НИСАМ НЕКО ДРУГИ

Гојко Ђого, Пут за Хум, Српска књижевна задруга, Београд, 2022

Српски језик не обилује једносложним речима, за разлику од енглеског, на пример. Знају то они што слажу српске речи у слоговне размере. Не само три речи, много више стаје у цигло три слога насловне синтагме „Пут за Хум“. Ове три речи у три слога прокопавају завојиту искуствену понорницу једног песничког говора чија је снага све смиренија. Сажим искуства одликује и песме из претходне Ђогове збирке, Клупко, у знаку вишесмерне вунене симболике, испредања и ткања – ћутње, стиха и страха. Али и отпора, речју и чином. У збирци Пут за Хум остало је тајнописа таман колико поезији треба чарања, при евокацији, присећању, повратку почелима. Пут за Хум лозинка је за такав повратак, сумирање можда најскровитијих садржаја једног тврдог и опорог певања, заправо не певања колико писања што више наличи урезивању слова у папирну или камену белину. А ређа места, која овде певају, зазвуче као одломци какве старе тужбалице.
У три круга бројчано једнака, од по десет лирских текстова („На Савином путу“, „Пут за Хум“, „Ја нисам неко други“) Ђого мање шифрира и загонета, али притом сувише семантички не огољује лирске евокације на обликовно доба у Хуму, призиве колективне предаје, или пак тумарања по нутрини себе самога. Ове су песме један упоран самосакупљачки напор, у матичном опустелом простору који памти ишчезле појаве у времену. Човек се враћа кући у домовину речи, певао је Рајко Ного, чија је немирна сен завек отпутовала у свој Хум.
У требињској беседи из 2017. године, поводом Дучићеве награде, у завичају херцеговачког барда Ђого развргава устаљено једначење завичаја и језика. Кад би завичај био само језик „писци би могли да бирају свој завичај“. Али, завичај нису само пуке речи и говорни обрти, вели наш песник: „То је несхватљиво јединство језика, природе, климе, крајолика, обичаја, историје, традиције и културе, али изнад свега, завичај је једна емоција, једно готово атавистичко осећање припадности, срасло са нашим унутарњим бићем, нешто приватно и привилеговано у нашој свести.“
Наведено одређење пресудно је у разумевању збирке Пут за Хум у поретку досадашње Ђогове поезије, која се није разметала присуством у инфлацији речи минулих деценија. Песник се и досад клонио опојности завичајне теме, којој многи од нас подлежу. У песми „Припреме за пут“, на почетку збирке Пут за Хум, заповедно се обраћа лирском Ти да, пре пута, избаци из себе речи „лајавице“ и „уједаљке“, да испере уста и подмлади језик, тражећи корениту промену лирског тона.
Ђогова ауторска стратегија представља спој оног тешког модерног рударења по сликовним и фразеолошким дубинама савременог и предачког језика те покрајинског колорита. У архаичним лексичким наносима повирују митске матрице и прохујала времена. И те речи делују чудно, далеке су од наших данашњих живота. Различне елементе песник слаже хладне главе, као хладноков – што би рекао Лазар Костић, језички чудак из највише поетске традиције. Укршта их Ђого, такође, у изненадне, ефектне бизарне спојеве, као алхемичар Васко Попа, или нагле смисаоне обрте попут мрачног Новице Тадића. Српска поезија која углавном пати од одсуства контроле над језичким оруђима, где и даље језик већином влада песничким умовима а не обратно, поезија Гојка Ђога изразит је пример самосавлађивања, тријумфа лирског интелекта.
Пут за Хум је, значи, у знаку повратка. Први циклус се обраћа предању, други већином сећањима на детињство, док завршни претражује стање лирског Ја, поприште унутрашње борбе и колебања, што се, протоком личног времена, негде примирују а негде појачавају. У почетној песми, Ђого, резигниран, даје предност речима које развејава ветар а не онима усеченим у камен, каквима је прошарано, и кроз које столећима говори, песниково завичајно Захумље. Као противтежу таквом расположењу, песма „На Савином путу“ оснажује осећање континуитета, циљаног и часног путовања свих нас у заједници, кроз историју ка крајњем исходу. О песничком занату, упоређеном с обрадом камена, мудро слови и песма „Задушна каменица“, кроз леп алегоријски лирски сиже о дубљењу станца камена, да би се напојила „жедна уста“. Сушти парадокс налазимо већ у наредном строфоиду: „Што задиреш дубље / Стена је све тврђа, / Чекић не одзвања, / Длето испада из рука.“ За дубљење камена, или песме, нису довољни алати него је потребно тврдо, издржљиво и чело и перо, да би се жељена дубина достигла.
Песме које следе у првом циклусу песник смешта у стожерна места завичајног и народног сећања. Песма „У хладу храма Светог Лазара“ одвија се у опису бремените путање беле камене грађе, од острва Корчуле допремане на таљигама и самарима, чак и на женским леђима, да се подигне трајуће сакрално здање. У гробној тишини око храма, песник повратник не чује давне мајсторе и аргате, нити војводе ктиторе. Потом слух, предвидљиво, причује „неми одзвук звона“, али иза тога долази нешто неочекивано, и заземљеније. Песников њух осећа „мирис зноја са мушких рамена / И девојачких леђа“. Из прошлости помаља лик „Дијака Прибислава“, далеког претече нашег Дијака из Нагорча – како га је, као лирског јунака, био крстио Ного. Прибислав моли потомке за мир и незаборав не само ктиторских него и његовог клесарског имена, јер заборав значи потпуну смрт, док су исписи и урези трагови и молитвени помен.
Кроз песме циклуса „Припреме за пут“, даље се ходочасти у обновљени, слојевити Тврдош, чији је „тросунчани олтар“ заветни грудобран „Моштима нашим армиран“. И ево примера успелог споја два удаљена лексичка регистра: именице „мошти“, црквеног архаизма, и придева „армиран“, из речника грађевинске струке. Постигнут је, одиста, армиран лирски спој, уз претходну именицу „грудобран“ из реда војних термина. Тако Ђого уклапа удаљене речи у новим односима. Поред других песама духовне тематике, од раније позната песма „Трново“ сећа се песничког помена одржаног крај спаљеног храма и свежих гробова у ратном Трнову, чиме се свето и поетско доводе у близину трауматичног и трагичног искуства савременика. Песнички одговор – рубни је одговор. Песма, бунтовно и политички некоректно, узвраћа силама сатирања и у песми „Узалуд нас давите“: „Кад нас баш сатрете / И научите памети, једном заувек, / Душа се однекуд враћа / У своје земне остатке / И почиње да пева, / Баш пева, као заинат.“
А душа се, напокон, ипак враћа себи самој, првим својим сликама, у другом циклусу, насловљеном као и сама збирка, „Пут за Хум“. Дозивање детињства почиње лирском бајком у чијем је средишту калајџија и ковач, Циганин маштар и превејанац, који заводи децу невероватним причама и наводи их на пењање до птичјег гнезда на дубу, са чије се висине наводно види Америка. Да ли је лојем премазана кора тога дрвета разлог што је крошња негдашњој хумској деци остала недостижна – остаје неразрешено питање. Да ли су била заварана у игри вештог калајџије, јер игра је један од кључева за опстајање?
Призивање умрлог оца у сну који будилник прекида у часу када је претила да претерана радост уснулог сина превали с ону страну живота, у песми „Сан летње ноћи“ дало је изврсне кадрове сна: „Ево и оца у новом кадру. / Завршио жетву, / Оврхо јечам, омлатио раж, / Иза хрпе жита пита: / Видиш ли ме – / Не видим, кажем – / Не видио ме ни догодине… // Времена нема више, / Врховни режисер / Има друге намере, / Не воли друге кадрове…“ И снови имају врховног режисера, наглашава песник, пре краја сна спасоносно пробуђен, као и сви сањачи.
Следи песма „То место рецимо Нагорч“, а то име знамо још из наслова старе Ђогове минијатуре, о белим рунима што се суше. Да ли тога места има или нема у земљишним књигама и мапама – чини се неважно. Оно се „скућило“ у песниковој глави. Тело је наше завичај и стециште свих претходника и свега кроз главу протеклог, речи су једног умног руског Јеврејина – објашњење важеће и за статус места Нагорч. Обраћање јужном и северном ветру, у другој песми, струјама што доводе на хумско небо облаке чудесних облика, један је од инфантилно обележених текстова циклуса „Пут за Хум“, у којем детињска машта иначе отвара врата више Ђогових песама. Доживљај пуноте сједињења с морским елементом у песми „Зеленика“, или лелујаво „Поподне у Ластви“, померају временску казаљку у позније доба лирског Ја, у драгоцене тренутке кад се начас излази из обичних дана и расположења. „Дуб јасен тренсла клен“, у истоименој песми, звучи као сиренски зов доспео из раних дана у свест свачим нарушеног одраслог појединства: „Моја су ребра од прућа оргуље, / На њима свуноћ свира неко незнан / Тако тихо да мелодију чујем / Само ја, за јарбол свог стабла везан, / Дуб јасен тренслу клен.“
„Ја нисам неко други“, наслов је трећег циклуса, треће десетине песама ове брижљиво саткане збирке. То је потврда идентитета у животом пољуљаној целовитости, то је утук рабљеним песничким усклицима попут „Ја нисам ја“ или „Ја, то је неко други“. Шта је све ја? Пећина без блага, кућа неопојана, „празна шкољка“, олупина накрај жала која се „са својом зубатом празнином свађа“. Зар ово није попинска слика испражњене егзистенције, уз снажну поенту: „Боље да ме нечија пета згази / Него тако без тежине – море – / Да се котрљам по обали / Као певалица свакој ветрини.“ Наслов следеће песме, „Сит себе“, кључна је синтагма зрелог становишта израженог у њој. Завршница песме, која носи посвету животној сапутници, доноси инвентиван проблесак љубавне лирике: „Сагорео сам, љубави. / Само сам очи оковао / Несагоривим стаклом / Да те милују док и последња / Кошчица не изгори.“ Јован Делић, одани и издашни тумач Ђогове поезије, већ је писао о особитим примерима рекреације љубавне лирике код овог песника – а песма коју истичемо може се комотно придодати том низу.
Уместо Костићевог Срца самохраног, Ђого се обраћа своме виталном средишту као „вражјој играчки“ за којом стално трчи. На моменте, Ђого се испољава као мајстор гротескне имагинације, али без олаког посезања за таквим средствима. Још једна од веома сугестивних песама, која носи наслов „Крпењача“, у чијем се разноликом пуњењу стекла метафора животног агона и динамике трајања, а све закриљено формом игре. Песник се идентификује и са гавраном црним гласоношом, јединим пророком „коме се веровати може“, па се и сам, у песми „Сијамски близанци“, удваја у глас што пева и глас што вучје завија. „Ненаписано писмо“ припада низу песама за памћење, по дубоком и прозирном исказу људске чежње за минулим премилим.
Између апотеке и вина, као две противречне потпоре за одржање, лирско Ја лебди, ни горе ни доле, „капутићем старе љубави огрнут“ да га „земљани не искаља пут“. Пут за Хум није пут земљани него духовни и евокативни, али је лирски низ под овим насловом донео прегршт прворазредних остварења, проистеклих из једног мудрог песничког старења, из очуване страсне мере, како би рекао један неумрли хумски и београдски изданак српског песништва. У свеопштем брбљању и плеви, збирка Пут за Хум представља празнични догађај, макар га мало ко гласно прослављао. Уосталом, најдубље се радости, као и туге, одвијају у нама, ћутке.