Активирање стратегије конвергенције

Преговори и око њих

Куртијево спонтано или прецизно вођено понашање треба да испровоцира Србе и Србију на протесте и одбијање преговора како би их прогласили за реметилачки фактор и јединог кривца који не прихвата мирно решење

Што се тиче резултата преговора у Бриселу, они нису могли испунити ничија очекивања јер нико од њих није ништа ни очекивао. Званични и незванични посредници су се потрудили да тако буде. Што се тиче српског услова да би се уопште о нечему преговарало – Заједнице српских општина, као што је председник Вучић јавно и предвидео да то Курти неће урадити, ништа није постигнуто. Посредници су приштинским представницима дозволили да се бахато исмевају око тако озбиљне теме током представљања Нацрта статута ЗСО.
Шта је онда циљ таквих преговора за које се унапред зна да су промашени и има ли уопште смисла да Србија пристане да у њима учествује? Смисао у тој бесмисленој представи Запад види у провоцирању Србије да одбије такве преговоре, или да у виду протеста напусти Брисел током преговора, што би био разлог да се прогласи за реметилачки фактор и јединог кривца који не прихвата договор и мирно решење проблема. Како би се представа даље одвијала није тешко проценити, ствари би се решавале по Куртијевом плану и идеји – кренуло би насиљем над голоруким Србима на северу КиМ чиме би се испровоцирала интервенција српске војске и полиције, а то би већ сутрадан водило у неминовни сукоб са Кфором и НАТО-ом. Тако Србија, знајући ове планове Приштине и Запада, смисао у пристајању на унапред пропале преговоре види у томе да им тако подле планове поремети и што дуже одржи мир и стабилност. Таква одлука је и те како логична и са становишта крађе времена јер су тренутне глобалне и регионалне околности толико неповољне за Србију да не могу бити горе, него протоком времена могу бити само боље или исте.
Тек толико да Борељ не би морао да саопшти да су преговори пропали, усвојена је Декларација о несталима. Декларација, оваква каква јесте, више је у нашем интересу јер је Србија и до сада о том питању чинила баш све што се од ње тражило, а Приштина опет такорећи ништа. Тиме је Борељ добио прилику да и саме резултате преговора о ЗСО представи као делимично успешне, иако су запали у ћорсокак и пре него што су почели. Борељ хладно каже „да су две стране, упркос неслагањима, прихватиле да ускоро започну преговоре о ЗСО и да ће даљи дијалог бити инспирисан постојећим праксама и моделима“. Стављајући се отворено на приштинску страну, намерно заборавља да су све појединости, и сам модел већ дефинисани Бриселским споразумом. Овако демаскира чињеницу да су интереси посредника идентични са приштинским и да заједнички разрађују превару – ако на инсистирање Србије ЗСО мора да се формира, одузеће јој све ингеренције које су јасно дефинисане пре десет година. Очекивали су да ће српски преговарачки тим бити задовољан самим формирањем ЗСО јер би се то могло приказати као политички успех, а да ће при томе смањене ингеренције бити прихватљив губитак. Таква превара није успела јер српски државни врх већ има толико негативних искустава са западном дипломатијом да их је скоро немогуће преварити. Једноставно сваки покушај преваре унапред препознају још током саме припреме.

АМЕРИЧКА ПЕРФИДНА ИГРА Једина важна порука с преговора у Бриселу је скривена и неписана – да у ствари САД а не европски званични посредници управљају догађајима на Балкану и да на понашање Аљбина Куртија могу утицати само америчке дипломате и америчке обавештајне службе. Када преговори западну у ћорсокак, и када ствари крену у правцу ескалације сукоба, појављују се америчке дипломате као „разборити спасиоци“. Приштинско руководство не жели да решава проблеме Срба на КиМ, него жели „Косово“ без Срба. Они представљају утрениран тим за мултипликацију проблема и један од деташмана центра за вођење хибридног рата против Србије. Због стварања утиска да се баш ниједан проблем не може решити без ангажовања дипломата САД, Курти је као конфликтна личност неопходан. Поред неподношљивих услова за живот Срба које ствара Курти, превртљивост и дволичност посредника треба да провоцира српску издржљивост и стрпљење српске власти, као саставни део психолошког притиска у оквиру перфидне стратегије ломљења српског отпора. Прихватање потпуно неприхватљивог када су у питању резултати локалних приштинских избора, Србима је отворило очи и срушило очекивања од новог пројекта америчко-српског поверења. Свет је препун монтираних и лажираних избора, знају се механизми намештања и нико се више не чуди када се манипулише личним документима и када се потплаћени гласачи доводе из других држава. Међутим, на северу КиМ приштинска власт је не само доводила гласаче него су довозили и бирачка места. Све под јаком полицијском пратњом, тако да је личило на покретни циркус. Да су се у Приштини сетили да гласачке контејнере не скидају с точкова, било би то прво покретно гласање у свету.
Наравно да су све то могли боље организовати, да бар наоко личи на неке праве изборе. Намерно су се трудили да све асоцира на циркус и да вређа здрав разум, како би шок за Србе био већи када је америчка администрација саопштила да ће признати резултате таквих „избора“ као да су регуларни, и када су то прихватиле и друге западне земље.
Након тога било је јасно да је и прва одлука „нове власти“ договорена провокација – отварање моста на Ибру. То је уједно најава да ће се убудуће све одлуке од виталног значаја за Србе доносити у Приштини, што је застрашујуће. Затварање моста је физичка препрека која спречава изненадно наступање приштинске паравојске и полиције према голоруким Србима на северу. Била је то уједно поуздана психолошка баријера за опстанак Срба на својим огњиштима и управо због тога је треба срушити. Знају да то неће проћи без сукоба, али то се у ствари и тражи, сукоби су прави циљ Куртијеве политике. Жури му се, али ништа он ту не може учинити док се његов ратни план не уклопи у америчку стратегију за Балкан, ако на крају превагне војна варијанта решења проблема.

ПРОВИДНЕ ПРЕВАРЕ Западне дипломате, пре свега америчке, полако увиђају да некаква пречица према косовској независности и државности није могућа. На том путу испречиле су се јасно дефинисане српске „црвене линије“ у вези с којима се српски државни врх много пута у последње време јавно изјаснио и свом народу чврсто обећао а странцима јасно дао до знања да Србија никада неће дозволити да се оне пређу. Јасно је речено да Србија неће никада признати државу „Косово“ и насилно отцепљење дела своје територије, али ни посредно признање уласком „Косова“ у међународне институције.
Дипломатска игра кроз слаткоречивост америчких дипломата и њихово ангажовање на спречавању ескалације сукоба на северу КиМ није успела да превари наше преговараче, пре свега председника Вучића јер су на време препознали и схватили превару. Председник је дипломате посреднике отворено назвао лажовима и свима дао до знања да има довољно политичког и дипломатског искуства да непогрешиво препозна све перфидне преваре које треба да заварају српску јавност – да је Србија прихватила нешто што није прихватила или да је обећала нешто што није обећала. Рачунали су да ће притисци, претње и уцене створити климу да се превара прихвати као једино могуће решење, али то се није догодило. То је условило да се западна дипломатија поново врати на нама давно препознатљиву Стратегију конвергенције.
Ради подсећања, Стратегију конвергенције осмислила је још 2021. године група плаћених професора у Школи напредних међународних студија вашингтонског Универзитета Џонс Хопкинс и Вилсон центра. На пројекту који су назвали „стратегија за преокрет“ радили су стручњаци из више земаља: Едвард Џозеф, предавач на Универзитету Џонс Хопкинс, Бранислав Радељић, професор на факултету „Нечметин Ербукан“ у Турској, Љуљзим Пеци, директор Косовског института за политику, истраживање и развој, Јулија Ђођа, ванредни професор Универзитета у Џорџтауну, Јан Цигел, невладина организација „Стратешке анализе“ и Пол Вила Сарија, Асоцијација за трансевропске студије. Нажалост, међу овим белосветским „стручњацима“ нашао се и један српског порекла кога Србија и српски народ интересују колико и лањски снег. Суштина ове стратегије је да се четири чланице НАТО-а (Шпанија, Румунија, Словачка и Грчка) и Кипар као чланица ЕУ „убеде“ а практично натерају да признају „Косово“ као независну државу. То би омогућило пријем „Косова“ у европске институције и НАТО, што Србија не би могла спречити као што успешно спречава такве процесе у УН. Комплетна идеја је у томе да Србију треба довести у ситуацију да о међусобном признању разговара са „Косовом“ као чланицом НАТО-а. Очекују да тада Србија не би имала могућности да заштити Србе на КиМ јер не би смела употребити војску због познатог члана 5 Алијансе. Није тешко закључити да иза овог пројекта стоје Пентагон и ЦИА иако данас оно што је из њега произашло зову француско-немачки или европски план. Тако и америчке дипломате покушавају да нас збуне причом о унапређењу међудржавних односа и да нам прикажу како они не стоје иза тог плана него само подржавају своје европске савезнике.
Тако збуњујућа дешавања у вези са „Косовом“ постају јасна и логична, као и ставови Запада јер су у потпуности усклађени са овом стратегијом. Збуњујуће гласање о пријему „Косова“ у Савет Европе постаје јасно, као и упорно наоружавање и трансформација КБС у некакву „Војску Косова“. Тако не чуди редовно инсистирање Запада на учешћу некакве косовске паравојске на НАТО вежбама. Притисци на државе које нису признале „Косово“ добијају смисао и толико су појачани да су неке почеле да се колебају и доносе чудне одлуке против интереса Србије (Грчка). Да ли ће Квинта која у суштини трасира одлуке Алијансе и ЕУ имати довољно дрскости да магловите планове о пријему „Косова“ у ЕУ и НАТО спроведе до краја, не знамо, али морамо бити спремни и на такву могућност. Неповољна околност јесте што Србија на те планове врло мало може да утиче а повољно је што се ти процеси не могу реализовати брзо и што ће сигурно бити отпора неких држава.

ВОЈСКА КАО „ТЕРИТОРИЈАЛНА ОДБРАНА“ Нема никакве сумње да се „стратегија за преокрет“ озбиљно примењује у балканској пракси. Ових дана приштинска паравојска добија пет респективних турских дронова „Бајрактар“ који су способни за квалитетне извиђачке активности, али и за борбене акције на широком простору. То што америчке дипломате размишљају да приштинску паравојску назову „територијална одбрана“ само је покушај нове преваре. Није нама много важно како ће се она звати него како је наоружана, опремљена и обучена (на чему САД интензивно раде) и за шта је намењена. Пре неколико дана је амерички генерал Марко Х. Сесвил посетио приштинског команданта КБС Башкима Јашарија и рекао „да ће САД и даље помагати КБС у даљем професионалном развоју на путу интеграције у НАТО и друге евроатлантске структуре“. Долазак дронова усклађен је са почетком међународне вежбе „Дефендер Јуроп 23“ на КиМ, коју предводе САД а којој ће домаћин бити Приштина. Наравно да је и то нова провокација.
Коментар у вези са даљим плановима САД, Квинте и НАТО-а готово да није потребан, јер је Србима и Србији јасно да предстоји тежак, можда најтежи период након НАТО агресије. Окружење нам диктира да одбрану од хибридне и конвенционалне агресије морамо планирати сами, без ослонца на пријатељске земље. Дрво опстанка Срба на КиМ може заливати само Србија и срећа је да то економски може издржати. Поред свих објективних потешкоћа огроман терет о питању јединства и стабилности натоварила су нам два ванредна догађаја, где су у питању два масовна убиства која нису потпуно разјашњена, али је сигурно да ће их наши противници користити у наредним хибридним нападима, било извана, било изнутра преко унутрашњих деструктивних снага. Биће то велики испит који ће одредити будућност Србије, ка пуној стабилности и просперитету или према потпуној и неизвесној дестабилизацији.