Шиптарима је мио хрватски модел за Заједницу српских општина зато што је он послужио за перфидно етничко чишћење Срба и што је Ердутски споразум највећа превара када су права Срба у питању
Ердутски споразум, или како су га још звали Темељни споразум о Самосталној аутономној области Славоније, Барање и Западног Срема потписан је 1995. године у Ердуту са српске стране и Загребу од стране Хрватске. У Ердуту је потписан, гле симболике, у згради коју сви зову „Жута кућа“, и можда се баш зато Аљбину Куртију и приштинском руководству свидео модел српских општина који дефинише овај „међународни“ споразум. У ердутској „Жутој кући“ нису вадили органе живим Србима као што су то радили припадници ОВК у „Жутој кући“ у Албанији, али су им на превару одстранили сва основна и друга људска права која је овај документ чврсто гарантовао и тако подстакли један од највећих тихих егзодуса у Европи који је, након злочиначких операција Хрватске војске „Бљесак“ и „Олуја“, резултирао „целовитом и етнички чистом новом независном хрватском државом“. Била је то једна од највећих успешних „папирнатих превара“ дипломатије САД под маском „међународне заједнице“ и један од најбољих примера нечовечног и дрског игнорисања од стране Запада свега што је потписано, и прихватања српског страдања и прогона као нечега нормалног и пожељног.СРБИ НАТЕРАНИ НА СПОРАЗУМ У контексту тадашњих компликованих дешавања може се видети да Срби из Хрватске нису тек тако насели и нису преварени, него су практично натерани да споразум прихвате. Креатори преваре Срба у Хрватској нису били Хрвати – њима Срби никада не би веровали јер су први препознали њихово усташтво у експанзији – него америчка администрација која је и тада, као и данас, успевала да подреди „међународну заједницу“ својим интересима, а њихов интерес је био идентичан усташком покрету – нова независна Хрватска без Срба. И тада су, као и данас на КиМ, сви сем Американаца демонстрирали немоћ да проблеме реше, па се догодило оно што ни данас није јасно, како су као посредници одједном нестали Русија и ЕУ, да би баш све преузеле америчке дипломате и „међународна институција“, коју су они потпуно контролисали. Иако је споразум затрпан правима Срба, до претеривања, од 14 тачака споразума седам је гарантовало основна људска и сва друга права Срба која се уопште могу замислити, иако је и српски председник Слободан Милошевић инсистирао да се споразум потпише, појавио се неочекиван али велики проблем, ко ће споразум потписати са српске стране.
Хрвати су били упознати са америчком преваром до детаља и држали су оловку у руци спремну за потпис, иако је оно што пише за њих било неповољно. Нико од представника Срба, с председником РС Крајине Гораном Хаџићем на челу, није хтео да потпише тај споразум – препознали су превару. На крају, на опште изненађење јер није представљао значајнији политички фактор, споразум је потписао Милан Милановић „Мргуд“ са периферног места заменика министра одбране САО Славоније Барање и Западног Срема. Вероватно због тако ниског нивоа споразум није потписао председник Хрватске Фрањо Туђман, него шеф његовог кабинета Хрвоје Шаринић.
Због одбијања да потпише тај споразум и поред тешких претњи и притисака западних дипломата, почиње маргинализација, деградација и прогон Горана Хаџића, који се завршио његовим хапшењем и изручењем Хашком трибуналу, где није успео да преживи, али и економски успон „Мргуда“ који је преко ноћи отишао из Хрватске и постао успешан и ситуиран бизнисмен у Србији. Постао је власник виле на Сењаку и сувласник, са још једним бизнисменом, фабрике за производњу меса „Фамис“. Умро је 2019. године, а поред тога што је потписник овог несрећног споразума за Србе, остао је упамћен и по томе што је на суђењу Слободану Милошевићу био сведок тужилаштва.
ХРВАТИ „ИНСТРУКТОРИ“ ПРИШТИНИ По Ердутском споразуму, основане су две институције које су требале да хомогенизују Србе у Хрватској и осигурају њихов опстанак: „Заједничко вијеће општина“ (ЗВО) и „Српско народно вијеће“ (СНВ), које нису успеле да спрече државни терор и прогон Срба. И једно и друго тело формирала је Влада Хрватске и успела да их учини потпуно инфериорним и неефикасним. Иако је споразум, између осталог, гарантовао стварање услова за повратак и егзистенцију Срба прогнаних у „Бљеску“ и „Олуји“, „Заједничко вијеће општина“ у пракси то није могло остварити и то се никада није догодило, нити су могли да зауставе даље перфидне државне притиске и терор као злочиначки механизам за наставак тихог егзодуса. Хрватска СОА (Сигурносно-информативна агенција) ставила је Србе у Хрватској у тежиште рада, чак испред тероризма, и успевала да уценама и поткупљивањем врбује понеког од представника и заступника Срба који су, уместо да са својих позиција штите права Срба, још доприносили егзодусу. Успевали су да готово редовно врбују и бар једног од тројице Срба у хрватском Сабору, као што је доказано да су врбовали Мирка Рашковића. Али и да Хрвати нису користили СОА, Срби нису имали шансе да нешто учине јер су их вешто постављали на функције на којима су били контролисани и развлашћени, као декор демократије. Тако ни на високим местима „дожупана“ па и потпредседника владе нису имали никакву власт јер их је контролисао и ограничавао „жупан“ или председник владе. Нису вредела ни додворавања проусташкој власти, као када је потпредседник Владе Хрватске Борис Милошевић присуствовао усташком дернеку – прослави злочиначке „Олује“ у којој су страдали његови сународници.
Зато се приштинском руководству допао хрватски модел Заједнице српских општина јер су га Хрвати претворили у праву науку етничког чишћења без осуде и одговорности. Тај модел је стварао утисак да су Срби добили сва права по највишим међународним стандардима а прогон је перфидно настављен и дао је одличне резултате. Остварен је један од стратешких циљева усташке елите о коме су сањали, али ни сами нису могли веровати да је остварив и да није утопија – од конститутивног народа Срби су постали најбројнија национална мањина, да би их данас свели испод три посто, на ниво статистичке грешке. Све то без реакције „међународне заједнице“, без међународне одговорности, у држави ЕУ.
Потпуно је дакле логично и разумљиво што приштинско руководство жели да препише баш хрватски модел, не само о питању српских општина него и свим другим питањима. Зато желе и оберучке прихватају хрватске саветнике и инструкторе који треба да их науче томе „како протерати Србе са КиМ штитећи њихова права“. Наравно да је све то немогуће остварити без подршке великих западних сила. „Случајно“ су и међународне околности сличне јер се и код решавања проблема на КиМ САД појављују као пресудни фактор. Како су код Ердутског споразума Русија и ЕУ гурнути у страну, тако и код Бриселског споразума по коме треба да се формира ЗСО Русије нема нигде а ЕУ је, иако званично посредује, гурнута на маргине, па на крају о свему одлучује америчка администрација.
Ердутски споразум су припремили, потписали и гарантовали његово спровођење, први амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт и председник „Међународне конференције о бившој Југославији“ Торвалд Столтенберг. Столтенберг је био обична фигура и маска како се не би препознало да је у току америчка дипломатско-обавештајна тајна операција. За спровођење споразума била је задужена УНТАЕС, међународна мисија УН коју је предводио (опет) амерички генерал и дипломата Жак Клајн, који је превару Срба реализовао војнички прецизно и до краја. Основна идеја и сама суштина преваре била је, као и увек када су западни договори у питању, у различитом тумачењу намерно двосмисленог садржаја. Једно тумачење је било пре потписивања, а након потписивања сасвим друго. У њему је писало да је прелазна управа орочена на годину дана и може се продужити за још једну годину, али је писало и то да мисија има обавезу да и даље контролише положај Срба и поштовање њихових права. Наравно, то се није догодило и након годину-две мисија УН је нестала а права Срба остала су само на папиру. За време прелазне управе повратак прогнаних Срба је лукаво одлаган „из техничких разлога“, а касније је потпуно спречен. После тога тихи егзодус је поново покренут свим могућим средствима, а резултате најбоље приказује последњи попис становништва. Зато је сасвим разумљиво што Аљбин Курти са својом терористичком свитом покушава да реализује свој сан о протеривању Срба и стварању независног „Косова“ на идентичан начин како је то успео да оствари усташки покрет – истим методама и ослонцем на исте „међународне“ факторе и моћнике.
СУШТИНА ЛАЈЧАКОВЕ ПРЕВАРЕ Данас на КиМ имамо војну мисију УН – Кфор под контролом НАТО-а, и ситуацију да се пред америчком дипломатијом повлаче званични европски посредници свесни своје немоћи, зато је Аљбин Курти слушајући саветнике из Хрватске, и ко зна одакле, закључио да је могућ хрватски сценарио за Србе. Озбиљан проблем је што су се у планирање некакве нове преваре Срба укључили и званични представници, највише Мирослав Лајчак. Види се да је он прихватио Куртијев предлог јер је на питање „да ли хрватски модел за мањине који је помињао премијер Курти може функционисати на Косову“, одговорио „да је за ЕУ прихватљиво све што је засновано на европским нормама и што је у складу са постојећим европским моделима“. Тако нам даје до знања нешто што удара на здрав разум – зашто не би био прихватљив модел Хрватске која је чланица ЕУ са свим европским стандардима. Има ту само један проблем који не дозвољава Лајчаку да се прави луд и наиван, Срби више нису наивни, све њихове марифетлуке и подвале су научили. Затим, компактност и чврстина Срба на КиМ и Срба у Хрватској је неупоредива, као и упорност и одлучност којом ће Србија бранити своју територију.
И Лајчак тога полако постаје свестан, али је изгледа његова садашња практична улога у томе да смисли или пронађе нову уверљиву подвалу. Понудио је прави „шведски сто“ демократије за Србе на КиМ у виду 15 европских модела организовања мањинске самоуправе. Сада само треба, ако већ код Срба не може да прође хрватски модел, пронаћи њему сличан, који би функционисао по истом принципу преваре. Види се да је Лајчак све то договорио с Куртијем, који је одмах изјавио да и то прихвата под условом да из више модела изабере оно што њему одговара јер, како каже, „неће правити компромис када су у питању уставност, законитост и функционисање државе“. То значи да Курти поново маневрише, али овога пута у договору с Лајчаком, који би требало да зна да за Србе не постоји никаквих 15 европских модела него један једини, јасно дефинисан Бриселским споразумом. На основу искустава с „хрватским моделом“ из Ердутског споразума треба имати у виду да се и тај „бриселски модел“ може изиграти двоструким тумачењем садржаја и рокова.
Суштина Лајчакове преваре није ништа друго него маскирање дипломатских трикова помоћу којих би се ЗСО на КиМ мирно интегрисала у „државу Косово“, као што се својевремено ЗВО реинтегрисала у политичко-правни систем Хрватске. Било би то перфидно увезивање формирања ЗСО са признањем „Косова“ заобилазним путем. Намеће се питање одакле ти нови покушаји када је Србија сваку идеју о признању „Косова“ одбацила кроз познате „црвене линије“. Међутим, искусне западне дипломате знају шта раде, рачунају да је политичка клима променљива категорија и да ће фабриковањем нових унутрашњих проблема натерати Србију да попусти и промени свој став. Ради се о координираној серији притисака, тако да није чудо што су опет веома активни албански лобисти у америчком Конгресу, али и бошњачки који поново актуелизују идеју о Србима као геноцидном народу. Није то за Србе и Србију ништа ново, на такве претње су навикли. Куртијева крајња упорност да се избегне „бриселски модел“ јасно говори да је он за Србе најбољи и једини начин повезивања који им јача могућности опстанака на КиМ. А то више није само жеља и инат него императив очувања целовитости Србије.
Да би се разумеле извесне околности под којима је Брозова великохрватска, западно-европска и америчка Черчилова и Рузвелтова буржоаско-банкарска Југославија, постала полигон завојевачког НАТО пакта у Трећем светском рату који се и данас води против нашег обезглављеног, обесправљеног, окупираног, пониженог и несрећног српског народа. Константовали бисмо да су извесни србофобични европски и амерички империјалисти-тријалисти под НАТО командом остварили своје програме и намере, које су изложили у књизи “The Third world war – A future history” – „Трећи светски рат – будућа историја“ , где дословно стоји:
„…да су комунистичке ћелије у Србији позване да сломе отпор тзв. капиталистичких контрареволуција у Словенији или Хрватској…“ – „…an invitation from communist cells in Serbia to put down a so-called capitalist counterrevolution in Slovenia or Croatia…
Operation Yugoslavia. If we are to make a move in Europe, it would be better to ‘capture Yugoslavia’ then to ‘recapture Poland’ (which is not lost anyway). The argument in favor of Operation Yugoslavia are: the weak federal government in Yugoslavia is unpopular with most of the Yugoslav people, and the various state government are all unpopular with the people of the other states; …” ( Види: General Sir John Hackett and others, The Third world war – A future history, London – New York, 1978, стр. 37 и 68-69).
У овом контексту цитирали бисмо још једном расправу енглестког публицисте Jonathan-а Eyal-а ( Jonathan Eyal, international director at the Royal United Services Institute in London, England ) о тзв. „Плану 3-4“ коју је објавио под насловом „THE WAR IN YUGOSLAVIA: SOME PRELIMINARY LESSONS“, који је кобајаги нудио Србима известан степен аутономије, где дословно стоји:
“… ‘План нуди Србима све што могу добити у реалном свету. Они никад неће имати њихову државу у Хрватској и никад неће бити Велике Србије’. Биле су то речи старијег америчког посланика који је посетио Балкан у почетку 1995. године и који је припремио најновији мировни план …” – „ …’The plan offers the Serbs everything they could possibly achieve in the real world. They will never have there own state in Croatia and there will never be a greater Serbia.’
Those were the worlds of a senior American official visiting the Balkans in early 1995, and clutching the latest set of ‘peace plans’…” (Види: Jonathan Eyal, THE WAR IN YUGOSLAVIA: SOME PRELIMINARY LESSONS, RUSI Journal, Aprl 1995, London, England, стр. 29).
У овом контексту вредно је указати да и ми Срби неминовно улазимо у свеопшти план остварења једне светске хегемоније под свемоћним окриљем безбожних Сједињених Америчких Држава и њихових сателита-најамника, зато ћемо почети временски из далека, јер и план у чији оквир смо ушли датира још из XIX столећа према значајној и инструктивној књизи Пјера Вириона, коју је објавио под насловом “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”. Тај план је најавио 1872. године амерички председник Ulysses-a S. Grant, кад је по други пут изабран за председника САД. Претседник Грант је дословно рекао:
„Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilize, disait Grant, tend vers le republicanisme, vers le gouvernement du people par ses representants et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportun une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр.. 27).
На стр. 28 Вирион истиче: „То је унапред потврђени амерички лидершип у остварењу овог програма, чију су непрецизност и говорничко месијанство маскирали у једну окултну дуктатуру“.
Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: „Одакле је долазила Грантова сигурност? Још у оно време?“, да би наставио:
– „Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седишта Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;
– не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб Шиф, Кун и Лоеб’, која ће финансирати револуцију 1917. године;
– не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;
– И не само због оснивања у Њујорку 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит.
Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних друштва, но она је почивала пре свега на апарату Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом ‘Паладизма’, основаног у истим тим Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Ђузепа Мазинија“.
На стр. 29/30 Пјер Вирион тврди, „… да је тако Мазини нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама, да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем остварења једне светске владавине, која ће бити видљива у интернационалним јавним установама, али њена висока владајућа хијераехија ставља у први план еконмију, желећи тако да оствари јединство света на метеријалистичкој бази, чиме ставља, непремостив јаз између Христа, његове цркве и саме себе…“
Такође, тај план је резимиран на стр. 255 Вирионовог дела у реченици, коју је изговорио James P. Warbоurg пред америчким Сенатом 1950. године:
„Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу прихватања или пак победом“ – “QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL, LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE.” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр.. 255).
Ова Варбургова сигурност, имала је свакако своју основу у концентрацији и у еволуцији тајних и јавних интернационалних структура и подземних покрета сваке врсте, преко којих су организовали, контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, наоружавали и потпаљивали хрватске, муслиманске и шиптарске терористе-екстремисте у неблагодарној Југославији, да остваре антисрпске западно-еврпске и америчке империјалистичке-тријалистичке циљеве у оквиру завојевачке стратегије НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и чишћењу српског вековног етничког простора у англо-америчким и ватиканско-коминтерновским творевинама Хрватској, Босни и Херцеговини и Косову и Метохији.
Није дакле изненађујуће, што безбожни естаблишмент Сједињених Америчких Држава, који личи на Хитлеров злогласни Рајх, да намерава преко агресивног НАТО пакта, да једном слепом и претећом моћи присили човечанство да се подвргне под јарам светској влади „пристанком или победом“, како то рече сенатор Варбург, која би била под хегемонијом америчких бољшевика, империјалиста-тријалиста, тзв. “великих изабраника“, “великих кадрова“, “великих финансијера“ и њихових међународних мултикорпорација са седиштем у Њујорку, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Пре него што пређемо на завршни део овог краћег увода, неможемо а да се не осврнемо на чињеницу, да је почетком деведесетих година прошлог века војвода Момчило Р. Ђујић похвално говорио извесним монархистима у Калифорнији за Слободана Милошевића: „Браћо, оно што данас ради Слободан Милошевић, то би ми радили…“. Међутим, Ђујић је касније променио мишљење, јер је очекивао од Милошевића да заштити прекодринске Србе.
Такође, имајући на уму да је бозбожни естаблишмент Сједињених Америчких Држава, као повампирени Хитлеров Рајх на челу са Џорџом Бушом и Билом Клинтоном, имао водећу улогу. То је истакао и М(омчило) Ђ(ујић) у једном чланку којег је објавио под насловом „АМЕРИКА У РАТУ ПРОТИВ СРБА“.
Ради историјске истине ваља рећи да је Ђујићу амерички Стејт департмент радио о глави, хтели су деведесетих година прошлог века. да га изруче њиховом буржоаском НАТО најамнику Фрањи Туђману, који је тражио његово изручење да му суди, али је то смрт спречила. Ђујић је преминуо пре изручења.
Не упуштајући се више ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо Ђујићев чланак који дословно гласи…
АМЕРИКА У РАТУ ПРОТИВ СРБА
Има ратова које непријатељ најави и зарати, али их има који нијесу најављени, а теку убојито и наносе тешке жртве у људству и материјалу. Хитлер је ударио на Југославију због Срба не објављујући рат. Зна се колико је жртава нанио, али се и то зна како је завршио и рат изгубио. Сада већ и Америка ратује против Срба, иако тај рат није објављен. Она у свему предњачи у борби против Срба у Босни, Херцеговини и Српској Крајини. Управо она је руководећа сила у том рату иако њена војска тамо не учествује ни као „заштита“ народу који страда. Она је за то нашла два сигурна савезника, – Њемце и Ватикан. Они други учесници – то су само помоћне силе са којима Америка мућка и спроводи своју политику жртвама и крвљу тих успутних савезника, као што су Енглези, Французи упетљани у борбу са којом, углавном, руководи Америка коју користе Њемци и Ватикан – да постигну своје вјековне циљеве: Њемци да продру на Исток преко српских земаља, а папа да уништава Православље код Срба па онда и у свим земљама Православља. Зато је спремио десетине хиљада мисионара – црне војске Ватикана, која је вјековима надирала у земље Православља и ширила папину власт огњем и мачем као и у прошлом рату – па и у наше дане. Свему томе томе кумује Америка да би се улагивала муслиманима из чијих земаља увози гориво и у настојању да у свијету, као велика сила, заведе „нови поредак“ да би завладала свијетом разбијајући постојеће велике нације и државе и измишљајући нове „нације“ као што су „македонска нација“ и нације муслимана у Босни гдје Америка настоји да – на просторима српских земаља, успостави муслиманску државу коју би брзо „признали“ и Америка и њени сапутници Њемци и Ватикан.
Да прегази Србе на Балкану, Америка спрема шире и замашније планове и припрема војске које би требале да те планове остваре. Зна се да Америка даноноћно убрзано наоружава муслимане у Босни и Херцеговини а Њемци Хрвате. Тамо су они послали и своје стручњаке, тобоже „пензионере“ који тренирају војске Хрвата и муслимана. Тамо су њихови стручњаци који праве планове за војне акције и са тим акцијама руководе. Све се то зна. Али, мало се зна шта Америка ради у Албанији и Македонији. У Албанији Америка располаже цијелом обалом мора те земље. Она је организовала велике војне базе у којима тренира Албанце за удар на Косово и Метохију. Тако су већ трениране и организоване албанске војне јединице мањег састава за брзу, муњевиту акцију и наоружане најмодернијим америчким оружјем. Тамо се врше војни манерви широких размјера под руководством америчких специјалиста. Америчке новине у Калифорнији – The Diego Sun – 19. Јула 1995. Објављује како су управо одржани велики манерви албанске војске и Американаца на просторима између мора и Тиране и да су ти манерви трајали осам дана. Сличне планове успоставе база за тренирање војске у Македонији припрема Америка са истим циљем унакрсног удара на Србе Косова и Метохије.
Тако ради Америка. Али, није то она Америка слободарска, како је замишљају други народи. То је Америка која је сишла са пута слободе и лута у зачареном кругу изгубљена у мрачним плановима Њемаца и Ватикана. Надајмо се да ће се да врати на свој пут на којем је имала признање и поштовање као Матица слободе и демократије међу народима свијета. Неће тада бити ни објављеног, ни необјављеног рата Србима који ће херојском борбом обновити своју српску државу на Балкану. И стати достојно у ред културних, слободних и напредних народа свијета. Са тим увјерењем ми мјеримо и пратимо садашње догађаје и то наше увјерење уткано је у Божје законе истине, правде и слободе (Види: М. Ђ., Америка у рату против Срба, “Србија“ – “SERBIA”, Vinonа, Ont., Canada, Август, 1995).