ИЗЛОГ КЊИГЕ

Мило Ломпар
ОПРОШТАЈ СА ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕМ – КУЛТУРНОИСТОРИЈСКИ ЕСЕЈИ
Српска књижевна задруга и Центар за српске студије Бањалука

Професор Филолошког факултета и тумач књижевности (највише Његоша и Црњанског), Мило Ломпар је изузетан ангажовани интелектуалац. Опремљен теоријско-филозофским знањима, он у овој књизи разматра теме интелектуалца и моћи, књижевности између културе и политике, изазове нихилизма, искуства између традиционалног и глобалног ума, првенствено у дијалогу са мислима и делима Стојана Новаковића, Слободана Јовановића, Михаила Ђурића, Франка Лисона, Амфилохија Радовића, Радомира Константиновића наспрам Николе Милошевића.

Цвијетин Миливојевић
ВУЧЈЕ ВРЕМЕ
Катена мунди

Пети део Миливојевићеве својеврсне хронике српске политичке сцене о којој детаљно и систематично пише већ тридесет година. Према његовим речима, претходне четири књиге описују „прва три десетлећа обновљеног вишепартизма”, а ова, пета, „описује две године четврте деценије”. Миливојевић је име књиге „позајмио” из говора Александра Вучића у којем је председник себе упоредио са непокорним вуком. Да ли је то заиста тако, непристрасан посматрач може да просуди читајући ове текстове. Они су врцави, иронични, стилски изузетни и погађају право у мету.
Миливојевић увек процесе посматра из перспективе слободе српског друштва и заштите националних интереса српског народа. Из те перспективе, ствари не стоје добро, напротив. Јер вучје време је „глуво доба ноћи, таме и језе […] када људи, ушушкани, дубоким сном спавају, а напољу вукови коло воде”. Читајући Миливојевићеву књигу, чини се да је ово глуво доба заправо наша јава. Фарсични избори, преговори који то нису, већ су предаја свега што је на Косову и Метохији остало у српској ингеренцији. Чињеница да књига обухвата свега две политичке године не треба да збуњује читаоца. Јер 2021. и 2022. године десило се толико много судбоносних догађаја да би по значају могли да стану у читаву деценију.

Роберт Герварт
ПОРАЖЕНИ – КРВАВО НАСЛЕЂЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1917–1923
Службени гласник

Роберт Герварт је професор савремене историје на Колеџу Јуниверсити у Даблину и директор тамошњег Центра за студије рата. У овој књизи покушава свеобухватно да сагледа контекст историјских прилика у Европи након распада великих царстава и настанка нових националних држава. У раду на књизи сарађивао је велики број истраживача из различитих делова Европе, међу којима је и преводилац на српски језик Дмитар Тасић.
Крај Првог светског рата оставио је незадовољнике на свим странама. Једни су веровали да су имали право на више од онога што су добили, други су сматрали да су престрого кажњени. У многим деловима централне, источне и југоисточне Европе насиље је настављено и после потписивања примирја 1918. године. Дошло је до револуција и грађанских сукоба. Сагледавајући период и сукобе који су дуго били занемарени, аутор није користио само бројне изворе и архивску грађу већ је у дело вешто уткао одломке из литературе и дневничке белешке, стварајући готово епски приказ послератне анархије након слома великих империја, наводећи нас да поново размислимо о нашем разумевању Европе. Књига је преведена на више језика, а нашим читаоцима биће драгоцен поглед са стране на један од најдраматичнијих и најтрагичнијих периода новије српске историје, који може помоћи бољем разумевању како ширег историјског контекста тако и садашњих геополитичких прилика у Европи.

Антонио Скурати
М – ЧОВЕК ПРОВИЂЕЊА
Лагуна

У освит 1925. најмлађи председник италијанске владе, човек који је на себе преузео кривицу за Матеотијево убиство као да је нека заслуга, лежи у свом стану пуном бува. Бенито Мусолини, „син века“ седео у канцеларији листа Пополо д’Италија спреман да се суочи са непријатељима када је убедљиво био поражен на изборима 1919. Сада је победник на свим фронтовима, а ипак изгледа као да је на самрти због чира који га изједа изнутра.
Тако почиње други део злосрећне епопеје фашизма коју Скурати прича смештајући је у форму романа. О М. се више не приповеда изнутра, јер он постаје неприступачан ентитет, „ларва моћи која се претвара у лептира чија је усамљеност потпуна“. Око њега стари камаради растржу једни друге попут чопора паса. Дуче пак постаје далековид, он жели да се одмерава само са питањима од пресудног значаја, са великом историјом. Решавање спорова између партијских руководилаца поверава Аугусту Туратију, који је трагичан у свом покушају да поступа исправно; Бадољу и Грацијанију поверава афрички подухват, који се слави у реторичким описима непрегледних дина, али се у стварности води као најпрљавији од свих ратова и иде до ужаса које са собом носе бојни отрови и концентрациони логори.
Прича кулминира 1932, на десетогодишњицу револуције, када М. подиже импресивни, сабласни споменик фашистичким мученицима и када, чини се, више најављује будућа крвопролића него што одаје почаст покојницима из прошлости.

Горан Васин
АРХИЈЕРЕЈИ КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ
Прометеј

Патријарси Герман Анђелић, Георгије Бранковић и Лукијан Богдановић (период 1882–1913) који су сагледани у књизи, спадају у ред црквених великодостојника који су својим преданим и пожртвованим радом оставили дубоког трага у осмишљавању и развоју пречанске националне политике. Црквени великодостојници о којима говори ова књига чине најзначајније представнике српске националне и духовне елите која је у другој половини XIX и првим деценијама XX века представљала српски народ у Аустроугарској. И док се патријарх Герман Анђелић отворено и јавно потврђивао опредељеним да на све начине учини српску националну идеју могућом у оквиру Монархије не либећи се при том да успостави сарадњу са Двором и мађарским владајућим круговима од којих је у највећој мери и зависио јавно-правни статус српског народа, његов културни, просветни и национални живот, Георгије Бранковић је у културно-просветном и политичком животу пречана остао упамћен као аутор бројних архијерејских посланица, политичких текстова, активни учесник на Црквено-народним саборима, градитељ велелепних црквених здања. Његовим путем је испрва ишао и последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић највише се доказујући у помагању српских школа, сиромашних црквених општина, оснивању фондова са различитим социјалним наменама. Књига је употпуњена одабраним политичким текстовима и архијерејским посланицама.

Леон Урис
ЕГЗОДУС
Дерета

Одмах након објављивања, 1958. године, роман „Егзодус“ је постао хит у Америци, убрзо је освојио и остатак света, скривеним каналима доспео је и до Совјетског Савеза, где су шапирографисане копије превода читане у тајности. У америчкој књижевности то је највећи успех након романа Маргарет Мичел „Прохујало са вихором“ (1936). Деветнаест недеља био је на врху топ-листе „Њујорк тајмса“. Чиме је то прича о броду у чијој утроби је триста двоје јеврејске деце, у луци Фамагуста на Кипру, којем британске власти не дозвољавају да отплови ка Палестини, опчинила читаоце? Можда решеношћу свих путника на броду да умру за своје снове, можда зато што се мноштво личних прича и породичних историја склапају у само једну мисао – о борби за снове и достојанство нације и слободу која мора да се осваја свакога дана? Или, можда, захваљујући свему томе? Ипак, много питања остаје отворено и након читања овога романа. Вероватно је динамична и вишеслојна прича била инспирација Оту Премингеру за филм који је премијерно приказан 1960, с Полом Њуменом у главној улози. Без обзира на опречна тумачења књижевних критичара и политичара о поетици, историографским чињеницама и Урисовој намери која је претходила писању, овај роман је величанствена прича о поновном рођењу нације након две хиљаде година изгнанства, понижења, о снази и жељи да се у врућем песку Палестине великим трудом и жртвом створе место и право на живот.