ЈАКОВ МИЛАТОВИЋ И НОВО ВРЕМЕ

Мило Ђукановић је за тридесет и кусур година Црну Гору, од статуса Спарте, праве колевке чојства и јунаштва, довео до нивоа личне латифундије. Сад ће та латифундија бити почетна станица за Јакова Милатовића, а докле ће он стићи, остаје да се види. Вреди му пожелети све најбоље, срећан пут и праведан циљ

Чекало се толико дуго да се, из ове перспективе, чини да између првог и последњег тренутка тог чекања стоји читава епоха. И јесте то била епоха, и то тешка. Епоха самовоље, тираније, епоха једне у суштини поливалентне политике која се кретала од немила до недрага, од социјализма до капитализма, од Москве до Вашингтона, од овлаш просрпске до најгоре верзије Павелићеве антисрпске. Политике која је имала само једну константу: власт као такву – у апсолутном обиму и вечитом трајању, предодређену и намењену искључиво за једног човека. На срећу, дошло је до промене. Јаков Милатовић је нови председник Црне Горе. Млађани кандидат покрета „Европа сад“, што због своје неспорне брзо стечене популарности базиране у масама незадовољних Црногораца, што због подршке Андрије Мандиће и српског бирачког потенцијала, у другом кругу председничких избора, одржаних 2. априла, добио је 60 одсто гласова изашлих бирача. Били су то четврти председнички избори од обнове црногорске независности 2006. и девети од када је 1992. у Црној Гори уведена институција председника. Такође, били су то први председнички избори у самосталној Црној Гори који су решени у другом кругу. Иначе, други круг је пратила и велика, готово рекордна излазност од 70 процената. Парцијално гледано, Милатовић је победио у 17 од 25 црногорских општина, а посебно се истиче податак о победи у његовој родној Подгорици, и Никшићу, родном граду Мила Ђукановића. У оба ова велика центра Милатовић је добио три пута више гласова од свог противкандидата. Формално, нови председник ће петогодишњи мандат преузети на свечаној церемонији заказаној за 20. мај.

ВЕЛИКА ПОБЕДА И ИСТОРИЈСКА ПРИЛИКА Победа Јакова Милатовића је велика и историјска, вероватно и највећа политичка победа у модерној историји Црне Горе. После обавезне почетне еуфорије, резултати председничких избора или ће отићи путем „победе за сва времена“, путем потпуне реконструкције црногорске државе и друштва или ће, заједно са еуфоријом, нестати и бити прекривени још једним народним разочарањем. Зато Јаков Милатовић има право на само једну срећну и славодобитну недељу и то ону прву након преузимања функције председника. Има право на седам дана славља, ударања у победничке бубњеве и испијања шампањца. Све што га чека након тога су мука и проблеми. Славље ће морати да замени мирна и рационална политичка глава: од Милатовића се тражи да покаже таленат за компоновање нове црногорске друштвене симфоније, и то прилагођене прилично какофоном оркестру, док на место шампањца, новог председника већ у другој, али и у свакој наредној недељи чека чаша жучи. Да ли је то она чаша жучи коју иште чаша меда, прилично је неизвесно. Мед, када је Црна Гора у питању, свакако није немогућ, али ни у једном случају није загарантован. После Мила Ђукановића, и као владара и као парадигме једног времена и поганог односа према држави, остају мука, проблеми и можда највећа друштвена подељеност у Европи. Управо зато Јаков Милатовић већ сада није само председник Црне Горе, који по слову Устава има далеко мање ингеренције у односу на Владу. Он јесте, или би бар морао да буде, симбол усправљања и отрежњења државе, односно будућег свеопштег задовољења грађана и њихових социјалних, етничких, верских и свих других потреба и мотива.
Мило Ђукановић, стварајући своју приватну латифундију, претходних тридесет година, јесте извршио праву сечу истинског и исконског корена Црне Горе и његовог српског предзнака, али је у исто време постао и успешан атентатор на сваки витални орган бића државе. Правосуђе, социјална слика друштва, општи животни стандард – данас су по реалним мерилима на нижем нивоу него након распада Југославије. Чак и они који аминују евроинтеграције Црне Горе, и њен статус НАТО државе, свесни су чињенице да је све то споља само љуска од јајета унутар које се крије мућак. Да неко не схвати погрешно, Црна Гора је држава дивне и узвишене историје. Штавише, историја Црне Горе, бар она до 20. века, јесте европски драгуљ. Нажалост, црногорска садашњост преплављена је проблемима на свим нивоима. Презадуженост опште државне касе, врх европске лествице по стопи криминала, мита, непотизма, дно исте када је у питању платежна моћ грађана, неконтролисан увоз, потпуно ликвидирана домаћа производња, самим тим и значајнији извоз, и огромна етничка трвења. Она два ока у глави: српско и црногорско, минулих деценија баш су у Црној Гори постала разрока, с константним аспирацијама да се из српског ока ишчупа зеница. Милатовићу и овој, односно будућој влади неће бити лако.
Ђукановић јесте политички мртав, али у оваквој консталацији црногорске стварности где је један човек више од тридесет година имао апсолутну власт, лако се може десити да такав политички леш и убудуће буде живљи, пунокрвнији и потентнији у односу на алтернативне снаге. Мила Ђукановића формално на политичкој сцени више нема, али зато има сијасет „малих Ђукановића“ на свим нивоима власти и у свакој локалној самоуправи. Постоје Ђукановићеве идеје, и постоје Ђукановићев метод и манир, исти се у политици лако примају, а тешко искорењују. Узгред, чињеница да је бивши председник после свега у првом кругу избора ипак добио највише гласова, говори да ће чишћење државног система, али и друштвена детоксикација од Ђукановића бити врло тежак и дуг процес. Није немогуће да ће то за Милатовића и нову црногорску властелу бити непремостива препрека. И баш због тога, како то многи искусни политички аналитичари у првим недељама после Милатовићеве победе истичу: са јаком терапијом лечења државе и друштва од свих малигнитета изазваних Ђукановићем, не сме да буде ни чекања ни компромиса. Мора да почне што пре и што жустрије.

КО ЈЕ ЈАКОВ МИЛАТОВИЋ? Потенцијална победа против системске политичке праксе коју је установио Мило Ђукановић и евентуални клистир правосуђа, тужилаштва и јавне управе могао би да буде свакако велики, али и највећи домет политике Јакова Милатовића и владе која би имала његову подршку. За тако нешто Милатовић ће вероватно добити зелено светло од Запада. Ипак, да ли би та победа, под условом да се деси, заиста била довољна? Да ли је уопште могуће да држава дође себи у државотворном смислу, у смислу повратка суверенитета и стварне власти над својом територијом докле год је на евроатлантском путу? Неспорно чиста биографија новог председника Црне Горе улива наду. Но његова оданост балканској мантри „да Европа нема алтернативу“ већ сада у најави ствара неминован утисак скепсе.
Елем, Јаков Милатовић, рођен је у Подгорици (тадашњем Титограду) 1986. године. Основне студије економије завршио је као студент генерације на Економском факултету Универзитета Црне Горе, са просечном оценом 10. Као стипендиста америчке владе провео је једну студијску годину на Државном универзитету Илиноиса. Такође, као стипендиста аустријске владе и Европске комисије, део основних студија проводи у Бечу и Риму. Магистарске студије у области економије завршио је на престижном Универзитету Оксфорд, као стипендиста британске владе. Усавршавао се кроз програме и школе УН у Њујорку, немачке фондације Конрад Аденауер у Подгорици, ММФ-а у Лондону и Лидерске академије Универзитета у Стенфорду.
Радно искуство Милатовић је започео у Подгорици као члан тима НЛБ банке за управљање ризиком. Брзо је прешао у Европску банку за обнову и развој, где је прво радио на пословима економске и политичке аналитике, а потом 2018. унапређен на позицију главног економисте за државе ЕУ са простора југоисточне Европе и западног Балкана. У политику је ушао као експерт на позив Здравка Кривокапића и у његовој влади обављао функцију министра економског развоја. Заједно с бившим министром финансија и социјалног старања у истој влади Милојком Спајићем, јуна 2022. основао је антикорупцијски проевропски покрет „Европа сад“. Кључна програмска начела покрета, уједно и кључна предизборна обећања Јакова Милатовића су: просечна плата од 1.000 евра, минимална пензија од 450 евра, нулта стопа незапослености, уз владавину права и брз улазак у Европску унију.
Милатовић је ожењен Миленом и имају троје деце – ћерке Сару и Ану и сина Давида. Да ли се ради о штреберу или неспорном генију, и да ли је Милатовић само још један шериф од Нотингема у низу, односно глобалистички ађутант спреман да спроводи политику великих сила, или Робин Худ из Европске банке, довољно храбар да заштити свој народ – сазнаћемо у наредних пет година, заправо, много пре.

СРПСКО ПИТАЊЕ Ипак треба бити реалан. Црна Гора јесте променила кормилара свог брода, али не и курс пловидбе. Данашња Црна Гора је пре свега НАТО носач авиона, само још један од многих прекоокенских департмана вашингтонске политичке мисли. Она „мала барка“, црногорска што значи и српска, односно српска што значи и црногорска, мала барка којој је прамац било чојство а крма јунаштво, тенденциозно је послата на дно Јадранског мора. Јаков Милатовић је ту да донесе одређене, свакако неопходне друштвене промене, али вероватно не и прави идентитетски васкрс. Зато када говоримо о положају Срба у Црној Гори, треба бити умерено оптимистичан. Победа Милатовића не би била могућа без подршке Андрије Мандића и српског бирачког потенцијала, и колико је реално очекивати прекид политике гажења српског етноса у Црној Гори, тј. политике чији је викар последњих деценија уз подршку Колективног запада био Мило Ђукановић, толико је реално да се одређена начела те политике која се тичу црногорске нације, језика, писма и некакве аутохтоности културолошког бића наставе. Не треба заборавити да је Милатовић победио као процрногорски и проевропски кандидат. Језик на којем ће Милатовић изговорити текст свечане заклетве 20. маја за њега ће бити црногорски, а себе ће видети као лидера државе која се креће између Вашингтона и Брисела. Москва и Пекинг не постоје на његовој карти. То не би било спорно да управо Вашингтон и Брисел нису главни идеолози политике раслојавања Срба и крађе српског идентитета. Са позиције Срба, доза сумњичавости је крајње оправдана. Сликовито: Милатовић и Ђукановић нису исто јело, али долазе из исте кухиње и намењени су истим алавим устима – оним чија је доња вилица глобализам а горња Колективни запад.
Буђење Црне Горе се без дилеме десило на литијама. Дух Његоша, Светог Петра Цетињског и Светог Саве се спојио с телом и духом блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића и верног народа. Да није било литија, не би било ни скорог краја Мила Ђукановића. Бивши председник Црне Горе, политички врло вешт и поткован, највећу грешку у својој каријери направио је када се обрушио на СПЦ у Црној Гори. Наравно, иако је Мило против Светосавља иступио у име ДПС-а и њихове интерне политике, јасно је да налогодавци таквог чињења долазе са Запада. У сваком случају, литије су донеле васкрс Црне Горе. Оне су биле и национални покрет – борба једног народа за свој опстанак, и пример грађанског поклича и бунта, у најфинијем руху: мирно, без инцидената, без вређања других националних заједница и доследно у свом ставу и циљу.
Победа Милатовића је и победа литија, али само једним делом. Другим делом то је победа евроатлантиста у Црној Гори, ЕУ Црне Горе и НАТО Црне Горе, а Милатовић је пре свега њихов кандидат. На крају крајева, сличност између Милатовића и рецимо Дритана Абазовића је у томе што ни један ни други нису против основних идеолошких фундамената политике ДПС-а. НАТО, ЕУ, црногорска нација, језик и писмо, уз отпор наводној великосрпској хегемонији, са све независним Косовом, за њих нису спорни. Споран је начин унутрашњег делања Мила Ђукановића, односно његова приватизација државе. Мило је објединио разнородну опозицију у Црној Гори на начин на који је то у Србији 2000. године урадио Слободан Милошевић. Сада када Мила бар номинално више нема, постоји бојазан да сва разнородност опозиције изађе на површину.
Истини за вољу, Милатовић је оштро критиковао Ђукановићев однос према Србима и српском питању у Црној Гори, и у томе треба тражити шансу за српско-црногорско помирење. Треба очекивати, наравно и инсистирати, да Срби у Црној Гори добију свој законом загарантован положај, односно треба инсистирати на каснијем дословном и доследном поштовању тог закона. Ипак, док је то питање и даље крхко, за Србе су најбитнији предстојећи јунски парламентарни избори и резултат просрпских снага на њима. У априлу срце је јавило: Мило је пао. Већ у мају мозак одговара: Његош (још) није устао. Вруће емоције након почетне еуфорије најбоље хлади мочвара нашег живота која се зове Европа 21. века. Зато народски речено: у се и у своје кљусе. Јун је ипак месец одлуке.