Видимо се у Бахмуту

Да ли Вагнеров пакт с народом и рат са елитом потврђује запажање руског филозофа Александра Дугина да ће фундаменталне промене у руском друштву покренути управо Јевгениј Пригожин?

У рату стари критеријум – лојалност у комбинацији с дворским вештинама – више није довољан. Сада је потребно нешто више: способност да се носи са задатком. По сваку цену. Чак и по цену својих и туђих живота. То је оно што извлачи најбоље. И најгоре. Остаје да се најбоље стави изнад најгорег, и ствари ће ићи ка победи. Овако Александар Дугин, у свом есеју о групи Вагнер, прилази феномену Јевгенија Пригожина, најављујући оно од чега подједнако стрепе и либерални Запад и однарођена елита – вагнеризам – покрет који ће, подржан од народа, имати довољно снаге да покрене фундаменталне промене у руском друштву. Народ га подржава, Запад сања да га уништи, стара елита га се ужасава и презире, истовремено. Суров, сиров и непоколебљив, лице је оне беспоштедне Русије која не пристаје на компромисе и која не игра са остављањем утиска. Згражавање над бруталним лицем сукоба у Украјини негују још увек непочишћени, али дубоко у све поре – од институција до медија – укотвљени стари кадрови Русије, они који рускост као голотињу прикривају финим, уравнотеженим и неконфликтним изјавама. Такве не презире само вођа Вагнера него и народ Русије који тражи учинак на фронту, не коментар из фотеље. Разлика је неоспорна.

ЗАУЗЕТ САМ ТРАЖЕЊЕМ ЛЕША На питање новинарке „Дејли биста“ како коментарише писање медија да је бивши члан групе Вагнер у Кировској области извршио убиство, до чега, сугерише, не би дошло да овај преступник није скинут са 14 година робије и регрутован у Вагнер, Пригожин одговара: „Драга Алисон, душо, данас постављаш превише питања. Заузет сам тражењем леша вашег колеге у својој башти, а ви ме питате за неке нове догађаје. Имам велику молбу – не узнемиравајте ме више.“
Запад је згранут, либерални врхови прерушени у официјелне тумаче СВО до сржи увређени. Сверуски хулиган и херој, бивши олигарх кога подсмешљиво називају „Путиновим куваром“, не правда се, не посипа пепелом, он узвраћа ударце. Већину питања сматра неукусним, и то не крије. Његово резоновање је духовито, сурово и адекватно.
Пример. Трагом вести о смрти држављанина Танзаније Немеса Тарима, „Ројтерс“ пита под којим околностима се овај борац пријавио да ратује у редовима Вагнера? Коментар Јевгенија Пригожина: „Дајем вам два одговора, јер је ово заиста питање ’Ројтерса’ и на њега се може одговорити. Прва варијанта одговора: Не знам ништа, ништа нисам видео, обратите се државним органима. Други одговор: Регрутовао сам га у колонију у Јарославској области. Погинуо је јуначки, бранећи своје другове. А његови мотиви су били следећи. Када смо седели у једној од просторија у ИК-2, рекао сам му: Твоја затворска казна је седам година. Одслужио си неколико година. Ускоро ћеш изаћи на условну. На то ми је одговорио: Народ Донбаса је дуги низ година у истој позицији као црнац на афричком континенту где га сваки белац који дође преко океана третира као животињу. Тако ћу научити да се борим против њих. То ми је рекао. Убедио ме је у своје разлоге и ја сам разумео. Дакле, сјајан момак, урадио је праву ствар што се пријавио. Штета што је умро, иначе би се вратио у Африку и тамо довео ствари у ред.“
На опаску истог „Ројтерса“ да се Вагнер нашао под новим санкцијама јер Американци верују да приватна војна компанија бизнисмена Јевгенија Пригожина представља „трансконтиненталну претњу“, иронично одговара: Коначно су Вагнер и Американци постали „колеге“.

ПРИГОЖИНОВА КЕПКА Забринуту новинарку енглеске медијске куће која пита зашто се широм Русије отварају нови пунктови за пријем добровољаца у редове Вагнера, Пригожин обавештава:
„ПВК Вагнер је отворио центре у различитим градовима Русије и мобилне пунктове који обилазе мања места. Мислим да ће ови мобилни пунктови ускоро стићи и до европске територије земљине кугле, а куда ће даље ићи, нека остане мистерија за ово скупо издање.“
На телеграм каналу „Кепка Пригожина“, на којем се свакодневно публикују питања новинара и одговори шефа Вагнера, налазе се и мање провокативна питања и најтачнији пресеци с фронта. Нема нагађања, и најважније – нема преигравања. На сваку опаску да је Бахмут пред падом, Пригожин одговара са задршком: „Украјинска војска је обучена и високо мотивисана. Непријатељ никуд не иде.“
Вагнер веома цени живот: и свој, и свог непријатеља. Када анализира стање на фронту, он не умањује снагу украјинских снага. Уверен у победу, не потцењује противника. Истовремено негира оптужбе америчке стране да је Вагнер група наводно ликвидирала заробљене војнике Оружаних снага Украјине. „Ми не пуцамо у ратне заробљенике и не тучемо их маљем.“
Рат ће, по Пригожиновом мишљењу, бити дуг и тежак. И само тако оправдан. Вагнер не прихвата мировне иницијативе, споразуме и коридоре. Он диктира стил ратовања. Значајан простор Си-Ен-Ен је посветио украјинском обавештајном извештају урађеном након борби за Соледар. Укратко, Вагнер је оцењен као јединствена претња. Чланови се не повлаче без наређења, забрањено им је да самостално одвозе рањенике с бојног поља, јер је главни задатак напад. У случају неуспешног напада, повлачење је дозвољено под окриљем ноћи. Истовремено, „музичари“ делују у јуришним групама од 10 људи, крећу се уз подршку извиђања из ваздуха помоћу дронова.
Вагнер није ништа демантовао. Ову војску предводе искусни команданти који су прошли Сирију, Централноафричку Републику, Мали и друге горуће тачке, али не постоји хијерархија.

ТО НИЈЕ КОМПАНИЈА – ТО ЈЕ РУСКА ГАРДА То није војна компанија, то је, сматра Дугин, руска гарда, народно братство. Не само да су испред осталих, на најтежим секторима фронта, јуришајући нељудском упорношћу метар по метар, кућу по кућу, улицу по улицу, село по село, град по град, ослобађајући родну земљу од свирепог и подлог манијакалног непријатеља, они су постали симболи, они су нашли најтачније и најискреније речи да изразе оно што се дешава.
Пригожин не диригује из позадине операцијама. Он контролише положаје бораца и извршавање борбених задатака. На молбу уредништва публикације „Глас народа“ да прокоментарише видео-записе на којима ризикује живот, удаљен свега 100 метара од непријатеља, каже: „Да бисте управљали борцима, морате да разумете шта они раде, да будете у њиховој кожи. Зато су такве посете апсолутно неопходне и морају бити редовне. То не значи да морате да седите у рову, али и тада морате да се снађете. Али желим да обратите пажњу, на овом видеу су две особе. Једна, клечећи, покрива ватром улицу да се може претрчати, он је по статусу командант пука. А онај који даје интервјуе у позадини, он је по статусу командант дивизије.Ово је значење Вагнеровог ПВК-а. Нико не опушта дупе у канцеларијама. Сви раде и виде процес изнутра, и зато све ради као сат.“
Бивши затвореници који су прошли рат у редовима Вагнеровог ПВК-а чине злочине 10-20 пута мање него што је то иначе случај.

РАТ У ЋОРСОКАКУ Војни подвизи имају и своју идеолошку подлогу. Шеф Вагнера се често јавно обрачунава са високим функционерима РФ оптужујући их за дефетизам, нечињење или празнословље.
Презире елиту, тврдоглаво је позивајући да дође на фронт. Елита га мрзи, ушушкана у Москви и Петербургу – она се нада брзом паду овог чуда коме је пошло за руком да с руском већином склопи пакт на крви.
Бес вође Вагнера постаје оправдан када се прочита његов програмски текст „Само поштена борба: никакав договор испод жита.“ Тема је Бахмут – кључ за разумевање не само планова Запада већ и омражене дубоке државе. Тумачећи стално одлагање датума почетка украјинске офанзиве, Пригожин примећује да то измиче војној логици и збуњује не само 200 хиљада украјинских војника који бесно копитима ударају по ободу града очекујући одобрење за јуриш већ и руску војску којој се изнова сервира „предност“.
Најлогичнији корак Оружаних снага Украјине, на који је Вагнер дуго упозоравао – одступање од Бахмута и оштри напади с бока – није се десио. Уместо тога, колоне технике свакодневно долазе и одлазе из Часовог Јара и пре него што стигну на линију фронта, стотине украјинских војника, каже, засипају „пут смрти“ и околна поља прекривена хиљадама лешева и стотинама спаљених оклопних возила.
„Магарац који је стајао у хладу неће радити на сунцу. Уколико Оружане снаге Украјине у блиској будућности не пређу у офанзиву, постепено ће почети да губе свој борбени потенцијал. Рат ће доћи у ћорсокак, а оне територије које су сада под контролом Руске Федерације могу годинама остати на располагању Руској Федерацији“, промишља Пригожин.
Ипак, контраофанзива која је најпре најављена 20. децембра, затим 1. јануара, па крајем јануара, онда 24. фебруара, потом 3-5. априла, па сада 15. априла – стално се одлаже.

КИЈЕВ ЖЕЛИ ПОБЕДУ, А ЗАПАД ПРОЦЕС Зашто би Кијев пристао на добровољни пораз у околностима када свакодневно губи део активног мушког становништва Украјине, док је други део, застрашен, побегао у Европу? Када је Русија одсекла Азовско море и велики део Црног мора, заузела велики део украјинске територије и створила копнени коридор до Крима, а Зеленски уз то, упорно, захтева још наоружања од Запада?
Можда Кијев жели победу, објашњава Пригожин, али Запад засигурно жели процес. Драматичне паузе у ратовању нису срачунате на ресуверенизацију Украјине, већ десуверенизацију Русије. Ако Зеленски ризикује побуну, Русија ризикују више –унутрашњу дестабилизацију и остварење старог сна Запада – дробљење Русије на мале кнежевине.
С тим у вези, Пригожин у тексту указује на један важан аспект – САД не треба брзи рат, њима треба џекпот – стварање атмосфере у којој ће руска дубока држава извршити притисак на руководство да стави тачку на ратне операције, задовољи се освојеним територијама и објави успех СВО. Оправдање за такав корак увек се може сакрити у питању: шта ако се ситуација на фронту погорша, и „мудром“ проценом да је чување граница успостављених на дан 24. фебруара 2023. солидна преговарачка позиција.
Уколико пак Оружане снаге Украјине крену у офанзиву, вођа Вагнера предвиђа различите опције за развој догађаја. Једна од њих је да ће Оружане снаге Украјине претрпети озбиљне губитке, након чега ће почети колосална контраофанзива руских трупа до граница ДНР, или до Дњепра, или чак до Пољске. Друга опција је да ће украјинска војска кренути у контраофанзиву и негде моћи да пробије одбрану.
У потоњем случају, у војсци, која је годинама себе сматрала једном од најбољих војски на свету, најпре могу да настану декадентна расположења, као што се то дешавало после пораза у ратовима с почетка 20. века – финском, јапанском – или током трагичних догађаја 1917. године.
„То може довести до глобалних промена у руском друштву. Народ већ тражи некога кога ће окривити што нисмо најјача армија на свету.“
Дубока држава чија брига није држава или народ већ сопствени положај у друштву, комфор и капитал“, уверен је вођа Вагнера, „гурнуће врховну власт на озбиљне уступке, укључујући и издају интереса Русије.“

ПОРАЗ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ ИЛИ ПОВРАТАК ЧУБАЈЕВИХ Али ни то није најлошији сценарио. Поражена, она би, као и много пута до сада, могла да устане с колена и направи колосални заокрет.
Америци је потребно нешто друго – спор процес, преговори са елитама, са дубоком државом, а затим притисак на највиши политички врх земље да корак по корак чини нове уступке. Оно што је компромис за Запад и елите, сигуран је пораз за Русију.
У случају да дође до меких споразума, тада ће, по америчком принципу постепеног понижавања, у Русију, убеђен је шеф Вагнера, прво бити враћени Фридманови и Чубајеви, па Ходорковски и Дворковичи. Али ако се ови процеси одвијају довољно брзо, у року од годину-две, онда ће либерализована, американизована, западно окренута дубока држава приморати руске власти на уступке и, под разним изговорима, вратити Украјини оне територије које су сада под руском контролом, а које Запад сматра окупираним.
Ови процеси са питањем „Зашто смо се тада борили?“ сигурно ће покренути механизам центрифугалних сила у регионима.
Текст завршава речима: Видимо се у Бахмуту.
Инсистирање на правди и рату којима Пригожин почиње све да мери и сече отвара нови простор, до јуче незамислив.
Ротација елита и фундаменталне промене у руском друштву неки виде као известан сценарио, други као јалов покушај. Улози расту. Или ће Пригожин ускоро бити кажњен за свој безобразлук и оштар језик, или, упозоравају аналитичари, овај познати политички систем више неће постојати. Путин ће стати на реп дубокој држави.