Херостратово признање

Шта се крије иза сумануте идеје о херостратском чину убијања других?

Oд времена када је анонимни младић из Ефеса одлучио да постане славан тако што ће уништити једно од тадашњих седам светских чуда, саграђено у његовом месту, само је јасније означена таква човекова тежња проистекла из често непризнаване и непрепознатљиве тамне стране његове природе. Одабравши за мету деструкције храм богиње лова и дивљине Артемиде, младић је то и учинио 356. године п. н. е. и спалио велелепно здање, које је од 560. г. п. н. е. грађено наредних 120 година. Херострат је тако остварио своју сумануту идеју и успео да уђе у историју, а његово име је постало симбол за све људе који желе да изађу из анонимности на погрешан начин.
Иако је слава коју је стекао наопаким и деструктивним чином мотивисала и друге на идентично понашање, многи су се, и не знајући за Херострата, понашали као он. Историја обилује малим и великим Херостратима, а у њима не оскудева ни наша стварност.

ИЗАБРАНА ЖРТВА Иако се разликују по томе да ли деструкцију чине свесно или несвесно као израз своје болесне психе и вођени неким рационализованим мотивима, њихово заједничко обележје су зло и штета нанети другима ради остварења одређеног циља. Херостатско признање представља у огољеном виду притајену човекову тежњу да због неке своје користи, коју представља као добро, учини другоме највеће зло. Извршеном деструкцијом, појединац се неадекватно ослобађа свог негативитета, тако што агресију као одговор на своје незадовољство не усмерава ка отклањању његових правих узрока, већ је помера ка изабраној жртви схваћеној као узрочник његовог незавидног душевног стања или спољашњих околности.
Разрешавање проблема сопственог емоционалног негативитета, зависно од личности, може бити различито. Особе склоне депресији исказују то самоубиством, док они са другачијим доминантним цртама испољавају тај негативитет деструктивним односом према другима. У cameri obscuri њихове душе, суманута идеја о херостратском чину убијања других постаје начин самопотврђивања и ослобађања свог негативитета као потенцијалне креативне снаге.

ИЗЛАЗАК ИЗ АНОНИМНОСТИ Као велики обожавалац Битлса, Марк Чапман је 1980. године убио Џона Ленона, како је признао на суђењу, да би и сам постао славан. Изразивши кајање због овог убиства, он је открио да је то учинио под лажним изговором наводне увреде коју је доживео као хришћанин због Ленонове изјаве, изречене 14 година раније, да су Битлси популарнији од Исуса. Под изговором борбе за праведан циљ одбране европске цивилизације, коју су угрожавали учесници омладинског летњег кампа Лабуристичке странке, Андерс Брејвик је 2011. у Норвешкој убио 77 људи. Такви масакри су се дешавали и у Србији, када је од руку масовних убица страдало више особа. У Лесковцу је 2002. било седам, у Јабуковцу 2007. девет, у Великој Иванчи 2013. године 13 жртава. А у време док је Србија била у жалости због масовних убистава почетком маја, у Тексасу испред тржног центра убица је аутоматском пушком прекинуо живот осморо људи.
Излазећи из анонимности, појединци који су у мају извршили масакре у београдској основној школи и у селима у околини Смедерева и Младеновца постали су познати по својим монструозним злочинима.
Малолетни, тринаестогодишњи К. К. је очевим пиштољима, у дуго припреманом злочину у својој болесној души, усмртио у школи надзорника и девет својих другова, а 21-годишњи Урош Блажић, мотивисан осећањем непоштовања средине према њему, аутоматском пушком је убио осам мештана Дубоне и Малог Орашја.

ЗЛОУПОТРЕБА ПОВОДА Иако дубоко условљени првенствено незавидним душевним стањем убица, ови догађаји су послужили као повод другачијем тумачењу. Реагујући потребом за ојачавањем власти, њени позиционирани представници су предложили померање доње старосне границе за кривично правну одговорност делинквената са 14 на 12 година, поновно увођење смртне казне, радикално разоружавање грађана, запошљавање већег броја полицајаца у школама, формирање Савета за борбу против вршњачког насиља и Радне групе за безбедност деце на интернету, док су представници опозиције видели у овим догађајима узрок у незавидном стању наше културе. Тумачени у актуелном контексту, овим догађајима се даје значење друштвене пошасти која се доводи у везу са урушавањем образовног система због дугогодишњег промовисања негативних вредности, па се зато и предлаже забрана ријалити програма и других емисија које пропагирају насиље и неморал. Трагедија се користи као повод за изражавање незадовољства стањем у друштву и исказивање тежње да се то стање поправи, па је и организован масовни скуп грађана испред Скупштине и блокиран мост Газела.
Поводи се и овом приликом злоупотребљавају и проглашавају узроцима, а мотив за овакву реакцију се рационализује позивањем на више принципе.
Будући да је узрок масакрима индивидуалнопсихолошке природе психопатских особа, у манипулацији том чињеницом и њеном злоупотребом може се препознати истоветни механизам душевно оболелих, мотивисаних за извршење суманутих идеја произвољним довођењем у везу елемената који нису у непосредној узрочно-последичној релацији. Разлика је само у томе што се у једном случају тежи чињењу добра, а у другом извршењу зла.

ОСВЕТОЉУБИВО УБИЈАЊЕ НЕВИНИХ Неоспорно је да промоција негативних вредности вређа достојанство честитих људи и штетно утиче на формирање личности младих, али се неповољним контекстом у којем живимо не може тумачити узрок поменутих догађаја, јер су извршиоци ових масовних убистава појединци који су своје патолошко осећање неправде доживели као трауму и изразили тај свој бол, због душевно болесног саморањавања, осветољубивим убијањем невиних.
Убица својих вршњака и надзорника школе је дечак изузетне интелигенције, потиче из угледне породице високообразованих родитеља, одличан је ученик који се примерено владао у елитној школи и живео је изван утицаја ријалити програма који пропагирају насиље и неморал. Узрок и мотив крвавом пиру је у његовог душевно болесној личности, а ово злодело је могао да учини и у потпуно другачијим социокултурним околностима. Будући да није налазио суштинску емоционалну повезаност с вршњацима, он их је у својој егоистичкој самодовољности доживљавао као сметњу свом постојању, па их се зато убијањем настојао да ослободи. Извршеним масакром испољио је прикривену патолошку нетрпељивости према њима, јер нису били као он и нису чинили оно што је од њих очекивао. Гледање визуелних садржаја испољавања деструкције и обучавање у руковању пиштољем, само је послужило да на жељени начин оствари сумануту идеју убијања својих вршњака и постане најсуровије дете масовни убица у досадашњој историји света.

МЕНТАЛНО СТАЊЕ – УСПЕШНО СКРИВАНО Овај негативни епитет је осенчен душевном болешћу, а средство извршења те идеје је релативно, јер да није имао ватрено оружје, у таквом менталном стању би напао вршњаке оним хладним или неким другим средством. Зато у сагледавању и тумачењу правог узрока овог масакра необавештени и наивни имају улогу корисних идиота који доприносе његовом замагљивању. Показује се да је изненадни и непредвидиви злочин последица скриване душевне болести злочинца и, с обзиром на тежину његовог незавидног менталног стања, његовог неадекватног терапијског третмана. Сасвим је сигурно да су његови најближи знали за његово обољење које је уз асистенцију стручних особа успешно скривано, до тренутка погоршања његовог стања и ескалирања болесног понашања које је узроковало велику трагедију. Дечак чије је деликатно ментално стање скривано био је својеврсна темпирна бомба која је и експлодирала у датом тренутку, а одговорност за ту експлозију треба потражити у онима који су потценили опасност од могућности таквог догађаја.

ПОЗИТИВАН ОДЈЕК Преовладавањем негативних карактеристика у друштву, успостављена је обрнута вредносна хијерархија, па зато идеали младих постају познати криминалци, естрадне звезде, јунаци ријалити програма. Њихова познатост се сматра успехом, а тежећи да лако постану познати, млади виде могућност остварења тог животног циља и неким херостратским чином. Иако се, дакле, контекстом не могу тумачити узроци недавних масовних убистава, ови злочини су наишли на одобравање и похвале од стране неких појединаца. Патолошки чин добио је позитиван одјек у патолошкој реалности у којој се на друштвеним мрежама виновници злодела подржавају, храбре и изазивају дивљење. У том контексту се ствара атмосфера и за копипејст феномен, односно серију имитативних злодела. Поједини ученици су запретили да ће донети оружје ушколу, најављујући да ће у Нишу и Сремској Митровици доћи до следећих масовних убистава. У Нишу је ухапшен 17-годишњак који је запретио да ће убити 30 људи, а у Лештанима 56-годишњи мушкарац који је претио да ће извршити масакр.
Како појединци на друштвеним мрежама величају и славе дечака масовног убицу као хероја, отвара се питање колико би потенцијалних насилника покушало да га имитира у друштву које показује толерантност према насиљу, али и тежњу да на оспоравању хуманих вредности изгради свој идентитет?

РЕКЛАМИРАНО УБИСТВО Посебно је забрињавајућа чињеница да на телевизији с националном фреквенцијом гостује криминалац који без кајања говори о свом богатом искуству свесног кршења закона због остварења личне користи и о лакоћи убијања људи. Без моралног контекста осуде таквог понашања као друштвено неприхватљивог, такви појединци, познати и широј јавности учешћем у таквим емисијама, постају узори и идеали младима који теже да остваре животни циљ и постану познати. Када се својевремено Луис Буњуел запитао како приказати убиство на филму, дошао је до одговора да би такву сцену требало снимити и режирати тако да делује катарзично на гледаоца који се после суочавања с таквим стравичним догађајем никад не би усудио да у животу учини ишта слично. Морална препрека која се успоставља да би појединац могао да одузме живот другоме, суочава потенцијалног убицу са чињеницом да убиство није најлакше већ најтеже кривично дело. Уколико се на телевизији рекламира убиство, онда не зачуђују реакције појединаца након извршеног масакра.
Позитиван одјек показује знатно већи потенцијал патолошког од оног који се испољава у нашем друштву, а број оних који би да масовним убијањем других потврде своје постојање и остваре жељу да постану славни, забрињава. Суочавамо се с негативним појавама новог варварства што је последица наше културне запуштености и урушеног система вредности. Уколико се оне схвате као опомена, онда прави одговор може бити у обнављању значаја културних и моралних вредности не само као најбитнијих чиниоца људског идентитета већ и сигурне превентиве од опасних херостратских идеја и поступака.