Трагедије и избори

Да ли ће се променити власт у Турској и Грчкој?

Недавни катастрофални земљотрес у Турској, који је однео 43.000 људских живота, и најсмртоноснија железничка несрећа у Грчкој за неколико протеклих деценија битно ће утицати на исход мајских избора у те две земље, сматрају аналитичари

Земљотрес га је довео на власт, земљотрес ће га и уклонити са чела државе – ово је једна од многобројних процена како ће актуелни шеф турске државе Реџеп Тајип Ердоган и његова владајућа Партија правде и развоја (АКП) проћи на председничким и парламентарним изборима, заказаним за 14. мај. При томе се подсећа да је Ердоганова дводеценијска владавина, у улози премијера и председника, почела 2003. године када је претходна влада, како се говорило, изборе изгубила због лошег деловања у време и после катастрофалног потреса из 1999, у ком је погинуло око 17.000 људи.

ИЗНЕВЕРЕНО ОБЕЋАЊЕ Ердоган је тада, преузимајући државно кормило, сународницима упутио обећање које је имало снажан одјек: „Турска ће бити спремна за следећи земљотрес.“ Потом је уследило доношење низа строжих грађевинских прописа како би се ублажиле последице евентуалних нових удара на турској територији, иначе прилично трусном подручју. Земљотрес из минуле зиме показао је да ти строги закони нису много помогли, а разлог је било њихово непоштовање за шта је, по природи ствари, најодговорнија државна власт чији је симбол у овом веку управо Ердоган. Већ обављене истраге о разарањима у 11 провинција, са око петнаест милиона становника, потврдиле су да је већина од више хиљада срушених зграда страдала зато што нису грађене на прописан начин. А изврдавање закона омогућили су раширена корупција и несавесност инвеститора који су, „штедњом“ на материјалу, директно угрожавали и станаре многих вишеспратница.
У медијским извештајима и анализама већ тада су се појавиле оцене да би фебруарски земљотрес могао изазвати и онај политички. Појачавала их је и чињеница да реаговање државе и њених служби у тим тешким тренуцима спасавања и збрињавања преживелих није било најадекватније, односно да је било доста пропуста, што је признао и сам Ердоган. Он је, међутим, напоменуо да је немогуће бити потпуно спреман и ефикасан у катастрофи апокалиптичних размера.
Многи пак нису имали разумевања за његова оправдања, пре свега опозиција која је, могло би се рећи, већ тада започела предизборну кампању, утемељену на очигледним пропустима Ердоганове власти коју жели да уклони. Председник је узвртио обећањем да ће држава „за годину дана“ изградити нове станове за све који су остали без крова над главом, али то не изгледа као баш много јак адут, јер је баскућницима сваки дан предуг, а не период од још бар десетак месеци. Иако је североисточни део Турске, који је погођен недавним земљотресом, по традицији Ердоганово упориште, мноштво је доказа да он и његова партија на мајским изборима ту неће имати онако масовну подршку као у ранијим изборним циклусима, када је за њих гласало око 55 одсто па и више бирача.
Ердогана, вероватно, више од овога забрињава и чињеница да је турска опозиција, коначно, успела да се уједини с намером да у мају оконча његову, како кажу, предугу и диктаторску владавину. Ипак, нико не негира да би харизматични председник имао знатно више шанси за победу на долазећим изборима да није било катастрофалног земљотреса од ког ће опоравак бити и дуг и скуп.

 

ЈЕДНА НЕСРЕЋА МНОГО ПОСЛЕДИЦА И код Грка, турских комшија на Егеју, једна трагедија би, процењује се, увелико могла да креира исход избора који треба да се одрже 21. маја. Реч је о железничкој несрећи која се, почетком марта, догодила на прузи Атина–Солун, код Ларисе, када је, у судару путничког и теретног воза, погинуло 57 особа, углавном млађих, а 130 повређено. Одавно један догађај није изазвао толико туге и бунта код Грка, а последица тога били су вишедневни протести на којима је било сукоба народа с полицијом, разбијања, паљења и громогласног тражења одговорности државе и политичара за страшну трагедију. Народ је при томе упорно тражио оставку премијера Кирјакоса Мицотакиса и његове владе, јер је доказано да је несрећа последица дугогодишњег занемаривања железнице као важног саобраћајног сектора, односно оклевања да се она осавремени у складу са стандардима овог века и тако учини безбедном.
Мицотакис је засад ипак остао у фотељи, као и његови министри, осим министра инфраструктуре и саобраћаја који је поднео оставку „због катастрофе код Ларисе“. Масовна погибија на застарелој прузи добро је уздрмала Мицотакисов кабинет и смањила поверење бирача у његову Нову демократију (НД). Предизборне анализе показују да је предност ове странке десног центра у односу на опозициону левичарску Сиризу Алексиса Ципраса знатно смањена и да износи свега око четири процента, а несрећа је утицала и на нагли скок броја неопредељених бирача.
Статистике указују да је неопредељених гласача сада од 16 до 18 одсто, тј. више него икада пре у новијем времену. То, како се процењује, није само знак отклона и резерве према НД него и у односу на Сиризу, која је била на власти пре Мицотакисове странке. Биле су то године великог финансијског колапса земље када новца није било ни за модернизацију пруга и железнице, ни за многе друге врло значајне ствари за друштво и његово функционисање. Аналитичари, између осталог, предвиђају да би мајске изборе у Грчкој могли да обележе и многобројни „бели листићи“, што би била потврда раширеног закључивања да су гласачи све незадовољнији политичарима и деловањем њихове државе.