ЗЕЧЕВИЗИЈА – Први српски документарни филм

Да је Србија имала своје златно доба између 1904. и 1914, опширно и документовано пишу у новије време наши историчари. Био је то период општег напретка и благостања у сваком погледу, започет доласком на престо краља Петра I Карађорђевића. Погодило се да је тада снимљен и први документарни филм на тлу Србије Крунисање краља Петра

Веровали или не, недавно је у Београду одржан јубиларни – седамдесети! – фестивал документарног и краткометражног филма, назван Мартовским, јер се највећим делом свог дугог живота одржавао у марту, који је много пре Феста био „месец филма“ не само у Београду него и широм негдашње земље. Документарац је, вероватно захваљујући чињеници да телевизија још не беше очајно анестезирала масовно гледалиште, био изузетно популаран жанр и у нас и свугде, а Београд се још раних 1960-их година пробио међу прве у свету и по томе што се у мартовским данима ту премијерно приказивало стотинак филмова најбољих наших документариста, аниматора и аутора кратких играних дела, које су, под обавезно, долазили да виде селектори светских фестивала кратког филма у Оберхаузену, Кракову, Клермон Ферану, Драми, Билбау и десетинама других. Први наши филмски великани попут Штрпца, Шканате, Вукотића, Довниковића, Шајтинца и низа других крочили су на светске екране преко „мартовског фестивала“ у Београду, а затим се враћали кући с нарамцима највиших награда и признања. Тих деценија српски и југословенски филмови спадали су у сам врх светске кинематографије, а њихови аутори у уметничку елиту свог доба. Није било угледније светске телевизије која није навелико куповала и приказивала наше филмове. Сада су од тога остале само успомене, нарочито у данима марта, када се сетимо и међаша српског филма, какав је био и први наш документарни филм у правом смислу речи, снимљен пре више од сто десет година, дакле 1911. под насловом Једна српска сеоска свадба. Филм је, после грдних перипетија, сачуван и рестаурисан готово у целини и данас се може гледати као узбудљиво сведочанство о Србији и то у периоду мира, просперитета и процвата, који данашњи историчари називају њеним златним добом.

ПОГЛАВЉЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈЕ Да је Србија имала своје златно доба између 1904. и 1914, опширно и документовано пишу у новије време наши историчари. Био је то период општег напретка и благостања у сваком погледу, започет доласком на престо краља Петра I Карађорђевића. Погодило се да је тада снимљен и први документарни филм на тлу Србије Крунисање краља Петра (мада постоје подаци да је још Андре Каре, представник браће Лимијер, после прве филмске пројекције, 24. маја, односно 5. јуна 1896, у Београд долазио следеће године и ради филмских снимања). Осам година касније, приликом крунисања новог краља, први филм који је стигао до нас снимила су два Енглеза – Арнолд Мјур Вилсон и Френк Сторм Мотершо – чиме почиње историја документарног и уопште филмовања у Србији.
Филм Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића, снимљен септембра 1904. у оквиру „крунидбених свечаности“ у Београду, који је до нас стигао у одличном стању (како – друго је питање које ћемо овде изоставити!) може се сматрати прворазредним филмским документом. Кроз цео филм од 560 метара прожимају се аспекти друштвеног живота Србије на прелому векова, традиционално и савремено, сусрет и судар Запада и Истока. Аутора филма Вилсона, шефилдског адвоката и културног човека, почасног конзула Србије, занимао је управо друштвени контекст догађаја који је дошао да филмује, док је сниматељ Мотершо, првокласни изданак раног британског филма, учинио све да примени своју кинематографску вештину и осећање за вредност ових изузетних призора.
Управо тај друштвени контекст првог филма снимљеног на тлу Србије је разлог што смо овде поновили неколико ноторних чињеница из историје српске кинематографије. Јер, осим ретких историчара филма,

нико до сада није скренуо пажњу да управо Крунисањем почиње онај период у развоју српског друштва који смо малочас назвали златним (или како је писао Милан Грол у својој „Предратној Србији“ чак и – Перикловим златним добом) у новијој српској историји. У једној дијахронијској перспективи ово је значајна чињеница. Филм се нашао у самом средишту колосалног друштвеног препорода који се догађао управо у часу када је ступала на сцену Србија новог доба. Стога Крунисање није случајно него је у дубокој вези с променом не само династије него и целог „друштвеног уговора“ једног младог и напредног грађанског света који је улазио у крупном плану у тадашњу Европу. Стога управо с филмом и у филму почиње да тече једно поглавље које недостаје у нашој новијој повести, а које носи нова сазнања и тумачења. Од Крунисања 1904, преко године рођења српског филма 1911. а првим српским продуцентом Светозаром Боторићем и његовим Карађорђем, па затим и првим заиста српским документарним филмом Једна српска сеоска свадба (о коме ћемо више у следећем делу наше приче), до почетка балканских ратова и новог замаха српског филма као једне од првих организованих војних кинематографија на свету између 1912. и 1918, па све до Михајла Ал. Поповића (Са вером у Бога, 1932) и стваралачког апогеја целог овог периода, ремек-дела Голгота Србије Станислава Кракова (1939) открива се потпуно нова, до сада мало позната а надасве узбудљива слика златног века Србије у свега две деценије њене друштвене, историјске и људске драме.

ПЕРИКЛОВА ЕРА „Српска историографија је у основи потврдила преовлађујућу слику о ‚добу краља Петра‘ као великој и славној епохи“, пише Милош Ковић у уводу сада већ класичног зборника који је приредио 2015. године („Срби 1903–1914, историја идеја“, Клио, Београд) и већ на почетку наводи кључни Скерлићев лајтмотив, који ће водити у различита истраживања ауторе ове јединствене књиге у нашој новијој културној историји: „Као што дете научи ићи посрћући, тако је и модерна Србија за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо стечених искустава и задобијених рана, научила ићи својим ногама и својим путем… Срби су сами својом рођеном снагом створили своју државу у којој ј сва влада у рукама Срба, а не у рукама туђинаца, као што је случај са другим ослобођеним државама на Балкану. Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом и подигао је државу ни династичку ни сталешку, ни искључиво своју, само народну и националну.“
Овај текст имао је, без сумње, програмски карактер, наглашава Ковић, јер представља доминантно тумачење српске националне идеје у добу 1903–1914: „сажетије, сликовитије и јасније од тога оно се није могло изразити“. Тако је „сванула једна од највећих епоха српске историје“, пише на истом месту Милан Кашанин, „доба победа на војишту, у науци, у књижевности, уметности, музици. У прве две деценије 20. века са Србијом се поновила историја из античких времена – да једна мала држава може бити велика земља“.

„Полет каквога није било кроз читаво столеће настао је одједном у свим областима народног живота“, наставља Милан Грол. „Време културног и националног живота у престоници остварило је југословенску ‚Периклову еру‘ под скиптаром краља Петра. Цветање уметности испољавало је опште тежње одушевљења, очишћења и усправљања у свему.“ То је време „бујања живота… плаховита ера коју одликује набрекло самопоуздање… изузетно инстиктивно саосећање национално и социјално једнородне масе, са којима она увек наступа када се осећа раме уз раме“. Српски златни динар био је раван златном франку или британском соверињу. Између 1906. и 1911. отворене су нове 284 индустријске фирме – двоструко више него у целом периоду од 1873. Индустријска производња у исто доба порасла је седам пута! (Антонић apud Ковић,792).
Ето, у таквој атмосфери почела је да се рађа и српска филмска индустрија, тачније Удружење за снимање српских филмова, које је већ у 1911. години изашло са два играна и најмање дванаест документарних остварења (укупно око двадесет наслова до 1914,

Ердељановић), међу којима је била и Српска сеоска свадба. Био је то одлучан корак напред у односу на Вилсоново Крунисање, који су снимили Енглези из својих средстава и углавном из својих побуда, од којих ни политичке нису биле занемариве (Вилсон је, као дипломатски агент, овим помогао да се поново успоставе прекинути британско-српски односи после Мајског преврата 1903. и краљеубиства).
Сада се, међутим, појављује први српски филмски продуцент и прва аутентична тема из српског живота и, што је још важније, први траг свести о улози филма у описаној друштвеној промени, што нам и даје за право да ово целовито дело сматрамо првим српским документарним филмом. Било је у то време, али и пре тога, још спорадичних филмских записа, али ми овде не говоримо о записима него о ономе што филм чини уметношћу, а то су, још од Аристотела, целина и завршеност радње (Поетика VI, VII), „која се везује за један једини предмет“ (у овом случају свадба – Б. З.) , тј. једну радњу и то целу, којој се ништа не може додати или одузети, а да се целина не поремети“ (исто, VIII, IX). То, дакле, није запис, који је пука регистрација стварности, него целовита визуелна структура, отисак стварности у један завршен и сложенији контекст: филм.

САН О СРПСКОМ ФИЛМУ Све је почело кад је неутврђеног дана, негде почетком 1911, београдски богати и утицајни хотелијер Светозар Боторић (1857–1916), власник хотела „Париз“ на Теразијама, у свом чувеном ресторану приредио ручак за популарног београдског глумца, редитеља и писца Чича Илију Станојевића (1859–1930) и изнео му, „с неба па у ребра“ предлог о почетку филмске производње у Србији! Боторић је био живописна, истакнута личност тадашње Србије, који је каријеру започео као прави „американски self-made-man“, од обичног помоћника и келнера до власника најбољег хотела у тадашњој Србији и утицајног политичара (био је члан главног одбора Радикалне странке и пријатељ Николе Пашића, а његов хотел „Париз“ постао је неформална централа странке). „Али Светозар Боторић је имао много узвишеније циљеве него што је пуко увећање богатства. Слично својим савременицима он је био велики српски патриота, па је пожелео да нешто остави и за будућа поколења, радећи на пољу националне културе“, пише Александар Ердељановић, управник архива Југословенске кинотеке, који је и открио и рестаурисао Боторићеву филмску заоставштину. Још од првих година 20. века Боторић је изнајмљивао једну од сала хотела „Париз“ за свој кинематограф, а када је купио хотел, установио је у њему први стални „Гранд биоскоп позориште“ и трудио се да у свему надмаши своје агилне кино-конкуренте Ђоку Богдановића, власника комшијског хотела „Касина“, браћу Савић, власнике „Коларца“ и браћу Цветковић, власнике „Модерног биоскопа“ на садашњем Тргу републике. Осим тога, још 1909. Боторић је успоставио близак пословни однос са „Браћом Пате“, једном од највећих светских фирми за производњу и дистрибуцију опреме за снимање, приказивање и сервис филмова, а 1911. постао и овлашћени заступник „Патеа“ за Србију и Бугарску (види оглас!), што му је донело изузетне привилегије. Када је остварио ове предуслове, Боторић је одлучно кренуо у самосталну филмску продукцију, остварујући свој давнашњи сан о српском филму.

Према сећањима Чича Илије Станојевића, Боторић је за својим столом код „Париза“, на првом спрату, за којим је још био и Ћира Манок, београдски пословни човек и закупник „Класне лутрије“ (државна лутрија се тада издавала под закуп!), одмах изнео свој предлог: „Мени је“ – вели – „Пате послао свог одличног оператера с налогом да за њега радим српске народне филмове. Удружимо се, дакле, и оснујмо Удружење за израду српских филмова. Ти буди директор и редитељ, а ја ћу финансирати“ (Косановић, 1985).
Нема података да је популарни Чича Илија, легенда Народног позоришта и Скадарлије, икада пре тога имао везе а филмом, али се није двоумио да прихвати предлог (који је, с обзиром на то од кога је дошао, гарантовао барем солидно „буџетирање“, а да не говоримо о уметничким изазовима, којима је Чича био пословично склон), па је производња српског народног филма почела одмах. Цело лето 1911. протекло је у различитим снимањима паралелних филмских „пројеката“, од којих су неки доживели премијеру још крајем лета у ексклузивном Боторићевом биоскопу, док је у дворишту хотела (где се некада налазио славни, а данас тужни „Безистан“) почело снимање првог нашег играног филма Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, који је режирао Чича Илија а снимао млади Луј де Бери – поменути оператер кога је послао „Пате“ из Париза. Тај мистериозни странац, о коме ћемо нешто више рећи у наставку, спремао се с Боторићем, министром Најданом Петровићем и целим главним одбором Пашићеве странке на пут у крушевачки крај, у село Мајдево, где ће заједно снимити и први документарни филм у продукцији Удружења за израду српских филмова.

Наставак у следећем броју: Цела Србија у једном колу