КУРТИ БИ ДА ПРЕВАРИ СРБЕ ПО ХРВАТСКОМ МОДЕЛУ

Шиптарима је мио хрватски модел за Заједницу српских општина зато што је он послужио за перфидно етничко чишћење Срба и што је Ердутски споразум највећа превара када су права Срба у питању

Ердутски споразум, или како су га још звали Темељни споразум о Самосталној аутономној области Славоније, Барање и Западног Срема потписан је 1995. године у Ердуту са српске стране и Загребу од стране Хрватске. У Ердуту је потписан, гле симболике, у згради коју сви зову „Жута кућа“, и можда се баш зато Аљбину Куртију и приштинском руководству свидео модел српских општина који дефинише овај „међународни“ споразум. У ердутској „Жутој кући“ нису вадили органе живим Србима као што су то радили припадници ОВК у „Жутој кући“ у Албанији, али су им на превару одстранили сва основна и друга људска права која је овај документ чврсто гарантовао и тако подстакли један од највећих тихих егзодуса у Европи који је, након злочиначких операција Хрватске војске „Бљесак“ и „Олуја“, резултирао „целовитом и етнички чистом новом независном хрватском државом“. Била је то једна од највећих успешних „папирнатих превара“ дипломатије САД под маском „међународне заједнице“ и један од најбољих примера нечовечног и дрског игнорисања од стране Запада свега што је потписано, и прихватања српског страдања и прогона као нечега нормалног и пожељног.

СРБИ НАТЕРАНИ НА СПОРАЗУМ У контексту тадашњих компликованих дешавања може се видети да Срби из Хрватске нису тек тако насели и нису преварени, него су практично натерани да споразум прихвате. Креатори преваре Срба у Хрватској нису били Хрвати – њима Срби никада не би веровали јер су први препознали њихово усташтво у експанзији – него америчка администрација која је и тада, као и данас, успевала да подреди „међународну заједницу“ својим интересима, а њихов интерес је био идентичан усташком покрету – нова независна Хрватска без Срба. И тада су, као и данас на КиМ, сви сем Американаца демонстрирали немоћ да проблеме реше, па се догодило оно што ни данас није јасно, како су као посредници одједном нестали Русија и ЕУ, да би баш све преузеле америчке дипломате и „међународна институција“, коју су они потпуно контролисали. Иако је споразум затрпан правима Срба, до претеривања, од 14 тачака споразума седам је гарантовало основна људска и сва друга права Срба која се уопште могу замислити, иако је и српски председник Слободан Милошевић инсистирао да се споразум потпише, појавио се неочекиван али велики проблем, ко ће споразум потписати са српске стране.
Хрвати су били упознати са америчком преваром до детаља и држали су оловку у руци спремну за потпис, иако је оно што пише за њих било неповољно. Нико од представника Срба, с председником РС Крајине Гораном Хаџићем на челу, није хтео да потпише тај споразум – препознали су превару. На крају, на опште изненађење јер није представљао значајнији политички фактор, споразум је потписао Милан Милановић „Мргуд“ са периферног места заменика министра одбране САО Славоније Барање и Западног Срема. Вероватно због тако ниског нивоа споразум није потписао председник Хрватске Фрањо Туђман, него шеф његовог кабинета Хрвоје Шаринић.
Због одбијања да потпише тај споразум и поред тешких претњи и притисака западних дипломата, почиње маргинализација, деградација и прогон Горана Хаџића, који се завршио његовим хапшењем и изручењем Хашком трибуналу, где није успео да преживи, али и економски успон „Мргуда“ који је преко ноћи отишао из Хрватске и постао успешан и ситуиран бизнисмен у Србији. Постао је власник виле на Сењаку и сувласник, са још једним бизнисменом, фабрике за производњу меса „Фамис“. Умро је 2019. године, а поред тога што је потписник овог несрећног споразума за Србе, остао је упамћен и по томе што је на суђењу Слободану Милошевићу био сведок тужилаштва.

ХРВАТИ „ИНСТРУКТОРИ“ ПРИШТИНИ По Ердутском споразуму, основане су две институције које су требале да хомогенизују Србе у Хрватској и осигурају њихов опстанак: „Заједничко вијеће општина“ (ЗВО) и „Српско народно вијеће“ (СНВ), које нису успеле да спрече државни терор и прогон Срба. И једно и друго тело формирала је Влада Хрватске и успела да их учини потпуно инфериорним и неефикасним. Иако је споразум, између осталог, гарантовао стварање услова за повратак и егзистенцију Срба прогнаних у „Бљеску“ и „Олуји“, „Заједничко вијеће општина“ у пракси то није могло остварити и то се никада није догодило, нити су могли да зауставе даље перфидне државне притиске и терор као злочиначки механизам за наставак тихог егзодуса. Хрватска СОА (Сигурносно-информативна агенција) ставила је Србе у Хрватској у тежиште рада, чак испред тероризма, и успевала да уценама и поткупљивањем врбује понеког од представника и заступника Срба који су, уместо да са својих позиција штите права Срба, још доприносили егзодусу. Успевали су да готово редовно врбују и бар једног од тројице Срба у хрватском Сабору, као што је доказано да су врбовали Мирка Рашковића. Али и да Хрвати нису користили СОА, Срби нису имали шансе да нешто учине јер су их вешто постављали на функције на којима су били контролисани и развлашћени, као декор демократије. Тако ни на високим местима „дожупана“ па и потпредседника владе нису имали никакву власт јер их је контролисао и ограничавао „жупан“ или председник владе. Нису вредела ни додворавања проусташкој власти, као када је потпредседник Владе Хрватске Борис Милошевић присуствовао усташком дернеку – прослави злочиначке „Олује“ у којој су страдали његови сународници.
Зато се приштинском руководству допао хрватски модел Заједнице српских општина јер су га Хрвати претворили у праву науку етничког чишћења без осуде и одговорности. Тај модел је стварао утисак да су Срби добили сва права по највишим међународним стандардима а прогон је перфидно настављен и дао је одличне резултате. Остварен је један од стратешких циљева усташке елите о коме су сањали, али ни сами нису могли веровати да је остварив и да није утопија – од конститутивног народа Срби су постали најбројнија национална мањина, да би их данас свели испод три посто, на ниво статистичке грешке. Све то без реакције „међународне заједнице“, без међународне одговорности, у држави ЕУ.
Потпуно је дакле логично и разумљиво што приштинско руководство жели да препише баш хрватски модел, не само о питању српских општина него и свим другим питањима. Зато желе и оберучке прихватају хрватске саветнике и инструкторе који треба да их науче томе „како протерати Србе са КиМ штитећи њихова права“. Наравно да је све то немогуће остварити без подршке великих западних сила. „Случајно“ су и међународне околности сличне јер се и код решавања проблема на КиМ САД појављују као пресудни фактор. Како су код Ердутског споразума Русија и ЕУ гурнути у страну, тако и код Бриселског споразума по коме треба да се формира ЗСО Русије нема нигде а ЕУ је, иако званично посредује, гурнута на маргине, па на крају о свему одлучује америчка администрација.
Ердутски споразум су припремили, потписали и гарантовали његово спровођење, први амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт и председник „Међународне конференције о бившој Југославији“ Торвалд Столтенберг. Столтенберг је био обична фигура и маска како се не би препознало да је у току америчка дипломатско-обавештајна тајна операција. За спровођење споразума била је задужена УНТАЕС, међународна мисија УН коју је предводио (опет) амерички генерал и дипломата Жак Клајн, који је превару Срба реализовао војнички прецизно и до краја. Основна идеја и сама суштина преваре била је, као и увек када су западни договори у питању, у различитом тумачењу намерно двосмисленог садржаја. Једно тумачење је било пре потписивања, а након потписивања сасвим друго. У њему је писало да је прелазна управа орочена на годину дана и може се продужити за још једну годину, али је писало и то да мисија има обавезу да и даље контролише положај Срба и поштовање њихових права. Наравно, то се није догодило и након годину-две мисија УН је нестала а права Срба остала су само на папиру. За време прелазне управе повратак прогнаних Срба је лукаво одлаган „из техничких разлога“, а касније је потпуно спречен. После тога тихи егзодус је поново покренут свим могућим средствима, а резултате најбоље приказује последњи попис становништва. Зато је сасвим разумљиво што Аљбин Курти са својом терористичком свитом покушава да реализује свој сан о протеривању Срба и стварању независног „Косова“ на идентичан начин како је то успео да оствари усташки покрет – истим методама и ослонцем на исте „међународне“ факторе и моћнике.

СУШТИНА ЛАЈЧАКОВЕ ПРЕВАРЕ Данас на КиМ имамо војну мисију УН – Кфор под контролом НАТО-а, и ситуацију да се пред америчком дипломатијом повлаче званични европски посредници свесни своје немоћи, зато је Аљбин Курти слушајући саветнике из Хрватске, и ко зна одакле, закључио да је могућ хрватски сценарио за Србе. Озбиљан проблем је што су се у планирање некакве нове преваре Срба укључили и званични представници, највише Мирослав Лајчак. Види се да је он прихватио Куртијев предлог јер је на питање „да ли хрватски модел за мањине који је помињао премијер Курти може функционисати на Косову“, одговорио „да је за ЕУ прихватљиво све што је засновано на европским нормама и што је у складу са постојећим европским моделима“. Тако нам даје до знања нешто што удара на здрав разум – зашто не би био прихватљив модел Хрватске која је чланица ЕУ са свим европским стандардима. Има ту само један проблем који не дозвољава Лајчаку да се прави луд и наиван, Срби више нису наивни, све њихове марифетлуке и подвале су научили. Затим, компактност и чврстина Срба на КиМ и Срба у Хрватској је неупоредива, као и упорност и одлучност којом ће Србија бранити своју територију.
И Лајчак тога полако постаје свестан, али је изгледа његова садашња практична улога у томе да смисли или пронађе нову уверљиву подвалу. Понудио је прави „шведски сто“ демократије за Србе на КиМ у виду 15 европских модела организовања мањинске самоуправе. Сада само треба, ако већ код Срба не може да прође хрватски модел, пронаћи њему сличан, који би функционисао по истом принципу преваре. Види се да је Лајчак све то договорио с Куртијем, који је одмах изјавио да и то прихвата под условом да из више модела изабере оно што њему одговара јер, како каже, „неће правити компромис када су у питању уставност, законитост и функционисање државе“. То значи да Курти поново маневрише, али овога пута у договору с Лајчаком, који би требало да зна да за Србе не постоји никаквих 15 европских модела него један једини, јасно дефинисан Бриселским споразумом. На основу искустава с „хрватским моделом“ из Ердутског споразума треба имати у виду да се и тај „бриселски модел“ може изиграти двоструким тумачењем садржаја и рокова.
Суштина Лајчакове преваре није ништа друго него маскирање дипломатских трикова помоћу којих би се ЗСО на КиМ мирно интегрисала у „државу Косово“, као што се својевремено ЗВО реинтегрисала у политичко-правни систем Хрватске. Било би то перфидно увезивање формирања ЗСО са признањем „Косова“ заобилазним путем. Намеће се питање одакле ти нови покушаји када је Србија сваку идеју о признању „Косова“ одбацила кроз познате „црвене линије“. Међутим, искусне западне дипломате знају шта раде, рачунају да је политичка клима променљива категорија и да ће фабриковањем нових унутрашњих проблема натерати Србију да попусти и промени свој став. Ради се о координираној серији притисака, тако да није чудо што су опет веома активни албански лобисти у америчком Конгресу, али и бошњачки који поново актуелизују идеју о Србима као геноцидном народу. Није то за Србе и Србију ништа ново, на такве претње су навикли. Куртијева крајња упорност да се избегне „бриселски модел“ јасно говори да је он за Србе најбољи и једини начин повезивања који им јача могућности опстанака на КиМ. А то више није само жеља и инат него императив очувања целовитости Србије.