СПРЕМА ЛИ НАМ СЕ ШВАЈЦАРСКА ГАРДА?

РАЗМИШЉАЊА О ДЕМОКРАТИЈИ

Ових дана интернетом кружи постер са ликовима Стаљина, Хитлера, Мао Цедунга и Џоа Бајдена. Шта они имају заједничко? Хапсили су или хапсе политичке противнике

Винстон Черчил је једном приметио да је демократија најгора врста власти – осим што су све друге врсте које је човечанство пробало још горе. И заиста, Черчил који је Британију водио кроз Други светски рат је девет месеци после рата изгубио изборе. И овакав један тренутак бисмо могли да узмемо као пример како здрава демократија оперише. Овај је можда био добар за рат, али нам сад за мир треба неко други да води земљу, рекли су британски бирачи.
Но да видимо који су то елементи потребни да би се успоставили здрава друштвена демократска клима и процеси. Можемо се вероватно сви сложити да би списак потребних услова требало да изгледа овако: слобода изражавања без страха, одсуство тираније власти једне мале врхушке, могућност да се влада која не ради за добробит већине грађана смени, да друштвена заједница буде заснована на принципима правде, закона, људских права, да има стабилне политичке партије, слободне медије и да може ефикасно да се бори против корупције.
Осим ових, најосновнијих услова, има још један, можда и најважнији – време. Овако каже један стари енглески виц. Дошао богати Арапин у посету, прошетао се зеленим енглеским ливадама, парковима и пашњацима па пожелео да нешто тако направи код себе тамо у пустињи. Пита за рецепт и не пита за цену. Па добро, објашњава му локални властелин, купите одговарајућу врсту семена траве, узорете парцелу, посејете, тањирате, наводњавате, наводњавате. И чекате да трава порасте. И шта, то је све?, пита усхићени син бедуина. Па јесте, каже Енглез, и тако једно триста година!
Демократија је, дакле, као тај травњак у арапској пустињи. Сетимо се само да су Енглези скратили краља Чарлса Првог за главу још 1649, а да је Француска револуција била 1789. године. Нису лаке биле те порођајне муке.

ПОЛИТИЧКЕ ЖИВОТИЊЕ Наша намера овде пак није да се дивимо демократији већ да направимо кратак пресек њеног стања у англосаксонском свету који упорно (и насилно) себе намеће као узор за такво друштвено уређење. Уз једну малу ограду коју овде треба да направимо. У расправама о демократији се она често меша с капитализмом, који је економски модел заснован на приватном власништву над средствима за производњу, а ради остваривања зараде. Шведски и амерички, на пример, друштвени односи се разликују и то пре свега по економском моделу. Кина је данас капиталистичка земља, али није демократска.
Но што се стања демократије тиче, да почнемо овако. Пре свега иде слобода изражавања, без ње нема отвореног друштва, здраве, конструктивне јавне расправе и друштво клизи у једноумље и диктатуру. Ту се треба сетити случаја Џулијана Асанжа, који је више од десет година или заточен у згради амбасаде Еквадора или у затвору. Аустралијски новинар који је утамничен у Британији на основу потернице из Сједињених Држава обавестио је свет, изнео доказе, о језивим ратним злочинима америчке војске на Блиском истоку. Од њега се сада прави пример. Запрећена му је казна од 175 година затвора а и Британцима и Американцима би било најзгодније да он умре у затвору Белмарш. После овог случаја остаје само једно питање – ко је следећи? Неки мисле да ће их аутоцензура спасти. Такви би требало бар да прелистају књиге из историје.
Данас, док ово пишемо, поглавар Англиканске цркве, бискуп Џастин Велби шаље поруку да треба сви да се молимо за ослобађање америчког новинара Евана Гершковича који је ухапшен у Русији због шпијунаже. Бискуп Велби је, кад смо већ код тога, ванбрачни син Џејн Велби, која је била секретарица Винстона Черчила и сер Ентонија Монтаги Брауна, Черчиловог приватног секретара. Млађани Џастин је, пре него се определио да служи Господа Бога, био директор једне француске нафтне компаније. Зашто је то битно? Па Џастин Велби никада, али никада није позвао никога да се помоли за Џулијана Асанжа, који седи заточен овде у Лондону више од деценије! Биће да је бискуп Велби једна пре свега политичка животиња (zoon politikon – Аристотел) а за духовно спасење ћемо лако.
Први предуслов за постојање здравог јавног дискурса је, дакле, већ компромитован – слобода изражавања, што је уско повезано са слободом штампе. Британски „Гардијан“ и њујоршки „Тајмс“ су почели да личе на совјетску „Правду“ из времена Хрушчова, но у последње време се чини да треба мало боље да погледамо и „Правду“ из 1920-их година када јој је главни уредник био млађани Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин). Претерујемо? Па зар ви озбиљно мислите да је за време пандемије неко могао ту да изнесе мишљење другачије од директива државног врха или да то сад може да уради о питању рата у Украјини? Не може. Давно су чак укинули и секцију с коментарима испод чланака (интернет-публикација). Да будемо сасвим фер, остали су блогови, твитер и телеграм, па ко има времена да се бави потрагом за информацијама и мистичном истином може да изволи.
У таквој атмосфери је 2018. године тадашњи вођа Лабуристичке партије Џереми Корбин изашао на изборе. На његову главу се сручио пропагандни одрон невиђених размера – антисемитизам! Оптужен је за смртни грех антисемитизма и то без права на одбрану. Нема ту одбране кад 24 сата дневно сви понављају исту лаж. Џереми Корбин је познат по благонаклоном ставу према Палестинцима, али то, нормално, не значи и антисемитизам. Осим, наравно, када се укључи пропагандна машинерија са задатком да вођу опозиције избаци из трке. Ништа од међународне политике, запошљавања, здравства, школства, безбедности и тих трица и кучина. Само антисемитизам. Да при томе разјаснимо битну разлику између антиционизма (Израел) и антисемитизма (јеврејски народ). Може се бити једно, а да се не буде друго, али се пропаганда не бави нијансама, у томе и јесте њена суштина.
Тако је и било, Борис Џонсон је добио изборе а после смо видели како је било и колико је трајало. Остаје отворено питање ко је могао да организује тако координирану кампању мржње. Акција је била превише свеобухватна да би то могла да организује сама Конзервативна странка. Долазимо тако до чувене „дубоке државе“ – праве власти у сенци. Власти која у демократији не би требало да постоји – погледати горенаведену дефиницију. И заиста, криза каква је украјинска се припрема годинама. Ова последња транша, од 2014. године. НАТО се спремао на сукоб с Русима и то је сада сасвим јасно. Зар ћемо у рат с Русима улазити са Џеремијем Корбином, који више воли Јасера Арафата и Фидела Кастра него Черчила. Па не. Бољи нам је ту сасвим режимски Џонсон, а када њега сменимо, довешћемо неке друге исто тако послушне и вредне кандидате, Лиз Трас и Ришија Сунака – на пример. Тако лепо опремљени славним вођством можемо мирне душе да с безбедне даљине пљуцкамо по истоку Европе, а успут и зарадимо коју кинту.

АМЕРИЧКА ВЕРЗИЈА Тако је у Британији. А како је преко баре, у Америци? Шта је било током првог мандата Доналда Трампа, то смо сви видели. Таква је хистерија направљена око тог човека да је одједном постајао чак и симпатичан. Но „дубока држава“ није могла да свари његово присуство у Овалној соби Беле куће у Вашингтону. Па човек ниједан рат није започео! Од чега ћемо живети и правити све те билионе? Ево сад са „поспаним“ Џоом Бајденом све иде као по лоју. Силне милијарде су номинално дате Украјини. Већина тих пара се, нормално, подели међу актерима, а ови тамо на терену нека и даље гину, шта ћемо им ми ту. Бизнис је бизнис, а рат је најбољи бизнис, ништа лично.
И баш у тренутку када је посао тако добро кренуо да постоје и назнаке да би могли и Кину ускоро да укључе у овај ратни пројекат, јавља се оно наранџасто чудовиште Доналд Трамп, који би опет да буде председник. Е па неће! Хајде да га хапсимо! Тако су успели да извуку неке од увек спремних материјала и да оптуже Трампа. Циркус је тотални. Од поквареног бизнисмена, Трамп је сад постао симбол борбе малог (америчког) човека против неправде.
Но немојмо се радовати прерано. Постоји теорија која каже да су то демократе намерно сад урадиле, јер се више плаше другог потенцијалног кандидата на листи Републиканске странке, гувернера Флориде Рона Десантиса. Нека Трампу сад порасте популарност да победи Десантиса, после ћемо видети шта ћемо с њим. Може и то да се деси, али шта ће у том случају, да га хапсе поново дан пред изборе? Па то ваљда ни Иди Амин Дада није радио. Говори се да је појео неке политичке супарнике, али хапсити на дан пред изборе? Звучи доста провидно и неспретно, зар не?
Симпатично је сад упоредити ова два случаја англосаксонске демократије „у акцији“ са, на пример, судбином руског активисте Алексеја Наваљног о коме западна штампа пише као да је нови Нелсон Мандела. Дотични Наваљни је на основу изборних резултата сасвим маргинална политичка фигура а коју западни медији покушавају да претворе у „опозицију“. Нешто као Грета Турнберг руске политичке сцене – на нивоу холограма.
Дакле, са ове источне стране имамо једну маргиналну политичку фигуру на основу које се гради наратив облакодерске висине и достојанства, а с друге стране имамо јасно видљиве и опипљиве случајеве политичких фигура највишег ранга којима је политичко деловање скоро па онемогућено. Онемогућено је свакако ако узмемо у обзир постулат да се демократија гради на слободи изражавања, медија и на непостојању врхушке на власти која штити једино сопствене интересе.

МИГРАНТСКО ПИТАЊЕ Како бисмо допунили ову слику политичких прилика, треба да се осврнемо на још један феномен. Тешко је сада повући јасне линије и исцртати контуре макрокретања, али поћи од претпоставке да се ствари око нас догађају случајно није се показало као добар метод, јер нас онда догађаји престигну и изненаде. Непријатно, по правилу. Ево о чему се ради. Американци већ годинама имају проблем с приливом избеглица преко мексичке границе. Крајем прошле године их је било око 200.000 месечно. Трамп је почео да гради зид, нова демократска власт је обуставила градњу. Америка је велика земља, али два милиона нелегалних имиграната годишње је огроман број. За двадесет година то је 30-40 милиона. Здрав разум нам говори да неко унутар Сједињених Држава има користи од овог уплива, иначе би нашли начина да то спрече. Нашли би сигурно. Војна сила која може да води непрестане ратове хиљадама километара далеко од куће може и на свом прагу да наметне своју вољу.
Истовремено, са ове стране Атлантика, у Британији, прошле године је чамцима скоро педесет хиљада људи стигло до Британије. То је читава једна армија, Виљем Освајач није имао више од шест-седам хиљада војника када се 1066. године искрцао на обалу Енглеске. Да приметимо још да је од ових педесетак хиљада имиграната око петнаест хиљада пореклом из Албаније (тамо нема рата), а по десетак из Авганистана (ослобађали их двадесет година) и Ирана. Судећи по фотографијама и видео-снимцима, то су углавном мушкарци до тридесет година старости. Већ дуже време их смештају по хотелима широм земље а сада су почели, и то је тај нама занимљив детаљ, да их смештају у касарне.
Да се одмакнемо сад на тренутак од слике. У обе земље, и овде у Британији и у Америци, приметне су врло сличне манифестације. Хапсе новинаре, слобода медија под знаком питања са специјалним освртом на пандемију током које су полицијски, војни и обавештајни капацитети окренути на „унутра“ да шпијунирају сопствене грађане и силом шире информације и наративе по диктатима власти. Исти се ти капацитети сада у ходу престројавају на идеологију климатских промена. Пропаганда најниже врсте се користи као политичко средство, а кад то није довољно, као у случају Трампа, посеже се за инструментализацијом правосудног система. Претпостављамо да Трамп има правно да одговара за много тога. Но када би се исти критеријуми применили и на друге политичаре, у америчком конгресу и сенату би само чистачице остале да раде.
И у таквој клими, где се ткиво демократског система активно и пред нашим очима растаче, иста та врхушка одлучује да им треба имиграција. Јефтина и послушна радна снага? Одани гласачи? Или, и то је најзлослутнија претпоставка – шта ако држава мигрантима понуди одмах и легалан статус и посао који постаје све непопуларнији међу локалном популацијом – војник, полицајац? Замислите сада улице Париза ових дана где пандури оним огромним пендрецима бију кога стигну. Пандури вероватно нису из Париза већ су доведени из унутрашњости. Али ипак, француске унутрашњости. А шта ако доведу пандуре из Албаније и Авганистана, обуку их, истренирају, нахране, намиришу и поделе им пендреке и пиштоље? Треба да бране власт, то им је задатак. Од кога да бране власт? Па од грађана. Легије странаца на улицама Лондона и Вашингтона? Ко ће га знати. Историја је учитељица живота, приметио је још Цицерон. Погледајте само ко и дан-данас, већ вековима, брани папу у Риму (од Римљана?) – Швајцарска гарда!