ЗЕЧЕВИЗИЈА – Цела Србија у једном колу

Први српски документарни филм Једна српска сеоска свадба (1911) показао је како то изгледа када је „цела Србија окупљена на заједничкој прослави: грађани, интелектуалци, чиновници, војници и сељаци – ’по нарави сви исти’“. На првом нивоу посматрамо, дакле, социолошки узорак једне земље и живи пресек њеног друштва изражен оштрим и јасним покретним сликама Де Берија

Наслов првог српског документарног филма Једна српска сеоска свадба (1911) може да заведе: иако се венчање збиља догађа у селу, главни актери су из високих београдских кругова, блиских владајућој, Радикалној странци Николе Пашића, којој је припадао и сам Светозар Боторић, први српски филмски продуцент о коме смо опширније писали у прошлом броју. Међу гостима било је доста оних који су чинили елиту ове партије и власти у Краљевини Србији (наводно је свадби присуствовао „готово цео Главни одбор странке“), пре свих домаћин свадбе поп Михајло Минић, дугогодишњи радикалски посланик, затим руководилац снимања Светозар Боторић (чији је отмени теразијски хотел „Париз“ почетком века био фактичко седиште Пашићевих радикала) и изнад свих, један од радикалских првака, професор Настас Петровић, двапут министар унутрашњих послова (између осталог, аутор једног од и данас најбољих француско-српских речника) и „стари сват“ на овој свадби, који будно мотри и држи под контролом све фазе догађаја. Како му улога налаже, професор Настас у живописном дворедном прслуку и жакету најновијег париског кроја главни је жрец обреда: стално је испред, иза и око камере. Од уводне здравице, до последњег кадра филма, у коме води „Краљево коло“, он се влада управо онако како се од „старог свата“ очекује. Што се филмског снимања тиче, неуморно му асистира сам Боторић. Камера париског Мађара Луја де Берија је поуздана и професионална. Беспрекорна фотографска оштрина и сасвим лагани покрети камере по хоризонталној оси омогућују да се добро виде сви учесници догађаја и сваки детаљ призора.

Филм као свадбени поклон? Богољуб Станковић из Београда, син Олге Минић из Мајдева, љубазно нас је примио 12. септембра 2007. године на имању у Мајдеву и у дужем разговору разјаснио нам многе околности у вези са свадбом, филмом и историјом породица Минић и Тодорић, што је потврдило наводе историчарке Босе Слијепчевић да се радило о свадби Бранке, синовице свештеника Минића Бранки „кћери рано преминулог брата Драгутина, за инжењера Драгутина Тодорића из Јагодине, потомка Илије Тодорића, уредника социјалистичког листа ’Старо ослобођење’… Боторић води свога сниматеља да свадбу сними. Да ли је то дар пријатељу или можда и богати Минић учествује у трошковима снимања, података нема“ (Slijepčević, 147).

ПРИСУСТВО МИТСКИХ ПРЕДАКА Управо онако како српску свадбу описује и дефинише етнологија, филмска слика региструје сплет ритуала прожетих фолклорним садржајима, са утврђеним редоследом, начином понашања учесника у обреду и игром која чини део светковине, као и завршном гозбом (Пантелић 1988, Зечевић, 2008), овога пута у сени породичног „записа“, у пространом дворишту имања у Мајдеву. Први кадрови филма снимљени су у ентеријеру куће, под вештачким осветљењем (за шта се Де Берију мора одати нарочито признање с обзиром на време и околности снимања). Под светлом једне једине „Жолнаи“ гасне лампе, коју видимо у центру кадра, протиче уводни обред здравице који, уз свећу, обављају свештеник – домаћин и „Божји изасланик“ пред младом и младожењом, при чему се чита присуство митских предака и изводе прописане радње да би се преци „одобровољили“ (Пантелић, исто). Тај обред регистрован је у филмском времену које је готово једнако реалном времену („један према један“) чиме се скрупулозно поштује раније описано документаристичко начело (Грирсон). Исто важи и за екстеријере свадбене гозбе и обредног кола које се игра испод „записа“. Све то је, вероватно, навело првог озбиљног истраживача историје српског филма Босу Слијепчевић да овај филм прогласи „првим српским етнолошким филмом“ (Slijepčević, 1982, 147). Филм је збиља етнолошки и стоји готово на самом почетку једне сјајне кинематографске баштине, која ступа у културу српског народа у другој деценији филма. Над овом чињеницом морамо се озбиљно замислити. Мало је кинематографских нација које се могу похвалити оваквим делима у добу самог рађања Седме уметности.

ЗЛАТНО ДОБА СРБИЈЕ На првом нивоу запажамо видљиве доминанте призора. Под родовским „записом“ Минића поп Михајло гости своје званице. Ови свадбари слика су и прилика разних друштвених слојева тадашње Србије, од представника грађанства одевеног по последњој бечкој и париској моди (млада носи венчаницу сашивену у Паризу – Slijepčević, исто), летњих панама одела и шешира до богато везених антерија и гуњева, али и скромних платнених кошуља; од камашни и лакованих салонки, чизама и опанака, шубара и шајкача до халбцилиндара, службених шапки, жирадо и панама шешира… Све то на једном месту, испод митског дрвета, симбола Заједнице. Цела Србија окупљена на заједничкој прослави: грађани, интелектуалци, чиновници, војници и сељаци – „по нарави сви исти“ (Slijepčević, исто). На првом нивоу посматрамо, дакле, социолошки узорак једне земље и живи пресек њеног друштва изражен оштрим и јасним покретним сликама де Берија. Једна социолошка анализа открила би на задовољним и смиреним лицима ових актера знаке кратког периода стабилности и просперитета 1904–1914, које се данас назива српским „Златним добом“. Збиља, овај филм је веродостојно сведочанство о изгледу друштва на почетку XX века, епохи општег напретка у привреди и култури Србије, када је динар вредео „исто колико и златни франак“, народ живео у срећи и благостању, а култура и уметност доживљавала своје велике тренутке. Тај кратки период, који су изненада прекинули ратови 1912–1918, остао је забележен у колективној свести Срба и путем филма. Боса Слијепчевић оставља нам један дирљив податак о моћи кинематографа: „Неки путујући биоскоп филм (Једна сеоска свадба – Б. З.) је приказивао, после првог светског рата, у Крушевцу, у хотелу ’Таково’ Милоша Матејића… Народ из града и околине хрлио је да у филму види себе, своје, најчешће оне које се из рата нису вратили, па су се на представама често чули и јецаји“ (Slijepčević, исто). Ето какву је моћ показао Боторићев кинематограф. Надживео је и Боторића самог: први српски продуцент умро је као аустријски сужањ у логору у Нежидеру, 1916.

ОЖИВЉЕНА ПРАСЛИКА На другом нивоу може се читати и дубљи смисао истог призора. Стварни ликови, који су део обреда под крошњом храста-записа, делују као оживљени архетипови, потомци генерација чија је судбина уписана у заједничко искуство. Ову свадбу можемо посматрати и као прославу митског обнављања Заједнице, дакле поновног успостављања равнотеже или опште друштвене хармоније, што је и најдубљи смисао свадбеног ритуала. Отуд свечана и озарена лица у овом призору, неки достојанствени мир свих учесника у обреду, не само старијих него и бројне деце, пажљиво и свечано одевене, која одговорно врше поверене им улоге. Влада на овом сабору блажени спокој. Одсуствују претеривања иначе својствена венчањима (нарочито данас) и свака разузданост. То је света служба за добробит Заједнице, која је веома блиска духу заветине, општенародног празника, којим се осигурава континуитет и напредак рода. Нарочита пажња обраћа се одржавању свих компонената традиције, коју оличава поп Михајло, последњи старешина задруге „од педесетак чланова, која се није делила од времена Чарнојевића“ (Slijepčević, исто). Свадба у Мајдеву делује тако као оживљена праслика српског сабора у његовом изворном виду. Захваљујући филму и његовом својству да од „труљења спаси време“ (Bazen, 1967, I) тај архетип функционише као извесна рекреација народне душе. Време, место, учесници и функције обреда у Мајдеву враћају нас тако дубоким источницима.

САБОР ИСПОД ХРАСТА Нарочиту етнографску вредност има призор гозбе и играња кола под храстовом крошњом. Према саопштењу потомка породице Минић, који и данас живи на поседу (види антрфиле), овај запис био је један од два таква у селу и имао чисто родовски карактер, за разлику од другог, који је био ниже у месту, обележен плочом, око кога се концентрисала сеоска „заветина“ на дан Свете Тројице. „Запис“ Минића, чија крошња доминира филмом, сасвим одговара старосрпској парадигми дрвета бога-громовника Перуна, које се сматрало његовим светилиштем. „Његов горостасни облик, чврста фактура дрвета и друге особине стављају ово дрво међу еминентне представнике своје врсте“, пише Слободан Зечевић. „Оно што је орао међу птицама и лав међу животињама – то је храст у свету флоре. У митологијама европских народа храст је био посвећен богу-громовнику. Једно од најстаријих познатих Зевсових светилишта било је у светом гају у Додони, где се веровало да Зевс саопштава своју вољу кроз шуштање лишћа светог храста. Римски громовник Јупитер наследио је храст од Зевса. У непрегледним шумама које су настањивали Германи, храст је био свето дрво Донара или Тора… Српски фолклор препун је успомена на храст као дрво негдашњег бога-громовника, под којим су се обављали свети обреди, понекад чак и у симбиози са хришћанством… То се дрво сматрало светим и имало је функцију богомоље, а неретко се сматрало и резиденцијом самог божанства“ (Зечевић, 2008, 574–575). Али завршни акорд овог призора, играње „Краљевог кола“, које око камере води главни изасланик и заступник, министар Настас, упућује нас на обавезно митско присуство краља (траг архајског бога-краља) без којег нема ниједне праве српске свадбе.

Ко је био Луј де Бери, човек који је снимио прве српске филмове? Сниматељ кога је фирма „Браћа Пате“ наводно послала Боторићу из Париза и који је снимио све Боторићеве филмове из 1911, звао се Lajos Zoltan Arpad Pitrolf, рођен у Ђали у Мађарској, 13. октобра 1879. године. „Касније је, опет из бечких архива, добијен податак да је Де Бери снимао са српском војском борбе у Првом балканском рату на Једренском фронту, где је рањен, због чега је дуже времена провео у болници… Утврђено је да се у време избијања Другог балканског рата Де Бери затекао у Софији, где је водио биоскоп и био главни уредник Патеовог месечника. Тамо је сигурно остао до краја 1915. године, а можда и дуже, али му се потом губи сваки траг“ (Ердељановић, 2022). Ни датум ни место Де Беријеве смрти до данас нису утврђени; није још пронађена ниједна његова фотографија.

НАЈСТАРИЈИ ТРАГ „Играње под записом… сведочи о некадашњој блиској вези орске игре и обреда“ пише даље Зечевић. „Овде је довољно напоменути да су људи волели да на свом имању имају запис, пошто се веровало да им је тиме имање заштићено од града и друге стихије. Обредни карактер те игре наслућује се у игрању на другим мистичним и култним местима, као што су раскрсница, дрвљаник и слична“ (Зечевић, исто, 470). Држање Настасово те начин на који води обредно коло под записом видно се разликује од понашања обичног коловође. „Запажено је да се начин играња у неким обредним играма потпуно разликује од начина савременог играња, што значи да те игре припадају једном другом добу. Игра се није смела прекидати пре него што се доведе до краја (како Де Бери и Боторић тачно поступају! – Б. З.) а играло се ситним корацима, „готово у месту са једва приметним подскакивањем“ (исто). Да, та игра припада другом, старијем слоју светковине, прослави плодности и жртви у корист целе Заједнице. Можда није случајно да је свадба у Мајдеву заказана управо у доба летње солстиције, (а не у јесен, какав је иначе обичај у Срба) у „доба завршетка вегетационог циклуса, после обављеног прикупљања плодова, кад сунце достигне кулминацију… У ово време падају празници који у себи садрже паганске елементе“ (исто, 471).
Да ли је други, обредни ниво овог филмског призора траг најстаријег супстрата српског култа врховног Бога, који је, уосталом, једини у стању да окупи целу земљу у једно велико коло, њему посвећено? И док се на социолошком плану могу пратити извесне поделе у друштву (господа седе са господом, сељаци са сељацима), дотле у том великом колу све поделе падају, ратар се хвата до среског начелника, министар до надничара. У коло се хвата цела Србија и као да остварује своје саборно јединство: филм као један велики знак и симболичка слика доба, остварена управо оним „магијским реализмом“ о коме је, као бићу филма, говорио Андре Базен (Bazen, исто).

Запис као светилиште Запис: Култно место са освећеним дрветом код кога се држе молитве о заветним данима, које је „заменило идола, представника божанства. Готово свако насеље има свој главни запис; и то у средини насеља, а родови имају записе у потесима својих поседа. По веровању, запис је станиште божанства поља и шума, које штити село од болести и грома, а поље са усевима од – од олује и града“. Петровић П. Ж., Српски митолошки речник, 1998, 188–189). „Запис је лиснато дрво које у обреду заветине има својство светог дрвета и светилишта“ (Зечевић, 2008, 875). „У случају да село нема цркве запис је замењивао богомољу“ (исто,877). ..

Захваљујемо се Архиву Југословенске кинотеке и Аустријском филмском архиву за фотографије