ГЛАСОВИ ПЕВАЊА И МИШЉЕЊА

Антологија есеја српских песника, приредио Милета Аћимовић Ивков, Агора, Зрењанин, 2023

Као и реч култура тако и реч есеј захвата широк круг значења. Тек додаци уз реч есеј дају прецизније значење. Зато би антологија српског есеја морала бити и далеко хетерогенија, и по тематици и по ауторском саставу, и теже изводљива, чак и ако би се тицала само књижевног есеја. Али поставити оваквом избору есеја тако да допунски критеријум буде песничка вокација њихових аутора, значи уважити околност да је спрега поезије и есејистике у 20. столећу, у модерно и постмодерно доба, важно обележје песничке активности реченог периода, који траје до данашњих дана.
Без обзира што је есеј као жанр знатно старији од протеклог века, прошловековна неуротична кретања у поезији и другим уметностима оснажиле су потребу за развијеном ауторском артикулацијом стваралачких тежњи и виђења. Отуда, Антологија есеја српских песника Милете Аћимовића Ивкова и почиње фигуром Лазара Костића, који ће животом и лабудовом песмом добацити до краја почетне деценије прошлог века, али чије ће место модерног претече ипак бити накнадно утврђено. И томе накнадном превредновању Костићеве позиције најпре ће допринети српски песници есејисти, па тек онда књижевни историчари.
Дозволићу једно лично присећање. На завршној години студија српске књижевности и језика, средином деведесетих, преда мном се нашао и нови програм лектире са литературом за предмет Српска књижевност 20. века. Програм пречишћен и лишен идеолошких намета израдио је непоновљиви Новица Петковић, који је, у литературу, малтене у равноправној мери, унео критичко-есејистичке текстове књижевних практичара, пре свега песника, колико и професионалних критичара и историчара српске књижевности. Зналац попут Петковића знао је да су, најчешће, кључну реч у разумевању нових појава носили песници, у чему је можда изузетак једино Зоран Мишић, средином века. Петковић је указивао и на есеје песника као на изворе за самеравање односа имплицитне и експлицитне поетике. Није унапред веровао песницима на реч, али је успешно проверавао реализацију њихових замисли читајући есеје тих песника.

Песнички есеји су начин освешћивања примењеног искуства поезије у свом индивидуалном и општем току. Отуда је било неизбежно да се и добар део Антологије есеја српских песника састави као каква хрестоматија више или мање поетичких текстова, значи с извесном предвидљивошћу. Ивков је могао рачунати на овакав приговор, али се није морао обазирати, јер су обично, не увек, најпознатији текстови и најбољи, са снажним одјеком у култури. Читајући редом овај есејистички низ, можемо мапирати кључне теме и преломне тачке књижевног развоја. На пример Дучићев есеј о Петру Кочићу не реферише само о крајишком приповедачу и његовом босанском сељаку са високом отаџбинском свешћу него и полемише о рђавим странама наслеђа српске сеоске приповетке, о третману села и града у књижевности, о књижевној демагогији проистеклој из политичке, о културним противностима Србије на међи 19. и 20. века, што су и најизведеније деонице овог есеја. Исто тако, изабрани есеји водећих међуратних модерниста или авангардиста – Црњанског, Растка Петровића или Момчила Настасијевића – колико су познати, толико су даље недовољно прочитани, е да би антологичар посегао за неким узорком из другог плана њихове есејистике. Уосталом, да се послужимо реченицом Јована Христића, научници се баве чињеницама, есејисти вредностима. Исто важи за антологичаре. Можда је само, за потребе континуалног читања, било умесније да се понегде примени допунски књижевноисторијски критеријум, па да се нпр. избегне да текст „Интуитивна лирика“ Тодора Манојловића у поретку буде испред есеја Вељка Петровића „Патриотска поезија“. Мада је Петровићев есеј датован у ране педесете, његова се елаборација наставља на Скерлићев текст „Обнова патриотске поезије“ (1908), који третира и песме Вељка Петровића. Слично важи и за „Хеленске видике“ Анице Савић Ребац, чија се афирмација животворног античког наслеђа у нама боље наслања на предавангардни тематски блок. С друге стране, „Наши везови“ Станислава Винавера овде се чине као најприкладнији избор антологичара да сажме енормне Винаверове културне распоне, од фолклора до модерне физике. Ако је начело било да се сваки аутор представи једним текстом, онда је есеј „Наши везови“, у обиљу других могућих избора, одиста пун погодак. И есеј Душана Матића „Непрекидна свежина света“, међу многим његовим есејима, овде делује као окрепљујући сусрет с давним знанцем.
Врлина овог низа је у томе што се могу пратити проблемска тежишта наше књижевности и културе, од аутохтонистичких до хипермодерних. Есејистичко ја, па још песничко, обједињава разне смерове и области. Песничко искуство аутора, високо реализовано, било је јемство овим изабраним текстовима. Да би доспели у антологију песничког есеја, аутори су морали бити међу водећим песницима. Ако је теоријски статус нпр. Тодора Манојловића (чији је песнички удео ипак другоразредни) подупирао његово место у избору овог типа, онда је неприкосновени песнички статус Васка Попе, кога скоро да не препознајемо као есејисту у основном значењу, учинио да антологичар заступи овог архимајстора једним компримованим песничким записом из циклуса „Калем“, који може да буде узет и као поетска проза. И селектор овде није погрешио. Слично томе, напор Стевана Раичковића да његову лирску интуицију снажнију од његове ерудиције, те посматрачки дар и језичку дисциплину, упосли у неколика есејистичка читања наших песника, с правом је нашао оверу у овој антологији песничког есеја, јер је његово тумачење Десанкиног сензибилитета проистекло из најличнијег сатрепета.

Међу песницима друге половине 20. века одвијао се прави процват есејистичке активности. С тим у вези, удео Миодрага Павловића и Јована Христића, у оваквом избору, не може бити довољно истакнут. Они су се бавили и есејом као жанром и наджанровском чињеницом. Мада нисмо склони да вредним посленицима у незахвалном антологичарском раду закерамо по обрасцу „зашто ово а не оно?“, чини нам се да би из обимне есејистике Миодрага Павловића – а само због разуђеније слике његових интересовања – овај аутор, уместо есејом о већ рехабилитованом Дису, био боље заступљен неким од његових аутентичних продора у стару или народну поезију и њихову религијско-митолошку основу, или, рецимо, ванредним подухватом синтезе као што је предговор допуњеном издању његове Антологије српског песништва. Јован Христић је есеј о Стерији поставио тако да, зарад достојанства властите поетике, рехабилитује потиснуту класицистичку линију српске песничке традиције. У томе светлу, остаје значајан и ваљан као избор есеј „О једној грани српског симболизма“ Љубомира Симовића, који осветљава плодан а недовољно препознат континуитет који допире до срца савремености. Трагање за везама у основи је и есеја Милосава Тешића о Винаверу, у којем се два песничка искуства напросто огледају један у другом. Текстови Бранка Миљковића и Борислава Радовића („Неразумљивост поезије“ и „Поезија и неизрециво“) умногоме су синонимни због експлицитно поетичких садржаја, премда их дели повелик временски размак у писању. На сасвим другом поетичком исходишту од заједничког полазишта, есеј „Писац и језик“ осведочава Милована Данојлића у свој умној, језичкој и искуственој продубљености, што антологичару уписујемо у позитивна бројања.

Ако смо, опет, позитивно вредновали есеје који су били наслоњени на поетско искуство есејиста песника, онда примећујемо да је за опсежан есејистички опус Саше Радојчића, најмлађег међу изабранима (а тај омладинац пуни, замислите, шездесет година!), био прикладнији неки од есеја о другим песницима или о песничким појавама, него текст о филозофу Божидару Кнежевићу, иначе писаном у маниру научног огледа. Није Ивков зашао даље у корпус новијих песничко-есејистичких појава. Опрезно, мудро и целисходно. Овде се још не зна ко је какав песник, јер је критика одустала од свога основног посла, да препознаје и издваја вредности. Стога влада дивљи метеж о коме је писао још Нортроп Фрај у полемичком уводу Анатомије критике.
Милета Аћимовић Ивков је почео као запажен песнички дебитант средином деведесетих, и ту застао да би инвестирао исказани сензибилитет у улози критичара и есејисте. Најдуже је, колико ми је познато, од своје генерације, издржао да сустопице прати савремену песничку, прозну и критичко-есејистичку продукцију, као новински критичар, док се културне стране новина нису мануле службе промотора и регулатора књижевних вредности, остајући до данас тек поље за лична и групна лобирања и бесплатну рекламу. Разликовао се Милета, и разликује се, не само по барокној реторици и подигнутој интонацији него и по настојању да надиђе генерацијски видокруг. Није журио ни са дисертацијом о делу Драгослава Михаиловића, ни са склапањем збирки текстова о поезији (Свет и песма, Песничке загонетке). Скоро је објављена и збирка огледа Трагови читања (2020), у којој се бави нефикцијском прозом, подручјем које га је приближило замисли о Антологији есеја српских песника.
Кратки предговор Антологији мање је у знаку теоријских и општих разматрања а више представља разјашњења састављачке концепције. После овог првог, значајног корака, с правом очекујемо још обухватнији избор и теоријско-критичку разраду примењених мерила. Затим, развидети ваља, сабрано и строго, да ли је неко из дубље модерне традиције превидом изостављен: Драинац можда, стваралац утицајан и динамичан, или умни Скендер Куленовић, рецимо? Из савремене класике тешко је оправдати изостанак Рајка Петрова Нога или Мирослава Максимовића, чија су и песничка и есејистичка књижевност највишег ранга. Са млађима треба и даље опрезно, поготово онима који би радије да постану регионални него српски писци, па се тако и опходе према матичној култури.
И мимо свих наших упитних застанака, морамо рећи да се текстови Антологије есеја српских песника читају се с уживањем, као просејани редови садејства певања и мишљења о језику, о култури, о прошлости и времену које живимо и назиремо у надоласку. Овај низ доживљава се као рафиновани исказ искуства наших песника, поцрпеног из дубине властитог језичког тла и са других страна где су наше есејисте лектирска путовања одводила. Милета Аћимовић Ивков је такве вредности препознао и први пут окупио између корица.