитичар (фламанског порекла) и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“ Роберт Стојкерс оснивач је покрета Европске синергије (Synergies Européennes), а области његовог посебног интересовања су метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура
Роберт Стојкерс (1956) је, у првом реду, истраживач европске и евроазијске прошлости, веома сложених односа сваке историјске компоненте на евроазијском континенту, чији је циљ да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Историја је, према Стојкерсовом мишљењу, недопустиво редукована на ону западну, а наслеђе низа народа, Скита, Сармата и Словена, занемарено и дубоко потиснуто или избрисано из колективног сећања. Њихово поновно откривање је витално значајно за будућност Европе и света.
Европска унија, у ствари читав европски континент, налази се у дубокој кризи. Стиче се утисак да је то у првом реду последица кризе или недостатка идеја. Савремене политичке идеологије, а најпре либерализам, делују депласирано, застарело, анахроно. Исто то можемо рећи и за друге делове политичког спектра. Да ли и ви делите тај утисак?
Прво што ми пада на ум у вези с вашим питањем је идеја изведена из чланака Милера Ван ден Брука које је писао 20-их година: народ који усвоји и асимилује либерализам умреће за неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу, своју виталност. Либерализам је пре болест него менталитет (стање ума). Либерализам и модернизам су сродни зато што одбијају да прихвате било шта трајно у „политичком ситију“. У XVII веку имали сте спор између „старих“ и „модерних“ на филозофском и књижевном плану, који се одвијао у неколико аспеката, и од којих се неки ретроспективно могу разматрати као позитивни, али свеједно постоји етимолошка веза између „модернизма“ и француске речи „mode“ (мода), моде (енг. „fashion“) која је увек нешто пролазно и нешто што може бити промењено по вољи. Када све политичке ствари сматрате за моде, успевате да избегнете притисак реалности која се састоји од времена и простора. Све нужности изведене из прихватања граница, које подразумевају време и простор, модернисти сматрају за терет који треба одбацити. Данас и не морате да настојите да их се отарасите, већ их можете потпуно избрисати или их преобразити на такав начин да задобију сасвим нову, вештачку и стога пролазну димензију. То је сама суштина либерализма. Али иако либерализам има своје корене у XVII и XVIII столећу, он никада није био, барем не до битке код Ватерлоа, моћан политички покрет; конзервативни или хришћанско-демократски у првом периоду, као и социјалистички у каснијим деценијама, могли су да ублаже либералистичко одбацивање стварности и трајности. Чак и кад су званичне либералне странке постајале више либерално-конзервативне него либералне у англосаксонском значењу тог појма, биле су осетно квантитативно слабије од друге две политичке струје у Европи, а антиполитички дух, који је стварна основа ове идеологије, могао је да уђе у умове хришћанских демократа (упркос црквеној доктрини) и социјалдемократа (упркос њиховом разводњеном марксизму). Постепено су конзервативне хришћанске демократе и социјалдемократе преузеле већину идеја базичног либерализма.
Француска је била делимично поштеђена тога јер је имала „каудиљистичко“ вођство, које је увео Де Гол 1958, после слома Четврте републике, иначе дубоко либералне. Личност председника може спречити либерале и водеће странке да „фагоцитирају“ политичко тело. Али, као што ћемо видети, то је био само предах. Године 1945. Европа је била разорена ратом. Било је потребно више од деценије да се она опорави, посебно у Немачкој. Када је ишчезао ужас, Европа је опет могла остварити економско благостање. Француска је током 60-их, као стална чланица Савета безбедности, могла да захтева више независности унутар Запада. Дошло је време да САД дају нову и снажнију дозу либералног отрова европским политичким телима.
Кажете да европски либерализам упориште има у САД?
Сједињене Државе располажу свим идеолошким отровима за контаминацију света, дакле, не само просветитељством које негира стварност и које можете наћи и у Западној Европи већ и пуританским порицањем средњовековног европског наслеђа, поремећај који су у првим деценијама XVIII века учинили прихватљивијим деистички покрет и виговци. Амерички колонисти развили су осећање посебне светске мисије спајајући пуритански фанатизам и просветитељски либерализам, очигледно ублажен, али ипак довољно радикалан у својој мржњи према традицијама и наслеђеним институцијама. Ти основни радикални принципи прилагођени су духу времена 50-их и 60-их година, од стране „think-tank“ организација предвођених америчком Канцеларијом за стратешке студије (ОСС, претходница ЦИА). То је створило перверзни корпус маја ’68, који је покренут у Немачкој и Француској. Обе земље су се томе могле одупрети током 70-их, иако су њихова друштва била контаминирана бацилом који је постепено еродирао њихово традиционално психолошко наслеђе. Други талас је био срачунат да нанесе завршни ударац свим западним друштвима и доведе до распада њихових политичких тела. Поред шездесетосмашке идеологије, мање или више произашле из Франкфуртске школе, припремљено је ново оружје за разарање Европе (а делимично и „остатка света“). То је био срамни тачеристички неолиберализам. На самом крају 70-их, неолиберализам (било да се ради о тачеризму или „реганомици“) слављен је као нова либерална идеологија која је требало да заврши с политичком праксом усредсређеном на државу. Ни демохришћани ни социјалисти нису могли да се исправно одреде према томе и да подсете своје присталице на доктрину цркве (засновану на учењу Томе Аквинског и Аристотела) или на социјалистичку традицију интервенционизма у привреди, које су истински непријатељске према таквом необузданом либерализму. Економија је постала много важнија од политике. У том тренутку ушли смо у такозвану постисторију, за коју још није постојала никаква ознака ни оријентир. Још горе, корумпирани „партитократски“ систем, у коме су и демохришћани и социјалисти показали болно несналажење и збуњеност, спречио је било какву рационалну реакцију, док су се они претварали да представљају демократски процес који су заправо на тај начин сами блокирали.
Европа је сада у слепој улици и чини се да не може да побегне од шездесетосмашког либерализма, као ни од неолиберализма, јер снаге које им се супротстављају, како изгледа, не могу сакупити довољно гласова да би освојиле власт. Морате узети у обзир да су либерали на власти скоро 70 година и да су буквално окупирали све институције, именујући своје послушнике на готово свим нивоима власти, које не могу преко ноћи заменити нови и заиста ефикасни људи.
До сада су се Бриселу супротстављали такозвани евроскептични покрети. Изгледа да се данас налазимо на почетку таласа сецесионизма, који већ потреса многе европске државе или им прети. Коме одговара јачање сепаратистичких покрета, попут оног у Каталонији? Какав је ваш однос према томе?
Одређене тајне службе с оне стране Атлантика воде политику слабљења Европе сталним невојним нападима, типичним за такозване „ратове четврте генерације“. Економске стратегије и берзанске манипулације су уобичајени трикови које они користе како би спречили Европу да се самостално развија, да стекне већу аутономију у свим политичким и војним питањима, да достигне благостање путем истраживања и развоја, те да изгради снажне економске везе с Русијом и Кином. Ширакова Француска је најбољи пример за то, поред већ познатих психолошких операција као што су „обојене револуције“. Француска је и даље нуклеарна сила, али она не може да развије овај капацитет изнад одређеног нивоа: 1995. године, када су спровођени експерименти у Тихом океану, псеудоеколошки покрет „Гринпис“ покушао је да их торпедира. Француску су у исто време паралисали штрајкови оркестрирани од стране социјалистичког синдиката који је током 50-их био антикомунистички и стога добио подршку Канцеларије за стратешке студије.
Социјалдемократе и социјалистички синдикати уживали су тајну подршку атлантиста, што се данас често заборавља. Да би се решили Ширака, који је у време инвазије Буша на Ирак 2003. године подржао фантомски савез између Париза, Берлина и Москве, у новембру 2005. покренут је низ насилних нереда које су предводили активисти из мигрантских афричких заједница у депресивним париским предграђима, после првог минорног инцидента који је случајно проузроковао две жртве. На крају су се немири проширили и на друге градове, попут Лиона и Лила. Као што је приметио писац „Нове деснице“ Гијом Фај: „Француска је данас потпуно неспособна да успостави закон и ред кад се нереди прошире у више од три или четири велика урбана подручја.“ Нереди су трајали довољно дуго како би промовисали новог и до тада сасвим безначајног политичара Николу Саркозија, који је обећао да ће уништити оне што изазивају нереде у предграђима. Амерички амбасадор у Француској Чарлс Рифкин био је мозак ове операције „рата четврте генерације“, чији је прави циљ да мигрантске заједнице искористи за побуну против закона и реда у Француској.
Ова злобна стратегија пре десет или дванаест година била је могућа само у Француској, пошто ниједна друга европска земља није имала довољно миграната. Избегличка криза, која је погодила Немачку 2015, преставља следеће поглавље у тужној причи о потапању и неутрализацији Европе. Немачка се сада суочава с истим насилним заједницама као што се то претходно догодило у Француској. Сврха тога је, очигледно, да ослаби земљу чија се индустрија убрзано развија услед одличних трговинских веза са читавом Евроазијом. Стална тежња британских и америчких тајних служби је спречавање немачко-руских веза. Сада је Немачка ослабљена критичном масом милиона лажних избеглица, што ће убрзо проузроковати колапс система социјалне заштите, који је одувек био посебно обележје немачког друштвеног система (било под Бизмарком, националсоцијалистима, демохришћанима или социјалдемократама).
Потпуна дестабилизација европских индустријских друштава (Шведске, Француске, Немачке, Италије и делимично Бенелукса) доводи до друштвених и политичких смена, које повремено попримају облик такозваних „популистичких покрета“. Медији их хистерично означавају као „екстремну десницу“ или „неофашистишке покрете“ како би зауставили њихов успон. До сада они нису били у могућности да добију озбиљан удео у власти, пошто су се конвенционалне странке инфилтрирале у све институције (у штампу и медије, судове, банке итд.). У Шпанији, која је сиромашнија и која не привлачи мигранте због својих материјалних ограничења, једина могућа полуга за покретање операције „рата четврте генерације“ био је каталонски микронационализам. Ако се Каталонија отцепи, једна од најиндустријализованијих покрајина историјске Шпаније ће напустити заједницу која постоји још од 1469. године – венчања Изабеле I од Кастиље и Фердинанда II од Арагона. То би значило озбиљно заостајање за Шпанију, која је већ ионако крхка и која би убудуће зависила од суседних земаља – од већ дестабилизоване Француске и Немачке. Немачка се, такође, суочава с проблемом избеглица и ерозијом система социјалне заштите, што доводи до пораста незадовољства и на крају до успона странке Алтернатива за Немачку (AfD), при чему Меркелова не може да пронађе идеолошки кохерентну већину за своју следећу владу.
Покушавам да укажем да сви проблеми који у овом тренутку доводе у питање будућност Европе нису настали случајно. Сви су у тесној међусобној вези, али ако то кажем, неизбежно ћу бити оптужен за манипулацију „дијаболичном узрочношћу“. Међутим, ја овде не видим ђавола као натприродно биће, већ једноставно користим ту реч како бих означио стварне снаге које настоје да обликују свет према својим интересима. На тој шаховској табли Европљани једноставно нису у стању да препознају непријатеља и да дефинишу сопствене интересе.
Прошле године издали сте књигу Европски подухват (The European Enterprise: Geopolitical Essays). У њој разматрате историјске, културне и духовне основе главних европских империја, односно принципа царства („Reich“), који није еквивалентан појму „нација“. Ваша основна теза је да је природни развој Европе био отежан или онемогућен укључењем у „западну цивилизацију“. Посебну пажњу поклањате „руској теми“ – руском простору и концепту Евроазије. Зашто је то неопходно у доба глобализације, или покушаја САД да се наметну као светски хегемон, односно да „глобализују“ сопствени политички и економски модел?
Заправо, истраживао сам, и наставићу да истражујем европску прошлост, јер је амнезија најгора болест која може погодити неко политичко тело. Не можете мислити о Европи а да не размишљате о појму империје и империји у такозваном римском облику. Карл Шмит је био веома свестан наслеђа „римске форме“, било да се ради о католичком наслеђу, или да је она преузета од стране „немачког народа“. Данас нико не пориче Шмитов значај у области политичке теорије. Неки кругови америчке нове левице, попут Телос преса, промовисали су његова дела у „Новом свету“, што је премашило сва очекивања немачких истраживача Шмитовог дела.
Римско царство је било географски и хидрографски везано за Средоземно море и реку Дунав: Средоземно море обезбеђује комуникацију између долине Роне и Египта, између Грчке и Хиспаније итд., као и дунавску везу између Јужне Немачке и Црног мора, све до Понта, легендарне Колхиде, и до Персије, што ће касније бити митологизовано од стране Витешког реда Златног руна, који је установио бургундски војвода Филип 1430. године.
После пада Римског царства постојао је познати „пренос империје ка Францима“ (translatio imperii ad Francos), а касније, после битке код Лехфелда 955, и пренос ка Германима – translatio imperii ad Germanos. Централни део Европе постао је ново језгро империје, и то подручје између Рајне, Роне и реке По. Дунавска оса допирала је до „Гвоздене капије“, од које се византијска власт ширила далеко на исток. Византијско царство било је директни наследник Римског царства; тамо легитимитет никада није био споран. Заједница на Светој Гори била је њен духовни центар, који је недавно у потпуности препознао руски председник Путин. Римско-немачко царство (а касније Аустроугарска), Руско царство као наследник Византије и верске заједнице на планини Атос користе исте симболе: златне заставе са црним двоглавим орлом, што је, заправо, остатак веома старог традиционалног персијског култа, у коме птице одржавају везу између Земље и Неба, између људи и бога.
Орао, птица која лети до највиших небеских висина, постала је симбол светих димензија империје. Живети у територијалним оквирима империје значи испунити духовни задатак: успоставити на земљи хармонију сличну оној која постоји у небеском поретку. Голубица која симболизује Светога духа у хришћанској традицији има исти симболички смисао као орао у империјалној традицији: она омогућава везу између уранских, небеских области (грчки Уранос, ведски Варуна) и земље (Геја). У том смислу, као субјекат империје, присиљен сам да посветим цео свој живот настојању да на земљи остварим савршенство поретка небеских тела; то је аскетска и војничка дужност коју представља арханђео Михаило, такође фигура која је произашла из човеколиких птичјих бића персијске митологије, a коју су Јевреји донели из вавилонског ропства. Цар Карло V (Хабсбуршки) покушао je да отелотвори овај витешки идеал, упркос свим ситним људским греховима које је свесно чинио током свог живота. Он је остао истински човек, грешник посвећен напорима да одржи царство живим и да од њега направи брану пропадању, што је задатак „катехона“ према Карлу Шмиту. Нико није боље од Француза Денија Крузеа (Denis Crouzet) у његовој чудесној књизи Карло V, император краја времена (Charles Quint, Empereur d’une fin des temps, Odile Jacob, Paris, 2016) описао ову сталну тензију с којом је живео император. Читам ову обимну књигу изнова, што ће ми помоћи да прецизирам свој поглед на империјални свет и да боље разумем на шта је заправо мислио Шмит када је разматрао улогу цркве и империје као „катехонских“ сила. Ово поглавље је још далеко од тога да буде затворено.
Како у овом контексту видите реформацију и раскол у западном хришћанству?
Крузе у својој књизи објашњава да су немачка и европска реформација хтеле да убрзају ствари и да су истовремено настојале „експериментисати“ са „есхатоном“, са крајем света. Ова „теологија убрзања“ први је знак модернизма („precipitation theology“ или „теологија убрзања“ води до есхатолошког краја света, такође, ослобађању од историје и свих људских творевина које се сматрају „нечистим“; отуда талас иконоклазма у Европи – прим. Б. Н.). Лутер на сасвим умерен, а други актери реформације на екстреман начин, желе да убрзају крај света (прекид историјског континуитета), који су сматрали дубоко зараженим злом. Насупрот томе, Карло V, објашњава Крузе, има империјални и „катехонски“ став: као цар и слуга Божји на земљи, он мора успорити наступање „есхатона“ како би сачувао свет од мука пада. После Лутера, екстремни пуритански елементи реформације у северној Француској, Холандији, Минстеру и Британији учинили су ову „теологију убрзања“ још нестрпљивијом, што показују трагични догађаји у англиканској Енглеској, као и англиканска улога у 13 северноамеричких колонија, о чему сведочи и одсецање главе краља Чарлса I у Кромвеловој пуританској револуцији. Овакво виђење историје као дубоког проклетства Сједињене Државе су наследиле од својих „очева оснивача“. Са деистичком традицијом у Енглеској и политичком традицији виговаца у Британији и Северној Америци, „теологија убрзања“ ће се претворити у вешту рационализацију, премазану блиставим бојама, што ће кулминирати пројектом председника Вилсона да очисти свет од зла. У Француској, „филозофија убрзања“ (а не теологија) довешће до стварања секуларне политичке есхатологије под сенком гиљотине, под којом ће бити превентивно уништени они који би могли да успоре овај процес. Након Вилсона неколико америчких дипломата ће исковати принципе који спречавају свако испољавање суверенитета држава покретањем различитих проактивних пројеката, било мирним путем, било путем рата. После распада совјетског система, до тада рационално маскирана „теологија убрзања“ ће поново подивљати. Резултати су нам добро познати: катастрофа на Балкану, пат-позиција у Ираку, бескрајни рат у Сирији и Авганистану. „Теологија убрзања“, као обележје западног света, света који предводи западна хемисфера, не нуди решење за проблеме који се неминовно јављају у несавршеном свету под савршеним уранским Небом. Погледи Карла V захтевали су успоравање овог процеса и водили су само до умерених војних операција против побуњеника. То је, у сваком случају, био бољи став.
Током 90-их година открио сам да Кина, као и многе друге азијске земље, развија алтернативне начине да усклади међународне односе, између осталог, искључујући поствилсоновски принцип насилног мешања у ствари других земаља. Тај принцип су данас усвојили не само Кина Си Ђинпинга већ и Путин и Лавров. Кинеска алтернатива, на пример, искључује политику „промене режима“ која је Ирак и Сирију гурнула у стравичан грађански рат – рат који су претходни БАAС режими мудро али неумољиво спречавали. Али зар није боље имати строги и несавршен „катехонски“ режим, него стотине хиљада невиних људи убијених у бесмисленим нападима, бомбардовањима, гранатирањима или талибанским и салафистичким покољима? Управо је „теологија убрзања“ постпуританаца, неовилсониста и исламских салафиста створила хаос у до тада мирним земљама. Није ли управо сам Лутер упозоравао своје савременике да је ђаво способан да користи теолошки говор (или новоговор) да превари људе?
Каква је улога Путинове Русије у овим превирањима?
Русија је изузетно важна у том општем оквиру „катехонског“ тумачења историје као противотров овом есхатолошком лудилу. Русија је наследник Византије, дакле, она је директни наследник „римске форме“. Сматра се да је она била упориште конзервативизма пре 1917. године, чак и ако је овај конзервативизам касније фосилизовао Константин Победоносцсев, као што је то сматрао Дмитриј Мерешковски, који је касније одбацио совјетску револуцију у свим аспектима. Русија није прошла експеримент са трауматичном шеснаестовековном реформацијом и њеним савременим иконокластичким бесом, а касније, у XVIII столећу, успела је да се одбрани од најглупље деистичке, уистину сифилистичарске филозофије. То не значи да је Русија била заостала земља: царица Екатерина II (Велика) била је просветљени деспот који је од Русије направио велику силу; Александар I је имао традиционалне и умирујуће идеје о религији, што би требало пажљиво проучити посебно сада, после сиријске катастрофе; Александар II је крајем XIX века великом брзином модернизовао земљу и могао је анулирати недостатке које је Русија наследила с Париским споразумом, склопљеним 1856. године, после Кримског рата… Међутим, Русија је, осим током прве деценије бољшевичког режима, остала имуна на опасну интоксикацију „теологије убрзања“. Византијски стил коришћења шаховских стратегија, уместо тражења непосредне одмазде или отворене агресије, данас инспирише руске дипломате и државнике. Овај византијски стил и кинеска конфучијанска хармонија данас могу служити као практични алтернативни модели за западни свет, збуњен медијском пропагандом која непрестано преноси модернистичке постпуританске форме или неки други врсту „теологије убрзања“. Због тога је евроазијска идеја, под условом да преноси ове „катехонске“ идеје, сличне оним које је Карло V желео да примени у својој империји пре најезде Османлија, права алтернатива свету којим би иначе овладала суперсила која своје принципе преузима од најлуђих адепата некадашње „теологије убрзања“ својих „очева оснивача“.
Могао бих додати да се теологија или идеологија убрзања не изражава само миленаристичким псеудорелигиозним брбљањем, као што је то случај у Латинској Америци, већ и да може деловати као економски фундаментализам, попут неолибералног лудила које погађа Америку и Европу од краја 70-их. Пуританизам се може прометнути и у своју дијаметралну супротност, у постмодернистички разврат, што објашњава како миленаристи, „фемени“, „пуси рајотси“, салафисти, неолиберални банкстери, медијски могули, обојени револуционари итд., на међународној шаховској табли могу да следе исти програм „рата четврте генерације“. Циљ је уништити све препреке које је цивилизација поставила да служе као „катехон“ или Аристотелов „spoudaios“. Ми морамо изабрати улогу скромних слугу, „катехона“ против претенциозних подухвата „преципитатора“. То значи служити империјалним силама и борити се против оних које су „преципитатори“ обманули. То значи изабрати евроазијску, а не атлантистичку опцију.
