Немачко изопштавање Герхарда Шредера

Кад је политички непожељна лојалност опаснија од агресије: Бивши немачки канцелар (као ни други лидери НАТО-а) није одговарао за злочине почињене током бомбардовања 1999. године, а у његовој земљи га (егземпларно) кажњавају због одбијања да се „поспе пепелом“ и заспе (пријатеља) Владимира Путина дрвљем и камењем, иако је (јавно) осудио руски напад на Украјину, као „велику грешку“

Герхард Шредер свакако није особа која изазива позитивне емоције и саосећања. Чак и кад се нађе у невољи. Посебно код нас јер остаје неугасло сећање да је своју Немачку увео у рат против Србије, учешћем у НАТО агресији 1999. године. Био је то први оружани напад Немачке на Србију после Другог светског рата, а трећи у прошлом веку. Шредер, као ни остали лидери ратне (и агресорске) НАТО коалиције (19 земаља), за то није одговарао.
Ваља, истина, подсетити, ако би то уопште могла бити за њега „олакшавајућа околност“: Шредер је, иако закаснело, једини међу „ратним савезницима“ јавно признао, и констатовао, да је бомбардовање Савезне Републике Југославије (читај: Србије), без сагласности и одобрења Савета безбедности Уједињених нација, представљало флагрантно кршење међународног права. Дакле: терористички акт.
А Герхард Шредер је у сопственој земљи у (грдним) невољама. Дуго медијски и политички анатемисан, сада је и буквално изопштен. Медијски интригантно, политички проблематично: због дугогодишњег (и личног) пријатељства с руским председником Владимиром Путином. И пркосне лојалности: одбија да се на Путина, суочен с невиђеним притиском, баца дрвљем и камењем. „Нећу да се посипам пепелом, то није мој стил“, рекао је новинарима „Њујорк тајмса“.

ПУТ У МОСКВУ Био је то Шредеров први интервју (април прошле године) после избијања рата у Украјини и повратка из Москве. И покушаја да посредује у евентуалним мировним преговорима. Мисија је окончана – неуспешно. Не Путиновом кривицом, рекао је. Европљани, укључујући Немачку и Француску, нису довољно учинили да мировни преговори буду успешни. За утеху му је остало: „Бар једна страна ми је веровала.“ Очигледно: руска.
Руски медији су, готово без изузетка, иако уз извесне ограде, поздравили Шредерову мисију. Представили су га као могућег „спасиоца Европе од хладне зиме“ и потенцијално успешног мировног посредника. Московска „Известија“ је истицала Шредерову „лојалност“ руском председнику већ самим насловом: „Бивши немачки канцелар одбио да се извини за своје пријатељство с Путином“.
Прављене су паралеле између бившег и садашњег немачког канцелара, при чему је, очекивано с руске стране, Шредер „боље прошао“ од Олафа Шолца. Овом другом се замерало што „испуњава вољу Сједињених Америчких Држава“: Немачка снабдева украјинске оружане снаге оружјем које убија руске војнике, ту никакви економски интереси не могу имати предност над људским животима…
Интервју америчком дневнику имао је, очекивано, велики одјек и у Немачкој. Поред осталог, и због чињенице што су Шредерови ставови посве одударали од преовлађујуће, готово хистеричне, антируске и антипутиновске кампање. Осудио је рат као „велику грешку“. И констатовао после разговора с руским председником: Путин је „дефинитивно заинтересован за окончање рата“. Уз то је порицао Путинову одговорност за злочине у Бучи, који су тих дана, медијски и политички, бесомучно експлоатисани.

РУСИЈА СЕ НЕ МОЖЕ ИЗОЛОВАТИ Шредер је упозоравао да, упркос агресији, треба одржавати везе с Москвом. Не можете, дугорочно, изоловати земљу попут Русије, говорио је – ни политички ни економски. При томе је, превасходно, мислио на интересе сопствене земље: немачкој индустрији су насушно потребне сировине које има Русија. Не само нафта и гас. Реч је и о ретким металима „које није лако заменити“. Порицао је и кривицу да је управо он земљу енергетски учинио (превише) зависном од Русије: „Сви су у томе учествовали последњих тридесет година, а сад се праве паметни…“
Бивши немачки канцелар је у Москву отпутовао, преко Истанбула, на иницијативу, и инсистирање, Кијева. Тадашњи украјински амбасадор у Берлину Андреј Мелник (тек кад је подухват пропао) то је порицао. Шредер је, по повратку у земљу, испричао да га је у Истанбулу о украјинским ставовима и захтевима упознао парламентарац Рустем Умеров. После повратка из Москве, и разговора с Путином, поново се, у Истанбулу, срео са Умеровом. После тога престао је сваки контакт.

ПРОПУШТЕНА ПРИЛИКА Кијевски званичници су, својевољно, или (што је вероватније) уз нечију „асистенцију“, заћутали. Као што је и украјински председник Зеленски, напрасно, заћутао с идејом коју је споменуо у првој фази рата, да његова земља, официјелно, прогласи неутралност. И одустане од (проблематичног) уласка у НАТО. Можда је тиме пропуштена прилика да се заустави рат. Можда…
Наставио се Шредеров ход по мукама у сопственој земљи. Ништа није помогло што је изричито осудио руски напад на Украјину, као „велику грешку“. И то што је прекинуо све пословне, веома уносне везе с руским фирмама.
Одмах после силаска с канцеларског трона, захваљујући, дакако, блиским везама с руским председником, од чега је највише профитирала немачка привреда (јефтини и сигурни руски енергент учинили су да буде конкурентнија од осталих) и земља у целини (године непомућеног, импресивног благостања), Шредер је постао председник борда директора конзорцијума коју је градио „Северни ток 2“. Био је и на вероватно још уноснијем положају председника надзорног одбора „Росњефта“, а рат у Украјини га је спречио да буде први странац на челу „Гаспрома“.
То неуобичајено брзо ангажовање после силаска с најважнијег и најмоћнијег, иако протоколарно не и највишег положаја у земљи (то је формално шеф државе) наилазило је на појединачне медијске и политичке осуде уз потезање моралних и партијских принципа.
Под притиском јавних критика, покренута је иницијатива да се из странке, Социјалдемократске партије (СПД), искључи један од њених најважнијих чланова и симбола. Томе су били склони и неки од најутицајнијих првака странке, укључујући и неке од чувених „Брантових политичких унука“, тима којем је и „оптужени“ припадао. Некадашњи шеф покрајинске владе у Шлезвиг-Холштајну, једно време и председник Социјалдемократске партије Бјерн Енгхолм замерао је бившем канцелару на – себичности: „Герхард Шредер је у свом животу знао само за једну особу, а она се зове – Герхард Шредер.“

РИЗИЧНО ЖИГОСАЊЕ Градски одбор Социјалдемократске партије у његовом, завичајном, Хановеру, надлежан за то, одбио је да искључи Шредера из странке. И, парадоксално, лакнуло је страначким лидерима, којима је држање бившег канцелара причињавало главобољу. Знали су колико је штете странци нанело одстрањивање „јеретика“ Тила Сарацина, некадашњег сенатора у градској влади Берлина (престоница има статус покрајине) због, између осталог, ксенофобичних ставова које је изнео у својим књигама, а који су имали снажан одјек у јавности.
Посебан разлог који је упућивао на опрез и политички ризик превеликог „жигосања“ бившег канцелара: истраживања су показала да Шредер није усамљен у својим ставовима. Пре свега кад је реч о инсистирању да се разговара и преговара с Путином. Добар број чланова готово свих парламентарних странака, најпре на истоку земље (бивша Немачка Демократска Република) дели такво његово становиште.
Шредер је стоички подносио оптужбе, одбијајући критике, често, како то уме, реским речима и цинизмом. Теже му је, упркос неспорном „егу“ који је потенцирао Енгхолм, падала осама с којом се суочавао. Партијски пријатељи су се удаљавали. Мало ко је од звучнијих имена остао још у контакту с њим.

ХАЈКА И ОДМАЗДА А та атмосфера јавног изопштавања добијала је, у неким случајевима, карикатуралне и драстичне размере. Одстрањивали су га из управа спортских друштава, а кафеџија у једној вароши на Северном мору забранио му је, док се са (петом) супругом, Јужнокорејком Сејеон Шредер Ким, налазио на одмору, да уђе у ресторан. Познати ресторан „Стално председништво“ у Берлину скинуло је с понуде јело – кобасице са каријем – познато по његовом имену. Остао је „заумаген“, висококалорично јело названо по још једном бившем канцелару, хедонисти Хелмуту Колу…
Даље се, с тим критикама, и кажњавању, није ишло све до почетка рата у Украјини. А онда се све претворило у хајку и одмазду. Бивши канцелар се, готово инквизиторски, суочио, зато што се није јавно одрекао пријатељства с Путином, с преседаном непознатим у постојању и трајању Савезне Републике Немачке.

ИЗНАД СУДА ИМА СУД Одбор за буџет Бундестага укинуо му је право на плаћени кабинет, с возачем и особљем (њих петоро, у Шредеровом случају), привилегију коју су користили сви досадашњи канцелари. Укључујући и његову наследницу Ангелу Меркел, која у свом плаћеном (пензионерском) уреду има девет сарадника. И троши за то више новца пореских обвезника годишње (648.000 евра) од изопштеног Шредера (419.000 евра у 2021. години).
Да није те политичке позадине, ова „пресуда“ парламентарног одбора представљала би, макар изван Немачке, медијску „егзотику“. Не би била толико политички и правно интригантна. Овако је она, неизбежно, имала наглашени политички набој, упућујући на знак и чин одмазде.
Шредер није седео скрштених руку. Његови адвокати (а и сам се једно време бавио адвокатуром) пресавили су табак. Тужба је стигла до (надлежног) управног суда у Берлину који је пресекао: жалба се одбија. Уз лаконско образложење: Бундестаг (конкретно одбор за буџет) има право да одлучи како ће трошити средства пореских обвезника.
Тиме, истина, није стављена тачка на „случај Шредер“. „Тврдоглави“ бивши канцелар, како га често „сликају“ немачки медији, нема намеру да се преда. Зна да изнад (овог) суда има други суд. Ћераће се овде још. Новац и привилегије које му се одузимају немају, чини се, пресудну улогу. Зарадио је, посебно у сада спорним пословним везама с Русима, импресиван иметак. У питању су принципи и – Шредерова природа.