ПОДВОЂЕЊЕ СРБА

СЕНАТСКО САСЛУШАВАЊЕ О БАЛКАНУ

Хвала Богу на америчком Конгресу који, иако по квалитету није много далеко од Скупштине Србије, у великој мери још игра улогу која му је намењена, па се захваљујући његовим чувеним комисијама и саслушањима много тога може сазнати не само о аферама попут улоге Вашингтона у стварању Исламске државе него и о њиховом више него колонијалном односу према малима попут нас. Уосталом, да није било тих сведочења и саслушавања, не бисмо лепо и директно чули да је претња православље, а препрека читав српски народ

Прошле недеље имали смо ту част да се у Одбору за спољнополитичке односе америчког Сената претреса политика Бајденове администрације према Западном Балкану, пре свега Србији. На претресу су сведочили Дерек Шоле, саветник државног секретара, и Габријел Ескобар, заменик помоћника државног секретара и специјални изасланик САД за Балкан, који су недвосмислено саопштили да је „будућност Западног Балкана – приоритет за Бајденову администрацију“.
За ту будућност, сложили су се сви, и испитивачи, и испитаници, кључно је да се у региону „у којем су две трећине земаља у НАТО-у“ обезбеди да се ова једна трећина (Србија и БиХ, односно Република Српска) одвоји од Русије, али тако да не „отрче“ онда у загрљај Кине. „Ако Србија мисли да се укључи у ЕУ, мораће да постане енергетски независна од Русије“, рекао је председавајући Одбору, демократски сенатор из Њу Џерсија Боб Менендез. Да није мислио само на „енергетску независност“ него на потпуно потчињавање Србије америчко-евроунијској вољи, Менендез је показао својом следећом реченицом: „Док желимо да наши партнери напуштају Русију, не желимо да се приближавају Кини.“ У односима које би Србија могла имати с Кином ни говора нема о некаквој „енергетској (не)зависности“, пошто та земља није снабдевач било кога енергијом него је индустријски џин којем је врло тешко да утоли своју жеђ за енергентима. Јасно је, циљ Менендеза и Вашингтона никако није повећавање српске независности већ управо обрнуто, продубљивање зависности Србије од Колективног запада сечењем свих садашњих, или будућих веза с Русијом и Кином, које су и амерички ривали, и гаранти какве-такве независности било које државе на свету од америчке хегемоније, што све више увиђају и досадашњи верни и кључни амерички савезници попут, на пример, Саудијске Арабије.
Менендез је додао и да је „рат у Украјини поново показао императив да се земље региона подстакну на неопходне реформе“. Какве реформе? Правосудне? Система образовања? Привредне? Које то реформе имају везе с ратом у Украјини, осим ако под „реформама“ не сматра оно што су давно присталице смењеног владара Црне Горе Мила Ђукановића дефинисале као „прелом мозга“? Ту би једино смислено било да се од Срба (те непослушне трећине на Балкану) захтева да реформишу своје сопство и прихвате вазалство Америци.

ПИТАЊЕ ПРИТИСКА Захваљујући обавезној искрености пред овим високим телом, могли смо да сазнамо не само како о Србији и остатку региона размишљају високи представници Бајденове администрације него и амерички законодавци, које је у овом случају оличавао дотични Менендез. Он је званичницима Стејт департмента, који су, да се разумемо, из његовог табора, замерио да „углавном врше притисак на ’Косово’“, али да, како је рекао, „уопште нема, или нема много притиска на Београд“, те да нема „стварног плана и гаранција да Заједница српских општина неће постати нова Република Српска, чије опасне импликације видимо сада“. „Видим притисак на ’Косово’ да се оснује ЗСО, а као да нема притиска на Београд. Видим мало притиска на лидера кога је ’Њујорк тајмс’ повезао са криминалним бандама“, навео је даље Менендез.
Позабавимо се прво (краће је за објашњавање) овим „веома оптужујућим“, како је Менендез рекао, текстом о српском председнику Александру Вучићу у „Њујорк тајмсу“. Интересантно је да ни Менендез, али ни Шоле, чија функција подразумева да је обавештенији од председника Одбора, појма немају, или неће да имају о чињеничној заснованости дотичног текста. Рекавши да администрација верује да је извештавање „Њујорк тајмса“ „кредибилно“, Шоле је показао да у свом раду кредибилитет даје рекла-казала наводима, јер је и аутор поменутог текста Роберт Ворт признао да нема доказе за своје тврдње о чврстим везама између Вучића и Вељка Беливука, те лаконски рекао да „заиста не зна“ да ли такви докази постоје. „Не могу то да кажем. Немам доказе за то, нити сам видео такве доказе“, рекао је овај „новинар од интегритета“. Али то је, очигледно, сасвим довољно да политичари и званичници од интегритета то преузму као „кредибилно“.


И сад је само ово довољно да се покаже колико је „Косово“ под ужасним притиском да испуни своју пре више од десет година преузету обавезу, а колико Србија, односно Вучић нису ни под каквим притиском. Да се овде ради управо о томе – притиску – показује наредно Менендезово питање: Може ли се Србија сматрати кредибилним партнером имајући у виду обелодањене податке. „То морамо да тестирамо. Очи су нам отворене, позивамо председника Вучића и његове колеге на одговорност у погледу корупције и других активности.“ Дакле, кредибилност партнерства је упитна не код оних који су свој кредибилитет показали на делу не испуњавајући своје обавезе него код оних који су своје обавезе испуњавали, али су признато непровереним наводима оптужени за умешаност у организовани криминал. Да не помињемо што озбиљне оптужбе озбиљних институција озбиљних западноевропских земаља на рачун умешаности у организовани криминал никада раније нису биле сметња за сарадњу с богоугодним балканским лидерима попут Мила Ђукановића, Хашима Тачија или Рамуша Харадинаја. Ми нисмо професионални попут „Њујорк тајмса“, па нећемо Аљбина Куртија оптуживати за повезаност с једном од најмоћнијих светских мафијашких организација без доказа. Него, како је могуће да „Косово“ под тако ужасним притиском успева да истраје у неиспуњавању своје обавезе?

Малигни кинески утицај

Сенатори су истакли да их брину све веће инвестиције Кине у Србију и културна и универзитетска размена двеју држава. „Малигни кинески утицај постоји у целом региону, не само у Србији. Србију смо упозорили да не купује додатно оружје из Кине, јасно смо им ставили до знања да многе кинеске инвестиције нису биле довољно успешне, подстакли смо их да потраже алтернативе, од којих су многе америчке“, рекао је Ескобар истичући да САД морају „агресивније да промовишу америчке компаније“.
Менендез је истакао да је забринут због тога што „половина грађана Србије не жели да се придружи ЕУ“, већ су наклоњенији Кини и Русији, при чему је упитао Ескобара и Шолеа „какве штапове и шаргарепе“ САД могу понудити Србији како би је одвојили од Кине и Русије и приближиле Западу. „Годинама настојимо да смањимо утицај Кине и Русије у региону и да их приближимо Западу, Европи и САД. У стратешком нам је интересу да себи приближимо Србију, будући да, између осталог, има БДП скоро половине региона“, рекао је Шоле.

РАЗВОДЊАВАЊЕ ЗСО Из овог саслушања сазнали смо и да Американци желе да суштину Заједнице српских општина онако како је дефинисана потписима у Бриселу потпуно дезавуишу и, у складу са жељама косовских Албанаца, претворе је у нешто налик невладиној организацији, али не у систем који би Србима на Косову обезбедио нормалан живот него у полугу за њихово даље одвајање од државе Србије. С једне стране, Ескобар је рекао да је формирање ЗСО обавеза Приштине из Бриселског споразума, али да ће САД помоћи да се она претвори у нешто што ће личити на европске моделе и да ће она бити формирана у складу с „косовским уставом“, тако да ће Срби на КиМ бити „подведени под косовски правни систем“. „Претвори“, дакле да се промени оно како је дефинисана споразумима из Брисела, и биће таква да Срби буду „подведени“. „Према нашем мишљењу то је у складу са Уставом ’Косова’ и са одлукама Уставног суда (тзв. Косова). Ми желимо да сви грађани ’Косова’ имају једнак приступ службама и да се чује њихов глас. Идеја је да Срби са севера Косова мање зависе од Београда и тиче се образовања и здравства и локалног привредног развоја. Ми смо јасно ставили до знања да нећемо прихватити, нити подржати ништа што личи на Републику Српску“, навео је пак Дерек Шоле. Све је јасно.
А посебну чар овој причи о „притиску“ на саслушању је дала опаска сенатора из Конектиката Криса Марфија, који је отворено рекао да када се ради о ЗСО, „Америка не тражи од ’Косова’ да промени Устав, али у многим земљама у региону су направљене промене у Уставу како би се одржао мир, као што је било у Северној Македонији“. Не, Албанци уопште нису привилеговани на Балкану.

Један коментар

  1. Besmisleno je komentarisati sam pretres, Na Zapadu nista novo! Ovu epizodu treba shvatiti kao upozorenje da je uprkos rasirenom misljenju – cak bi se moglo reci i cinjenici – da je Americka moc u opadanju neophodno imati na umu da je Amerika jos uvek itekako snazna i da nasa nova precepcija njene moci u opadanju za nas nije ni od kakvog znacaja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *